Brutalna šamarčina Briselu! Platiće cenu koju nisu ni sanjali: Maštali o velikom ratu i pobedi nad Rusijom, a onda...

Evropsko naoružavanje ušlo je u fazu u kojoj više nije problem samo politička odluka da se kupuje više oružja, već pitanje da li države uopšte mogu da plate ono što im je potrebno.

Cene vojne opreme u Evropi skočile su za 50 do 60 odsto u poslednje dve godine, izjavio je estonski ministar odbrane Hano Pevkur, dok NATO pokušava da ubrza naoružavanje evropskih članica, objavio je Blumberg.

To znači da planovi koji su na papiru izgledali kao hitan odgovor na rusko-ukrajinski rat sada nailaze na mnogo tvrđu realnost: oružje je skuplje, rokovi isporuke su duži, a proizvodni kapaciteti evropske odbrambene industrije ne mogu da prate političke ambicije.

Oružje poskupelo, rokovi se razvukli

Evropa je posle početka rata u Ukrajini počela da naručuje sve ono što je godinama odlagala: municiju, artiljeriju, sisteme protivvazdušne odbrane, dronove, radare, oklopna vozila i rakete. Problem je što se u istom redu za kupovinu sada nalaze gotovo sve članice NATO, a ponuda nije rasla istom brzinom kao potražnja.

Pevkurova izjava zato nije samo upozorenje iz jedne male baltičke države. Estonija je na istočnom krilu NATO i među zemljama koje najglasnije traže brže jačanje odbrane, ali se upravo tamo najjasnije vidi koliko je evropsko preoružavanje skupo.

Ako je isti paket vojne opreme za dve godine poskupeo više od polovine, onda se automatski ruše i raniji planovi potrošnje. Budžeti koji su delovali veliki više ne kupuju istu količinu oružja. Države moraju ili da izdvoje još novca, ili da naruče manje, ili da čekaju duže.

Za NATO je to ozbiljan problem, jer Alijansa istovremeno traži veće zalihe za svoje članice i nastavak isporuka Ukrajini.

Foto: EPA/DUMITRU DORU

Amerika gleda šire, Evropa preuzima teret Ukrajine

Dodatni pritisak dolazi iz Vašingtona. Kako se američka pažnja sve više premešta na druge globalne krize i rivalstvo sa Kinom, evropske zemlje sve češće ostaju prve na liniji finansiranja i snabdevanja Ukrajine.

To menja celu računicu. Evropa više ne kupuje oružje samo za sebe, već istovremeno puni ukrajinske potrebe i pokušava da obnovi sopstvene ispražnjene magacine.

U praksi to znači da se isti projektili, granate i sistemi traže za tri različita cilja: za front u Ukrajini, za evropske nacionalne rezerve i za buduće planove NATO. Industrija, međutim, ne može preko noći da otvori nove fabrike, zaposli stručnjake, obezbedi sirovine i pokrene proizvodne linije koje su godinama bile smanjivane.

Zato se evropske vlade sada sudaraju sa nestašicom ponude na tržištu oružja. Nije dovoljno samo potpisati političku deklaraciju o povećanju odbrane. Treba pronaći fabriku koja može da proizvede traženu opremu, po ceni koja se stalno menja i u roku koji nije pomeren za nekoliko godina unapred.

Industrija traži ugovore, vlade traže brzinu

Najveći paradoks je u tome što evropska odbrambena industrija traži garancije pre nego što uloži više novca. Kompanije ne žele da šire proizvodnju samo na osnovu političkih izjava, već traže čvrste višegodišnje ugovore.

Iz njihove perspektive, to je logično. Nova proizvodna linija košta mnogo, a ako vlade za dve ili tri godine promene prioritete, industrija može da ostane sa skupim kapacitetima i bez narudžbina.

Sa druge strane, vlade traže brzinu. Od njih se očekuje da što pre ispune NATO ciljeve, pošalju pomoć Ukrajini i pokažu biračima da bezbednost nije ostala samo na konferencijama i izjavama.

Tu nastaje zastoj: države hoće brzo oružje, industrija hoće sigurne ugovore, a tržište u međuvremenu diže cene.

Za Evropu je to neprijatna lekcija iz rata u Ukrajini. Godinama je računala na ograničene zalihe, sporu proizvodnju i američku zaštitu. Sada, kada se bezbednosna slika promenila, pokazuje se da se vojna industrija ne podiže komandnom odlukom.

Blumbergov izveštaj zato pogađa u samu srž evropske dileme. NATO traži brže preoružavanje, Ukrajina traži stalne isporuke, Amerika sve više raspoređuje pažnju na druge pravce, a evropske fabrike poručuju da bez velikih ugovora nema velikog skoka proizvodnje.

Cena tog kašnjenja već se vidi. Vojna oprema je za dve godine poskupela do 60 odsto, a Evropa sada mora da plati i oružje koje joj treba danas i godine neulaganja koje su je dovele u ovu trku.

BONUS VIDEO