DA LI U BIH POČINJE DRUGO POLUVREME?! IZETBEGOVIĆ BI DA GA UKREŠE U BRČKOM! Naravno, ne može to bez SAD i NATO, samo kako će reagovati Rusija?!

Rat u BiH počeće varničenjem kod Brčkog, vatra će se proširiti po entitetskim linijama, a onda će se i druge balkanske zemlje uključiti u rat, izjavio je pje desetak dana Bakir Izetbegović. A izjava djeluje kao šut na nabačenu loptu američkih senatora, koji na čelu sa Džin Šejhan traže da SAD i NATO pripreme rezervni plan ukoliko Rusija odbije obnovu manda EUFOR

Elem, Bakir zorno predočava šta će se desiti ako NATO ne zamjeni EUFOR. Navodno, izbiće balkanski rat.

Ostaje pitanje: ko će kresnuti tu prvu varnicu. Pošto se nikad nije libio da za sve otvoreno optuži Srpsku, Srbiju i generalno Srbe, a u novije vrijeme sve češće i Hrvate u Herceg-Bosni i Hrvatskoj, a u tom području nema nikog drugog, ispada da će rat započeti Bošnjaci.
       
Uostalom, kako Izetbegović jedini zna ratni scenario, biće da je on i autor, a otkriva ga i nedavna izjava "Prebrojavamo se, tu su i mladi ljudi, lovci i instruktori na dronovima".
       
Meta bošnjačkog napada mogli bi da budu jedino komšije Srbi i Hrvati i njihovi sunarodnici u maticama. A to opet deluje kao plašenje medveda zvečkom.
       
Bezopasno i jeste ako Izetbegović dramatizacijom situacije uoči zvaničnog početka predizborne kampanje samo hoće da raspali nacionalne strasti bošnjačkih birača. Ako pak hoće da animira Vašington i Brisel, koji su, zaokupljeni Ukrajinom i Tajvanom, brigu o BiH sveli na nivo samozvanog v.p. Šmita, takođe izgleda ćorav posao.

       
Međutim, šta ako Izetbegović u dosluhu sa četiri američka kongresmena, zaista kresne onu prvu varnicu oko Brčkog i pruži povod da NATO okupira BiH?

Snage EUFOR-a već su tokom jula preventivno udvostručene  uvećanim kontingentima Britanije i Nemačke. Tako bi američka invazija bila prikazana u kontinuitetu „očuvanja mira i stabilnosti u Bosni", koja je „inače na udaru malignog uticaja Rusije".
       
Kada Izetbegović pominje „druge balkanske zemlje koje bi se uključile" posle varnice u Brčkom i požara na entitetskim granicama", on očito aludira da su sve sem Srbije članice NATO-a, te da nema dileme na kojoj bi strani bile u novom ratu u BiH.
       
Nejaki lokalno, marginalizovani globalno, Bakirovi sledbenici računaju na regionalnu podršku po liniji transatlantskog vojnog saveza a, kad se radi o Kosovu i Albaniji, i na islamsku solidarnost.
       
A već pomenuta senatorka Džin Šejhan je u međuvremenu proširila krug lobista kako bi animirala Kongres za još jedan povratak SAD nedovršenim poslovima u BiH zbog nesposobnosti EU da kontroliše procese u vlastitom dvorištu i Dodikove opstrukcije.
       
Simptomatično je, pri tome, da Bošnjaci godinama sistematski odbijaju dogovore sa Srpskom i saradnju sa Srbijom.
       
Nisu hteli Beogradski sporazum, nisu hteli Kutiljerov plan, neće Dejtonski sporazum, neće aerodrom u Trebinju, neće Buk Bijelu, neće dogovore o BiH uz pomoć prijatelja Erdogana, te Vučića i Milanovića, neće ni u Otvoreni Balkan. A i vakcine, ruski gas, poklon Srebrenici, brašno za Goražde, školu u Drvaru, autoput Sarajevo-Beograd, primali su kao od bede.
       
Elem, zvali se Muslimani ili Bošnjaci, vodio ih stari ili mladi Izetbegović, prije Srebrenice, kao i četvrt veka posle, kao i nakon presude Haškog tribunala sa Srbijom neće ništa, a Srpsku ni da vide da postoji.
       
Dugo su Bošnjaci insistirali da Srbi kažu onu, što bi Vučić rekao, „čarobnu reč". Govorili su da im je potvrda genocida jedino potrebna iz moralnih razloga, kao simbolička satisfakcija žrtvama i njihovim bližnjima i sl., da bi se Bakir Izetbegović onomad izrekao da se zapravo radi o ratnim reparacijama.
       
