DEJAN PANTELIĆ: Porodica je najbolji lek!

U ekskluzivnom intervjuu, omiljeno TV lice priseća se životne drame kada mu je postavljena dijagnoza i otkriva kako je uspeo da pobedi opaku bolest i vrati se poslu

Dejan Pantelić televizije menja, ali ćud nikada. Za bezmalo dve i po decenije na malim ekranima, naš poznati voditelj prošetao se kroz bar četiri velike televizije i još par radio stanica, ali gde god da je bio i šta god da je radio, gledaoci su mogli da računaju na njegovu pitomu prirodu, dobru energiju, nenametljiv humor i specifičnu harizmu. Štaviše, moglo bi se reći da na našoj javnoj sceni predstavlja retko pozitivno stvorenje, maltene ugroženu vrstu.

Odlazak takvog lika sa malih ekrana primetio bi se i u mnogo normalnijim društvima od ovog našeg, pa je bilo malo onih koje 2012. nije pogodila vest da se Deki povlači sa televizije zbog opake bolesti, te da nije izvesno da li će se i kada na nju uopšte vratiti. Srećom, podjednako zabrinut bio je i sam Pantelić, pa je sa istom pažnjom sa kojom sluša sagovornike slušao i svoj organizam. Mada je bilo lekara koji su smatrali da mu nije ništa i da paniči bez preke potrebe, Pantelić se nije smirio dok mu nije postavljena prava dijagnoza i dok se nije izlečio. U ekskluzivnom intervjuu za Ljubav i zdravlje, voditelj TV Prva prisetio se tih dramatičnih trenutaka i otkrio kako je uspeo da pobedi opaku bolest i vrati se poslu koji najviše voli:

- Ja sam stalno vodio računa o svom zdravlju, pa tako i te 2012. godine. Da nisam tada pritiskao sebe i lutao od lekara do lekara, sve dok nisam došao do onog pravog, verovatno ne bih danas ni davao ovaj intervju. Uvek je organizam taj koji vam daje neki signal, da nešto nije u redu, mada moram da kažem da sam se ja u tom trenutku osećao fenomenalno. Kad bi me pitali kako se osećam, ili kakva mi je krva slika, ja bih odgovarao da je sve u savršenom redu. Međutim, to što sam tada imao na vratu, nije smelo da bude tu. Nekim lekarima očigledno ta izraslina nije smetala, jer nisu pravili frku oko toga, ali ja sam znao da nešto nije kako treba i nastavio sam da tražim pravog doktora. Tako sam i našao docenta doktora Trivića sa ORL klinike, pa kasnije profesore Mikića i Đukića, a zatim i profesorku Nadeždu Basaru, koja je uradila dve operacije. Nisam se smirio dok nije ustanovljeno šta je problem i dok on nije rešen.

Foto: Informer DN

Ljudi u Srbiji obično izbegavaju i odlažu odlazak kod lekara, a vi ste se ponašali upravo suprotno, pa ste nastavili da tražite pomoć čak i kad su vam doktori u prvom momentu rekli da je s vama sve u redu. Da li je to vaš savet ljudima, da budu istrajni i da slušaju pre svega svoj organizam?
- To svakako jeste dobar savet i mislim da ljudi ne bi trebalo da beže od lekara i da ih se plaše. Ovde ljudi strahuju da odu kod lekara, da im doktori ne bi slučajno otkrili neku strašnu bolest. Međutim, nije sve tako crno. Redovne kontrole i sistematski pregledi su jako važni i uz malo discipline, može se duže živeti.

Da li ste uvek vodili računa o svom zdravlju, ili ste počeli da ga cenite tek kada ste se razboleli?
- Čak i u mlađim danima nisam bio poročan, vodio sam relativno zdrav život i jedino što možda nije bilo dobro je što sam zbog posla zamenio dan za noć, što sam manje spavao. Ali, zaista nisam od onih koji su pušili, pili ili ne znam šta radili. Da ne ispadne sad da sam skroz neporočan, ali stvarno sam voleo normalan, zdrav život, voleo sam sport, fizičku aktivnost. Nisam bežao od društva, izlazio sam i u kafiće i u kafane i u diskoteke, ali sam uvek bio umeren. Umerenost u svemu i osluškivanje organizma su formula za normalan život. 

Za neke stvari koje ste preživeli poslednjih godina bilo je potrebno mnogo snage i volje. Gde ste pronalazili energiju u tim teškim trenucima?
- U porodici. Porodica mi je bila oslonac, lek, u porodici sam pronalazio snagu. Ponosan sam na sina Vukašina, ćerku Lanu i suprugu Mionu. Oni su moja energija i moj spas. I kad sam umoran, i kada mi nije ni do čega, oni mi daju vetar u leđa. Uvek su spremni na pozitivan komentar, uvek su tu kad mi treba pomoć. U stvari, najviše sam ponosan na činjenicu da je i moja porodica ponosna na mene. 

Za tolike godine na televiziji, nikad vas nismo videli namrgođenog. Da li ste takvi i u privatnom životu, ili je pak reč o strogom profesionalizmu?
- Naravno da ima trenutaka kada nisam raspoložen i kada mi nije do smeha. I mi koji se bavimo javnim poslom imamo prava da budemo tužni i neraspoloženi. Naravno da u programu nećemo biti namrgođeni, ali nemoguće je živeti i raditi u Srbiji, a biti baš uvek lepo raspoložen. Svi mi imamo svoje probleme, svi ponekad razmišljamo o bitnim životnim stvarima i u tim momentima je normalno što nema tog osmeha na licu...

Da li možete sebe da vidite u ulozi voditelja neke ozbiljne, političke tok-šou emisije?
- Mislim da i emisija „150 minuta" ima tu neku dozu informativnosti u sebi, a sudeći prema komentarima gledalaca, njihovim pismima i podršci, mislim da dobro radim taj posao. Tako da bih se verovatno dobro snašao i u tom formatu. Naravno, zabavni program je nešto gde se ja najbolje snalazim. Konkretno, kvizovi su žanr koji mi najviše prija. Voleo bih da opet radim neki dobar kviz, neki dobar tok-šou program.

Foto: Informer DN

Koja je najluđa stvar koja vam se desila na nekom snimanju?
- Za 23 godine na televiziji, budite sigurni da se desilo dosta zanimljivih stvari. Evo, sada mi na pamet pada jedan slučaj od pre godinu dana, kada smo u studiju ugostili majku sa troje dece. Jedno dete je počelo da švrlja po studiju, pa se negde saplelo i palo. Odmah sam skočio da vidim šta je sa njim, a isto je uradio i dobar deo ekipe na snimanju. Nikom nije palo ni da prekine program, da pusti reklame, muzički spot ili nešto slično što se radi u tim slučajevima. Sa detetom je, srećom, sve bilo u redu, ali tako vam je to u živom programu, morate da računate na dosta nepredviđenih stvari. Desilo se takođe da se Suzana Mančić oklizne na stepenicama velikog studija u Košutnjaku, gde smo snimali „Bingo" za RTS. Da se ne bi baš prosula pred celim auditorijumom i da na ekranima to ne bi izgledalo katastrofalno, ja sam pokušao da je uhvatim u padu, ali sve što sam uspeo da uradim jeste da joj povredim rame! 

Da niste televizijsko lice, čime biste se bavili?
- To bi u svakom slučaju bio neki javni posao. To sam i priželjkivao, kad sam bio mlađi. Čak sam jednom pokušao i da upišem glumu na pozorišnoj akademiji, ali nisam uspeo. Možda je tako i bolje, jer se onda ne bih opredelio za televiziju.Antrfile

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.