Šta povezuje ubistva Ane Volš i vođe navijača Petra Arsića? Jedan detalj iz istrage potpuno je razotkrio osumnjičene (FOTO)

Neki kriminalci mesecima planiraju kako da izvedu zločin, uklone tragove i naprave alibi. Onda naprave jednu malu grešku koja čitavu priču okrene protiv njih.

U vremenu kada iza gotovo svakog čoveka ostaje digitalni trag, policija više ne mora da pronađe spektakularan dokaz. Dovoljno je da pronađe jednu sitnicu koju je osumnjičeni zaboravio.

Telefon ostao na mestu zločina

Jedan takav slučaj dogodio se u Beogradu 2018. godine, kada je ispred kafića "3K" na Vidikovcu ubijen Petar Arsić. Prema tadašnjim navodima iz istrage, Strahinja Đanković je nakon svađe pucao u Arsića, dok je Ljubomir Lainović bio označen kao saučesnik.

Foto: Zoran Sinko

Lainović je, međutim, nakon pucnjave pobegao i za sobom ostavio nešto što je istražiteljima moglo da bude veoma značajno: mobilni telefon. Prema pisanju medija, upravo preko telefona policija je uspela da ga identifikuje i pronađe.

Važno je naglasiti da je Lainović kasnije oslobođen optužbi za pomaganje u ubistvu.

Telefon je danas praktično produžetak čoveka. Zato kriminalac koji ga zaboravi na mestu zločina ne ostavlja samo komad elektronike.

Ostavljaju se podaci o uređaju, kartici, komunikaciji i drugim digitalnim tragovima koji mogu pomoći istražiteljima da utvrde kome pripada i kako je dospeo na određeno mesto.

Ana Volš: Google istorija koja je postala jezivi dnevnik

Slučaj Ane Volš jedan je od najbizarnijih primera koliko internet pretrage mogu da budu kompromitujuće.

Ana Volš, poreklom iz Srbije, nestala je 1. januara 2023. iz svog doma u Kohasetu u Masačusetsu. Njen suprug Brajan Volš optužen je za njeno ubistvo, iako njeni posmrtni ostaci nisu pronađeni.

Foto: Foto: Printscreen/Društvene mreže

Tužioci su tokom postupka izneli istoriju njegovih Google pretraga. I neke od njih bile su toliko jezive da zvuče kao da ih je neko namerno napisao za kriminalistički film.

Još 27. decembra, nekoliko dana pre Aninog nestanka, pretraženo je: "Koja je najbolja savezna država za muškarca koji želi razvod?

A onda je 1. januara, prema tužilaštvu, počeo niz mnogo mračnijih pretraga. U 4.55 ujutru traženo je koliko vremena treba telu da počne da se oseća, a tri minuta kasnije kako sprečiti raspadanje tela. U 5.20 usledila je pretraga o balzamovanju tela, a u 5.47 pitanje kako se rešiti mrtvog tela.

Nakon toga sledila su pitanja koliko dugo osoba mora da bude nestala da bi neko mogao da nasledi njenu imovinu, da li mogu da se bace delovi tela, šta radi formaldehid, koliko dugo DNK opstaje i da li se telo može identifikovati ako su pronađeni samo delimični ostaci.

Oko 11.34 usledila je pretraga o raskomadavanju i najboljim načinima za uklanjanje tela, zatim kako očistiti krv sa drvenog poda i kako luminol otkriva krv. Dan kasnije pretraživano je i koja je testera najbolja za raskomadavanje tela, kao i da li neko može biti optužen za ubistvo ako nema tela.

Foto: Društvene mreže

Istražitelji su uz digitalne tragove pronašli i druge dokaze, uključujući kese sa krvavim predmetima i sredstvima za čišćenje, kao i alate.

Nadživeo je, međutim, jedan od najbizarnijih tragova: čovek koji je navodno pokušavao da ukloni dokaze istovremeno je na internetu ostavljao spisak pitanja koja su istražiteljima pokazivala upravo šta ih je zanimalo da pronađu.

Brajan Volš osuđen je na doživotni zatvor za ubistvo supruge Ane.

Foto: Tanjug/AP

Kupio lopatu, a kamera je sve zapamtila

U slučaju ubistva Džeki Vandagrif u Teksasu, Čarls Brajant napravio je grešku koja pokazuje koliko obična kupovina može da postane deo kriminalističke slagalice.

Foto: youtube printscreen

Istražitelji su pregledali snimke nadzornih kamera iz prodavnice Valmart i utvrdili da je Brajant tamo kupio lopatu u periodu nakon njenog nestanka. Kupovina je tako postala deo vremenske linije istrage, zajedno sa drugim dokazima pronađenim tokom slučaja.

Foto: youtube printscreen

Problem za kriminalca više nije samo ono što ostavi na mestu zločina. Ako se pojavi u prodavnici, kamera ga može snimiti, a elektronska evidencija može zabeležiti šta je kupio i kada.

Lopata sama po sebi nije dokaz ubistva. Ali kada se određena kupovina poklopi sa vremenom nestanka i drugim dokazima, ona postaje još jedan deo slagalice. 

