SINAN SAKIĆ, ISKRENO: Popio sam kišu rakije, ali ne žalim ni za čim!

Neke stvari su sudbinske, i kada biste želeli, ne možete da ih menjate. Tako da ne mogu da žalim ni za čim jer ništa ne mogu da promenim

Legendarni pevač Sinan Sakić, čovek koji je svojevremeno promenio obrasce i standarde ovdašnje folk muzike, održaće veliki koncert 3. juna na beogradskom "Tašmajdanu". Ovaj čovek burnog i zanimljivog života, dostojnog velikana svetske muzičke scene kakav je, na primer, Džejms Braun, odlučio je da otvori dušu za naš dodatak, te da nam uz čašu crnog vina ispriča deo svoje živopisne životne priče. 

Spremate li se za koncert 3. juna na "Tašmajdanu"?
- Odabrali smo repertoar, ubacio sam i neke pesme koje ranije nisam pevao, orkestar je uvežban, ja sam spreman rođen, a vidim da se i publika uželela tako da nema razloga da i ovaj jubilarni peti koncert na Tašu ne prođe kao i prethodni - uz mnogo muzike i razmenu emocija sa publikom. 

Jedan od vaših prvih hitova je pesma "Janičar", koliko je ona odredila vašu karijeru?
-To je pesma koja je meni draga, ali realno nije značila za moju karijeru onoliko koliko su mnoge druge pesme koje su usledile posle nje. Ipak, i danas je rado zapevam, mada je Cunetova verzija poznatija.

Vaši počeci vezani su za produkciju "Južni vetar", koja je promenila obrasce folk muzike. U kojoj meri je ona bila revolucionarna u vreme kad je nastala?
- Reč je o muzičkom pokretu koji je promenio scenu u bivšoj Jugoslaviji. Mile Bas, Sava Bojić, Perica Zdravković, Šemsa. Dragana, Kemal, Mile i ja bili smo tim koji je punio stadione širom zemlje, nekada smo imali i po više koncerata dnevno a da pritom nijedno od nas nije moglo da se pojavi u medijima. Nas je publika izabrala. Verovatno zato ta muzika i danas traje i ne samo da je bila revolucionarna za to vreme nego i za ovo. Pa ja sam prvi imao rokenrol melodije i ukrase u narodnoj muzici.

 

 

Albumi "Južnog vetra" bili su u staroj Jugoslaviji označavani kao šund i plaćao se dodatni porez na njih, a danas ni pravi šund više ne nosi taj naziv. Kako to komentarišete?
- Koliko su u pravu, govori i podatak da je ta muzika aktuelna i dan-danas. Dakle, izdržala je probu vremena. A za ovo danas ne znam šta bih rekao sem da će i za to vreme pokazati šta i koliko vredi.

Podaci kažu da ste objavili 27 albuma do sada. Šta za vas znači tako impozantna brojka i možete li uopšte da od svih njih odaberete koji vam je najdraži?
- Impozantna je zaista, a još više mi znači kada vidim koliko je pesama ostalo sa tih albuma da živi i danas. Koliko je koncerata održano, koliko sam prošao planetu uzduž i popreko družeći se s publikom. I što je najbitnije, te pesme će ostati da žive i kada mene ne bude bilo. I kada sve saberem, ne mogu da izdvojim da li mi je draži jedan ili drugi album, svaki nosi svoju poruku i uspomene. 

Poznato je da ste zajedno sa suprugom Sabinom posećivali čuvenog Sai Babu u Indiji. Kako danas gledate na ta iskustva i da li ih primenjujete u svakodnevnom životu?
- Odlasci kod Sai Babe su nešto što je mnogo pomoglo meni i mojoj porodici u teškim vremenima. Posete Indiji, a naročito tom iscelitelju promenili su moj pogled na duhovnost. Uvek sam poštovao sve religije, ali to je nešto što je za mene zaista posebno iskustvo i posebno poštovanje. 

Često ste izjavljivali da je vaša supruga Sabina osoba bez koje ne biste mogli da zamislite život. Možete li da se prisetite vašeg prvog susreta i na koji način vas je osvojila?
- Naš prvi susret izgledao je tako što sam prošao pored nje kolima i isprskao je. A ona je taj dan obukla neki bež kaput, stavila crvenu kravatu, sredila se, pola grada se okretalo za njom. I ja je polijem vodom iz bare. Naravno da je poludela, našla je u koji sam kafić seo i došla i sa vrata počela da viče. A ja je gledam i kažem: "Šta se nerviraš, platiću hemijsko čišćenje". To ju je još više iznerviralo. Na kraju je pozovem da dođe na moj nastup, svidela mi se njena energija, a o izgledu da ne govorim. I tako je došla iako nije znala nijednu moju pesmu, počeli smo da se viđamo, zaljubili se i eto ta ljubav traje do danas. 

Ako biste joj posvetili neku vašu pesmu, koja bi to bila?
- Već sam joj posvetio nekoliko pesama. Tu je najpre pesma "Sabina", ali ima i još dve pesme "Jedina" i "Verna kao senka". Već iz naziva vam je sve jasno. 

