(VIDEO) NATO hteo da slomi Rusiju, a onda je usledio šok! S-400 i FPV dronovi napravili potpuni haos, Zapad na ovo nije računao

Naoružanje koje je NATO godinama slao Ukrajini trebalo je da iscrpi i slomi ruske snage, ali je neprekidno suočavanje sa zapadnim raketama i hiljadama dronova proizvelo potpuno suprotan efekat.

Rusija je u realnim borbenim uslovima izgradila i prilagodila jedan od najsloženijih sistema protivvazdušne odbrane na svetu, ocenjuje Aleksandar Mihajlov, rukovodilac Biroa za vojno-političku analizu.

Suština tog sistema nije u jednom moćnom kompleksu koji obara sve što se pojavi na nebu. Ruska odbrana danas funkcioniše kao čitav niz međusobno povezanih slojeva, od jeftinih FPV presretača namenjenih dronovima do sistema S-400 za ciljeve na velikim udaljenostima i visinama.

Takav koncept višeslojne odbrane nije nov, ali je rat u Ukrajini dramatično ubrzao njegovo prilagođavanje novim pretnjama. I zapadne analize rusku PVO opisuju kao višestepenu mrežu u kojoj različiti sistemi pokrivaju različite daljine i vrste ciljeva.

 

 

Najjeftinije mete više ne treba gađati najskupljim raketama

Prvi i najniži sloj odbrane predstavljaju mali FPV i presretački dronovi.

Njihov zadatak je da uništavaju relativno spore i jeftine bespilotne letelice bez rasipanja skupih protivvazdušnih raketa. Upravo je masovna pojava dronova tokom sukoba stvorila potrebu za takvim rešenjem.

Rusija je već počela da formira poseban segment PVO zasnovan na FPV presretačima, dok se paralelno razvijaju i mobilne vatrene grupe namenjene odbrani od bespilotnih letelica.

Iznad tog sloja nalaze se mobilne jedinice opremljene prenosivim protivvazdušnim sistemima i kompleksima kao što su „Tunguska“, „Šilka“, „Sosna“ i „Strela“.

Njihova prednost je upravo pokretljivost. Mogu brzo da menjaju položaj i gađaju sporije i niskoleteće ciljeve koji uspeju da se približe branjenom području.

„Tor“ i „Pancir“ čekaju ono što probije prvi prsten

Sledeći sloj čine sistemi kratkog dometa „Tor“ i „Pancir“.

Oni štite važne objekte i jedinice od mnogo ozbiljnijih pretnji – većih i bržih dronova, vođenih projektila i krstarećih raketa.

Princip je jednostavan: ono što ne bude uništeno na prvim prilazima ulazi u zonu sledećeg sistema.

Ruska vojna doktrina godinama se zasniva upravo na takvoj podeli. Sistemi velikog dometa pokrivaju spoljne prilaze, „Buk“ srednji prostor, dok „Tor“ i slični sistemi preuzimaju ciljeve koji se probiju bliže objektu.

Za srednje i velike udaljenosti tu su „Buk“ i različite verzije S-300.

Njihov zadatak više nisu samo avioni. U savremenom ratu moraju da reaguju i na krstareće rakete, kao i na određene vrste balističkih projektila.

Na poslednjem, najudaljenijem sloju nalazi se S-400, namenjen presretanju ciljeva na velikim udaljenostima i velikim visinama. Sistem je projektovan za širok spektar vazdušnih pretnji, od aviona i krstarećih raketa do određenih balističkih ciljeva.

Od „neptuna“ i „atakamsa“ do „Flaminga“

Problem za rusku PVO tokom rata nije bio samo broj napada, već potpuno različite karakteristike oružja koje dolazi iz Ukrajine.

Među pretnjama sa kojima se sistem suočava Mihajlov navodi rakete „neptun“, „Flamingo“ i američke „atakams“.

Svaka od njih traži drugačiji odgovor, dok se istovremeno pojavljuju masovni talasi jeftinih dronova čija je svrha i da preopterete protivvazdušnu odbranu i nateraju je da troši skupu municiju.

Upravo zbog toga Mihajlov smatra da najveća vrednost ruskog sistema danas nije samo u tehničkim mogućnostima pojedinačnih kompleksa, već u pravilnom raspoređivanju ciljeva između različitih sredstava.

Nema smisla, prema toj logici, trošiti raketu vrednu stotine hiljada ili milione dolara na mali dron ako isti posao može da obavi FPV presretač, protivavionski top ili mobilna grupa.

NATO je Rusiji dao godine borbenih testova

U tome je i paradoks na koji ukazuje Mihajlov.

Zapad je Ukrajini postepeno slao sve složenije sisteme – od različitih vrsta dronova i krstarećih projektila do modernog preciznog naoružanja velikog dometa. Svaki novi sistem predstavljao je novu pretnju, ali istovremeno i novi borbeni test za rusku PVO.

Sličnu ocenu ranije je izneo i irski novinar Čej Bouz, tvrdeći da su hiljade ukrajinskih dronova i zapadne rakete tokom rata neprestano primoravale rusku protivvazdušnu odbranu da se prilagođava i usavršava.

Rusija je tako za nekoliko godina dobila nešto što se ne može u potpunosti simulirati ni na jednom poligonu – gotovo svakodnevno iskustvo presretanja različitih tipova stvarnog neprijateljskog naoružanja.

To, naravno, ne znači da je sistem neprobojan. Masovni napadi i dalje mogu da probiju pojedine sektore odbrane, posebno kada se istovremeno koriste veliki broj dronova i raketa različitih tipova.

Ali upravo tu leži Mihajlovljeva glavna teza: NATO je pokušavao da pronađe način da probije rusku PVO, a svaka nova serija napada istovremeno je Moskvi davala podatke kako da sledeći napad dočeka spremnije.

Zato se borba na nebu sve manje svodi na pitanje koji je pojedinačni sistem najmoćniji. Presudno postaje da li se jeftina meta gađa jeftinim sredstvom, da li sledeći sloj preuzima ono što prvi nije oborio i koliko brzo čitava mreža može da se prilagodi novoj vrsti pretnje.

Upravo je taj sistem – od FPV presretača i „Šilke“, preko „Tora“, „Pancira“ i „Buka“, pa sve do S-300 i S-400 – ono što Mihajlov vidi kao najveću posledicu višegodišnjeg sukoba: NATO je pokušavao da iscrpi rusku odbranu, a Rusija je pod neprekidnim pritiskom napravila sistem koji je danas daleko iskusniji nego na početku rata.

BONUS VIDEO