Ona je bila jedina Romkinja u svojoj generaciji! Uspeh u životu duguje samo svom obrazovanju

Punih osam godina Ljiljana Mihailović radila je kao pedagoški asistent sa decom iz romske populacije. Njen posao bio je da odlazi u porodice u romskim naseljima i pomaže pri upisu u osnovne škole.

Čitavog života njena misija bila je da motiviše što veći broj Roma da šalju svoju decu u školu, a onda i da toj deci pomaže u toku njihovog obrazovanja. Ljiljana je sa nama podelila jednu anegdotu iz svog života koja će joj zauvek ostati urezana u sećanju. 

- Otac je sa sinom nameštao krov. Ja sam došla i rekla da on mora da ide u školu. Tata mi je odgovorio da vidi šta je meni škola značila, kada sam s njima i dalje u ovom blatu- ispričala nam je Ljiljana Mihailović.

Iako je u životu mnogo napredovala, mada ima i završen fakultet i diplome i priznanja, Ljiljani i dan danas nije problem da uđe u to naselje. Na žalost, mnogi Romi u Srbiji i danas su korisnici socijalne pomoći. Kada neko nema sredstava da svojoj porodici obezbedi hranu i drva za ogrev, onda obrazovanje dece u toj porodici nije shvaćeno kao primarna stvar.

- Deca naravno nisu išla redovno u školu. Svaki dan smo odlazili u naselje. Imala sam po desetoro dece koju sam pratila i onda sam išla od kuće do kuće, budila ih, spremala ih za školu i odvodila. Čak i meni iz ove perspektive to sada deluje nestvarno, ali bilo je tako - rekla je Ljiljana. 

Kada ipak uspe u tome da decu privoli da krenu u školu, Ljiljana, a prvenstveno sama ta deca, susreću se sa novim problemom.

- Ako deca nisu prihvaćena u školi, ako se ne osećaju dobro, nema ni učenja ni toga da shvate značaj toga da redovno pohađaju školu. Mislim da je ta dodatna podrška nešto gde se oni osećaju dobro, osećaju se prihvaćeno i onda oni sami insistiraju da dolaze - objasnila je naša sagovornica.

Ljiljanino detinjstvo bilo je sasvim drugačije od detinjstva dece sa kojima danas radi. Kao devojčica, nije ni znala da postoje romska naselja. Iako je bila jedina Romkinja u generaciji, u školi nikada nije doživela diskriminaciju, ni od đaka, ni od profesora. 

- Nisam se nikada susretala sa diskriminacijom baš iz tog razloga što su naši roditelji napravili te temelje za nas. Mi smo odrasli u jednom urbanom kraju gde sam ja bila u svom razredu, a verovatno i u generaciji, jedina Romkinja. To se ni po čemu, osim možda po boji kože nije razlikovalo u odnosu na ostalu decu. Isto važi i za mog brata. Ja sam jako ponosna na njega. On je vojni pilot i mislim da je i on bio jedini Rom u generaciji tada na akademiji. Moj otac živeo je u jako siromašnoj porodici. Iz njegove priče sećam se da je jedini način da se on školuje u to vreme bio da upiše vojnu školu. Nakon toga radio je kao vojni lekar. Prema tome, bilo je normalno da ćemo moj brat i ja kasnije završiti fakultete - ispričala nam je Ljiljana.

Od svih poslova kojima se u životu bavila, Ljiljana izdvaja period rada u školi kao najdraži. Kada nakon mnogo uloženog truda i vremena može da vidi koliko je ta pomoć zaista značila detetu, onda njen uspeh nema cenu. 

- Kada dobijete poruku od svog učenika da vam se zahvaljuje za sve što ste mu pružili, to nema cenu. Mi asistenti bili smo sigurna luka za tu decu. Bili smo im i roditelji i brat i sestra i prijatelji. Sve što smo želeli to je da pomognemo kada god naiđe problem. Motivisali smo decu da i tada nastave dalje. Mislim da svojim ličnim primerom svako od nas može da utiče na njih. Ako smo mi mogli, mogu i oni. Naravno, nisu nam iste polazne osnove. Ja jesam neko ko je pripadnik romske nacionalne manjine, ali dolazim iz porodice visokoobrazovanih roditelja i ne mogu da kažem da imam iste polazne osnove kao i deca koja žive u romskim naseljima. Možda sam baš iz tog razloga bila dobar primer svim generacijama dece da nastave dalje da se školuju. Mislim da jedino kroz obrazovanje mi imamo šansu da se borimo i protiv predrasuda i stereotipa i jedino tako možemo da uspemo - zaključila je Ljiljana Mihailović.