Pokušaj da ih iznudi tužbom protiv Srbije za agresiju i genocid pred Međunarodnim sudom u Hagu nije uspeo, a Srpska nije ni mogla biti optužena jer se ne radi o drugoj državi nego o sastavnom delu BiH.

Foto: Fotoilustracija/AP/Photo

       
Pokušali su ponovo pa je tužba odbačena u nedostatku novih dokaza. I pored toga, u Sarajevu i dalje fantaziraju o trećem pokušaju i ratnim reparacijama za „agresiju i genocid". 
       
Kao osnova za obnovu procesa moglo bi indirektno da posluži i izglasavanje u Skupštini Srbije rezolucije o zabrani negiranja genocida. To je ona britanska rezolucija koja zahvaljujući Rusiji nije prošla u SB UN, a koju su onda pojedinačno prihvatile neke zemlje i u regionu - CG, SM i Albanija. Incko ju je pred odlazak po bonskim ovlašćenjima nametnuo u BiH, a Srpska odgovorila kontrarezolucijom kojom se zabranjuje negiranje srpskih žrtava.
       
Srbija nije protektorat, pa ne mora i neće...
       
I dok je Dodik, pošto je minule četiri godine izbliza svedok anharone, neproduktivne i autodesruktivne politike muslimanskog Sarajeva, gotovo digao ruke od saradnje sa bošnjačkom vladajućom političkom elitom, dotle Vučić ne odustaje. Samo u poslednjih mesec dana u svojim istupima spomenuo je da „uprkos svemu sa Bošnjacima moramo uspostaviti bolje odnose", „Srbija prema Bošnjacima nastavlja politiku pružene ruke" i sl., što je, bez obzira na efekte, „doprinos miru i stabilnosti u regionu".
       
Međutim, postoji promena u „nijansi".
       
Ne samo što je naveo šta sve obuhvata ono „uprkos svemu", uključiv i kamenovanje u Potočarima u organizaciji sarajevskih vlasti, nego je prestao da govori o boljim odnosima sa BiH ili Bosnom, pa sada govori o boljim odnosima sa Bošnjacima. Važna promena, jer odnosi Beograda sa hercegovačkim Hrvatima nisu sporni, a sa Srbima su, podrazumeva se, bratski.
       
Tom promenom u „nijansi" Izetbegoviću je stavio do znanja da Bošnjaci ne samo da ne predstavljaju celu BiH nego manje od četvrtine.
       
Za sada nije išao dotle da kaže da mu je Dodik objektivno najvažniji sagovornik jer predstavlja polovinu, sa Čovićem tri četvrtine BiH. A možda bi trebalo da ga svede na realnu meru i odnose sa Bošnjacima svede na reciprocitet ideja, inicijativa i predloga za saradnju, jer ovako oni sve što stiže iz Beograda, i kao obostrano korisno i kao poklon, shvataju kao osećanje krivice i pranje nečiste savesti.
       
Bošnjacima naklonjeni zapadni analitičari  (Litl, Silbert) još su u ranom postdejtonskom periodu upozoravali: „Bezrezervna američka podrška obeshrabruje Aliju Izetbegovića da se dogovora sa komšijama u BiH o zajedničkoj državi".

Dosledno tome bilo je za očekivati da će u vreme kada su SAD zabavljene Rusijom i Kinom, a EU o svom jadu, Izetbegović biti spreman na dogovor i saradnju. Događa se, međutim, sasvim suprotno: bošnjački lider je ratoborniji nego ikad.

Foto: Tanjug/Fotoilustracija

Otvoreno govori da je Srpska privremeno okupirana teritorija i da Hrvati u BiH nemaju pravo na ravnopravnost. A najavljuje i „drugo poluvreme" borbe za BiH. u kome će Bošnjaci preokrenuti rezultat u svoju korist.

Takva politika može da se objasni samo tako da SAD planiraju da aktiviraju mnoštvo manjih potencijalnih žarišta po svijetu, gde imaju raspoređene veće ili manje vojne baze, i započnu seriju lokalnih proksi ratova, te razvuku snage suparničkih Kine i Rusije.
       
U BiH je to lako izvesti, jer je unutrašnji konflikt, sa potencijalom da uključi susede, od „zamrznutog" već prerastao u „prigušeni".
       
Da li će se '92 ponoviti '22?
       
Zahvaljujući Bakiru Izetbegoviću i Džin Šejhan, znaće se ko je rat započeo…