Najjezivija mafijaška ubistva u Srbiji: Mnogi ne znaju šta je "rukopis smrti"

Beograd devedesetih imao je poseban zvuk. Nisu to bile sirene koje danas prolaze nezapaženo, već pucnjevi koji su parali noć i tišina koja je dolazila posle njih. U toj tišini ostajali su zatvoreni kafići, razbijena stakla i ljudi koji su znali da se još jedno ime upravo preselilo na zidove umrlica.

Sanduci su izlazili iz zgrada gotovo rutinski. Mladići, često sa tek navršenih dvadeset godina, ispraćani su u kolima pogrebnih preduzeća dok su njihovi prijatelji stajali u crnim jaknama, sa pogledima uperenim u asfalt. Plakanje, jauci i kratki povici bola bili su prizor na koji se grad navikao, što je možda i najstrašnija činjenica tog vremena.

Ulice su bile oblepljene čituljama. Nisu to bile samo obaveštenja o smrti, već poruke: ko je bio "prijatelj", ko "brat", a ko će "pamtiti i osvetiti". Taj papirni zid tuge bio je dnevnik jedne generacije koja je živela brzo, bez iluzija o dugom životu.

Kriminal kao status, nasilje kao valuta

U tom paralelnom svetu kriminalci su imali slavu. Njihova imena su se izgovarala sa strahopoštovanjem, njihova lica prepoznavala u noćnim klubovima, a njihove biografije rasle zajedno sa brojem sukoba i neprijatelja. Parole su bile kratke i jasne: nema starosti, nema penzije, samo sada i ovde.

Istovremeno, politika i kriminal su se preplitali do te mere da je postalo teško razdvojiti ih. Dok su jedni govorili o patriotizmu, drugi su taj isti patriotizam koristili kao štit za poslove koji su donosili novac, moć i oružje.

Sistem koji je funkcionisao kao fabrika

Kasnije će se, pred sudovima, čuti rečenice koje su zvučale gotovo neverovatno. Jovan Prijić, prvi specijalni tužilac za organizovani kriminal, opisao je strukture okupljene oko Dušana Spasojevića i Milorada Ulemeka Legije kao organizaciju sa više od 200 ljudi. To nije bila banda sa ulice — to je bio sistem.

Svako je imao zadatak. Neko je pratio, neko planirao, neko izvršavao, neko uklanjao tragove. Kriminal je imao dinamiku preduzeća koje ne sme da stane.

Foto: KOCA SULEJMANOVIC AFP Profimedia

Rukopis smrti

Likvidacije su imale obrazac. Brzo, precizno, bez suvišnih reči. Automobili korišćeni u tim akcijama u podzemlju su imali gotovo mitski status. Mediji su kasnije govorili o "rukopisu smrti", načinu na koji se znalo ko stoji iza zločina i pre nego što istraga počne.

Meta nisu bili samo lokalni protivnici. Naručioci i žrtve dolazili su i iz drugih zemalja, što je dodatno pokazivalo koliko su se granice raspale.

Imena koja su punila naslovne strane

Smrti Branislava Matića Belog, Đorđa Božovića Giške, Aleksandra Kneževića Kneleta, Gorana Vukovića Majmuna, Radeta Ćaldovića Ćente i drugih nisu bile samo kriminalne vesti. One su bile događaji. Grad je o njima pričao danima, analizirale su se rute kretanja, mesta susreta, mogući motivi.

Svaka likvidacija bila je poruka — ko je sledeći, ko je pogrešio, ko je izgubio zaštitu.

Najjezivije ubistvo pripadnika zemunskog klana

Jedini preostali pripadnik zemunskog klana čija sudbina još nije zvanično utvrđena jeste Ninoslav Konstantinović.

Sretko Kalinić je tvrdio da je ubio i Konstantinovića i da je njegovo telo zakopano u njivi u blizini autoputa Beograd-Zagreb.

Čak i najiskusniji policajci, oni koji su se tokom karijere sretali sa svakakvim zločinima i monstrumima koji su ih činili, ostali su užasnuti pred detaljima svirepe likvidacije Milana Jurišića, koga su ubili bivši drugovi, pripadnici zemunskog klana.

Foto: Društvene mreže

Policija navodi i da je telo Jurišića isečeno testerom za drva i samleveno u mašini za meso, ali malo im je bila jedna - jer se pokvarila - pa su morali da kupe drugu. Mlevenje tela Jurišića potrajalo je četiri do pet dana, a stan u kojem je monstruzni zločin obavljen, bio je sav u krvi. Samleveni ostaci tela bačeni su u reku Manzanares u Madridu, ispod mosta Viktorija, gde je policija tražila i našla dosta tragova, pre svega ostataka kostiju koji su prosleđeni na antropološku i forenzičarsku analizu da bi se izvukao DNK i uporedio sa onim tragovima koje ima srpska policija.

Decenija koja se nije završila 1999.

Iako su se kalendarski devedesete završile, njihov duh se zadržao mnogo duže. Neki akteri su nestali, neki su završili pred sudovima, neki su promenili identitete. Ali obrasci su ostali.

To je bila decenija u kojoj je nasilje imalo svoj jezik, svoja pravila i svoju publiku. Cena je bila previsoka, a račun su platili i oni koji su svesno birali taj put, i oni koji su se samo našli u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.

BONUS VIDEO