Foto: youtube printscreen

Tabak je na internetu istraživao sopstveni zločin

Vincent Tabak osuđen je u Velikoj Britaniji zbog ubistva Džoane Jejts. Nakon njene smrti, istražitelji su na njegovom računaru pronašli internet pretrage koje su bile krajnje problematične.

Tabak je, prema dokazima predstavljenim na suđenju, tražio informacije o seksualnim deliktima, kaznama za ubistvo i ubistvo iz nehata, kao i o raspadanju tela. Istraživao je i policijsku istragu.

To samo po sebi nije bilo dovoljno da neko bude osuđen za ubistvo, ali u kombinaciji sa ostalim dokazima, takve pretrage su predstavljale važan deo slike o tome šta je radio i šta ga je zanimalo nakon Džoanine smrti.

Kod Tabaka je posebno zanimljiva upravo činjenica da je pretraživao stvari koje bi sasvim normalno zanimale policiju, a ne slučajnog korisnika interneta.

Umesto da nestane iz istrage, svojim računarom je praktično ostavio beleške o sopstvenom interesovanju za slučaj.

BTK je policiji poslao sopstveni digitalni potpis

Denis Rader, poznat kao BTK ubica, decenijama je uspevao da izbegava hapšenje. Bio je toliko samouveren da je ponovo počeo da kontaktira policiju i medije.

Foto: Reuters

U februaru 2005. poslao je televizijskoj stanici u Vičiti floppy disk sa dokumentom. Rader je prethodno čak pitao policiju da li mogu da ga pronađu preko diskete. Kada je dobio odgovor koji ga je uverio da je bezbedno da je koristi, poslao ju je.

Problem je bio u tome što dokument nije bio digitalno prazan. Forenzičari su iz njega izvukli metapodatke, među kojima su se nalazili podaci povezani sa Hristovom luteranskom crkvom i korisnikom po imenu Denis. Provera crkvenih podataka dovela je istražitelje do Denisa Radera, koji je bio predsednik crkvenog saveta.

Dakle, čovek koji je godinama uspevao da ostane anoniman praktično je policiji poslao dokument koji je sadržao trag do njegovog identiteta.

Foto: Shutterstock

Kasnija DNK analiza dodatno je potvrdila vezu sa Raderom, ali floppy disk je bio ključni trenutak koji je istražiteljima otvorio vrata ka njemu.

Ubio, pobegao, pa koristio karticu žrtve

Izrael Kejz bio je američki serijski ubica koji je 2012. godine oteo i ubio Samantu Koenig na Aljasci.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube

Nakon njenog ubistva napravio je grešku koja je istražiteljima omogućila da prate deo njegovog kretanja: koristio je njenu debitnu karticu.

Podizao je novac na različitim lokacijama tokom bekstva, čime je za sobom ostavljao finansijski trag. Umesto da nestane, svaki put kada je koristio karticu praktično je ostavljao novu tačku na mapi svog kretanja.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube

To je jedan od razloga zbog kojih kriminalističke istrage danas toliko zavise od podataka koji na prvi pogled nemaju nikakve veze sa samim ubistvom. Banka možda ne zna da je neko ubica, ali zna gde je korišćena kartica, kada i na koji način.

Foto: Foto: Printscreen/YouTube

A kada istražitelji te podatke spoje sa kamerama i drugim dokazima, nastaje ruta koju je veoma teško objasniti.

Napisao roman koji je previše ličio na ubistvo

Poljak Kristian Bala predstavlja možda najčudniji primer sa naše liste.

Darius Janisevski ubijen je 2000. godine, a slučaj je dugo ostao nerešen. Istraga je godinama kasnije dobila novi pravac kada su istražitelji povezali Balu sa žrtvinim mobilnim telefonom, koji je nakon ubistva prodat preko interneta.

Foto: youtube printscreen

Ali onda se pojavila još bizarnija stvar.

Bala je napisao roman "Amok", a istražitelji su u njegovoj priči pronašli brojne sličnosti sa stvarnim ubistvom Janisevskog.

Foto: youtube printscreen

Pojedini detalji bili su toliko specifični da su istražiteljima postali veoma zanimljivi. Kasnija analiza slučaja navodi podudarnosti između stvarnog zločina i događaja opisanih u romanu.

Drugim rečima, dok većina kriminalaca pokušava da sakrije ono što zna o zločinu, Bala je svoju verziju priče stavio na papir.

Foto: youtube printscreen

Fikcija, naravno, nije automatski priznanje. Ali kada se izmišljena priča opasno približi stvarnom nerešenom ubistvu, istražitelji počinju da postavljaju veoma neprijatna pitanja.

Najgora greška je ona koju ne smatraš greškom

Zajedničko svim ovim slučajevima jeste činjenica da nijedna greška na prvi pogled ne mora da izgleda kao katastrofa.

Problem nastaje kada istražitelji počnu da ih povezuju.

Savršen zločin možda ne mora da ostavi veliki trag. Dovoljno je da ostavi mnogo malih.

BONUS VIDEO