Vaš život je toliko živopisan, neki kažu u rangu čuvenog Džejmsa Brauna, kako gledate na sve prilike i neprilike kroz koje ste prošli i postoji li nešto za čim žalite?
- Gledam kao na iskušenja na koja me je život stavljao i koja sam morao da prebrodim. Bilo je tu svega, alkohola, kocke, duvana, lepih i ružnih situacija. Ipak, sve to me je dovelo ovde gde sam sada. Neke stvari su prosto sudbinske, i kada biste želeli, ne možete da ih menjate. Tako da ne mogu da žalim ni za čim jer ništa ne mogu ni da promenim. 

 

 

Halid Bešlić je svojevremeno rekao da je sve propalo kad su se narodnjaci navukli na kokain, a rokeri počeli da se opijaju ljutom rakijom. Mislite li i vi da to ima neke veze?
- Ne znam, ja sam ostao na rakiji dok nisam ostavio opijanje. Nekada sam mnogo pio, često za sebe umem da kažem da sam popio kišu u ovom životu. I tako i jeste. Ali sam ostavio sve to, sada se više ne opijam, popijem ponekad čašu-dve vina i to je to. A realno, ja nikad nisam ni bio čist narodnjak, to je bila mešavina folka, soula i roka, tako da ne mogu ni da se lako svrstam u bilo koji kliše. 

Mediji su se silno raspisali kad ste svojevremeno navodno uhvaćeni sa kokainom na granici Srbije i Bosne, koliko vas je pogodilo kad ste zbog toga postali glavna medijska tema u regionu umesto zbog svojih pesama?
- Naravno da me je pogodilo jer nema veze sa istinom. Ja nikada nemam ništa protiv da se nešto piše ako je istina. Kao što za mene ne postoji pitanje na koje neću odgovoriti. Ali, morate da pišete istinu i da prenesete moje reči onako kako sam ih rekao. 

Da li je ovo na vas uticalo na isti način kao kad se pisalo da vam je sin Rašid kriminalac i da je u zatvoru zbog ubistva?
- Nijedan roditelj ne može da bude imun na ono što se događa njegovom detetu. Ja nisam izuzetak, ali odavno sam doneo odluku da neću da komentarišem taj slučaj. Verujem da deca od šeste godine dobijaju svoju sudbinu i da je nose sama, niko nije za to odgovoran osim njih. Tako je i sa mnom i sa mojim najbližima. 

Za razliku od mnogih kolega vi ste poznati kao apolitičan čovek. Da li pratite dnevnu politiku i šta mislite o svetu u kojem danas živimo?
- Pošto ne živim na pustom ostrvu, i do mene dolaze razne informacije. Nažalost, koliko god da bežimo, od zla ne možemo pobeći, tako da u današnjem svetu sve više čujem samo loše vesti, zato se i trudim da ne primam sve k srcu. A pošto sam izuzetno emotivan i mnogo toga me pogađa, trudim se da što manje čitam ružne vesti, okružujem se porodicom i prijateljima, gledam filmove, lepe serije, sport...

Nema vas mnogo u takozvanim mejnstrim medijima, a nije vas mnogo bilo ni u većem delu vaše karijere iako su vaše pesme veliki hitovi, zbog čega je to tako?
- To treba pitati one koji odlučuju o tome šta se pojavljuje u medijima, a šta ne. U vreme kada mi je medijska podrška mogla da znači, niko nije pisao o meni, iako sam imao turneje po halama, dvoranama i stadionima. Kada me je publika i pesma dovela do statusa koji imam, onda su se zainteresovali, ali tada ja nisam niti želeo niti imao potrebe da se eksponiram. Doduše, s obzirom na to da danas medije uglavnom zanimaju samo ružne vesti, možda je i bolje da me ima što manje. 

 

 

Neki vas nazivaju crnom ovcom domaće muzike, da li se i sami osećate tako i zbog čega?
- Nisam čuo da me tako nazivaju i ne znam šta pod time misle. Ako je to zbog toga što sam birao svoj put, nikada nisam išao kuda me je struja nosila, onda se time ponosim. 

Da li ste razmišljali da jednog dana, poput vaših kolega, napišete autobiografiju i tako ostavite još jedan trag svog postojanja? I kako bi se ta knjiga zvala?
- Jedan vaš kolega, novinar Vehid Gunić, koji je nažalost nedavno preminuo, napisao je knjigu "Bilješke univerzalnog neznalice", u kojoj između ostalog piše i o meni, mojoj muzici, emociji, tuzi koju sam opevao bolje od bilo koga. Sam sigurno neću napisati knjigu, ali možda i ja jednoga dana rešim da nekome ispričam svoju priču, siguran sam da bi to bila knjiga iz koje bi ljudi mogli mnogo da nauče. A ime? Ime bih smislio tek kada bi bila gotova. Kada je pročitam i sve još jednom saberem. 

Vaš poslednji studijski album se zvao "I opet bih do dna", da li je ovaj naslov na neki način i vaš životni moto?
- Bio sam više puta i na dnu i na vrhu. Život je klackalica i nije bitno gde se nalazite, nego ko je pored vas. Ko vas voli i podržava. Nijedna sreća nije potpuna ako je ne podelite, kao što ni tuga nije velika kada imate nekoga da je uzme. Makar deo.