Kako je "ubijen" Sovjetski Savez! Pre 30 godina dogodio se jedan od najvećih geopolitičkih potresa 20. veka - raspala se velika sila!

Pre trideset godina dogodio se jedan od najvećih geopolitičkih potresa 20. veka, raspala se velika sila, Sovjetski Savez

U Beloveškoj šumi šestoro ljudi koji nisu imali apsolutno nikakva ovlašćenja potpisali su sporazum u ime Rusije, Ukrajine i Belorusije u kome je pisalo da SSSR kao subjekt međunarodnog prava i geopolitičke realnosti prestaje da postoji. Zauzvrat, stvorena je amorfna međudržavna formacija – Zajednica nezavisnih država.

Objavljeno je dosta  memoara i analitičkih dokumenata o ovom događaju , podseća komentator RIA Novosti Vladimir Kornilov. Uprkos činjenici da su njihove emocionalne procene suštinski različite, nema sumnje u pravnu neodrživost Beloveških sporazuma. Odluka o raspuštanju SSSR-a bila je nelegitimna i suprotna volji naroda koja je nedvosmisleno izražena na a referendumu 17.marta 1991.godine. Podsetimo, tada je oko 78 odsto birača glasalo za očuvanje ove jedinstvene države.

Kako su potpisani Beloveški sporazumi

Ono na šta treba podsetiti jeste da je odluka ovog referenduma bila zvanično potvrđena rezolucijom najvišeg zakonodavnog tela, a to je Vrhovnog sovjeta SSSR-a od 21.marta. U njoj crno na belo piše:

Foto: YoutubePrintscreen/vvolf26

"Državni organi SSSR-a i republika treba da se u praksi rukovode odlukom naroda donetom putem referenduma u korist obnovljenog SSSR-a, polazeći od toga da je ta odluka definitivna i da ima obavezni karakter na čitavoj teritoriji SSSR-a."

Ono što treba napomenuti jeste da referendum 17. marta nije bio savetodavnog karaktera, već pravno obavezujućim za sve građane a tim pre za zvaničnike među kojima su bila i šestorica potpisnika Beloveških sporazuma – Boris Jeljcin i Genadij Burbulis (Ruska Federacija), Leonid Kravčuk i Vitold Fodik (Ukrajina) i Stanislav Šuškevič i Vjačeslav Kebič (Republika Belorusija).

Oni sami su i tada a, sudeći po svedočenjima nekih od njih, i sada priznavali da su u vladinu vilu "Viskuli", gde su održani razgovori o raspuštanju SSSR, otišli a da nisu obavestili o cilju sastanka tadašnju vlast na svesaveznom nivou, pa ni predsednika zemlje Mihaila Gorbačova. Pritom je prvi čovek Kazahstana Nursultan Nazarbajev ukazivao zagovornicima na neispravnost takvog pristupa, podsećajući da se to ne može raditi a da u čitav proces ne uključe Gorbačova. Predsednik SSSR-a je dotle ovaj proces otvoreno .

Prvo telefonirali Bušu

Indikativno je s tim u vezi da je prvi kom su autori Beloveških sporazuma telefonirali da bi ga izvestili šta su uradili bio američki predsednik Džordž Buš. Čak je i Gorbačov to nazvao "sramotnim". Zanimljivo je da je Šuškevič, koji se zatim udostojio da telefonira predsedniku SSSR-a, rekao Gorbačovu da je Buš "veoma dobro primio" vest o likvidaciji Saveza. Pa kako da se lider SAD ne raduje raspadu glavnog političkog konkurenta.

Foto: Pixabay

Posebno pada u oči da su Gorbačova, a i čitavu zemlju pustili niz vodu isti ljudi koji su pre svega tri-četiri meseca pred taj događaj zapenušano dokazivali da je predsednik SSSR- jedina legitimna vlast, a proglašavali za „pučiste“ one koji su pokušavali da ograniče njegova ovlašćenja i slobodu kretanja. Ali po njihovom mišljenju, Gorbačov je time završio svoju misiju i dalje se više nije morala igrati igra "zaštite legitimnosti i demokratije".

U filmu nedavno emitovanom na ruskoj televiziji "30 godina bez Saveza" tadašnji sekretar za štampu Borisa Jeljcina, Pavel Voščanov navodi ključnu misao koja se čula u trenutku kad je predsednik Rusije prešao u Kremlj i zbog koje se Jeljcin zapravo odlučio na raspad SSSR-a: „ Borise Nikolajeviču, sada na čitavoj toj teritoriji nema nikog važnijeg od vas." Upravo to – lične ambicije učesnika beloveške zavere – bilo je i glavni pokretač njihovih protivpravnik postupaka i odluka.

Sporan referendum u Ukrajini

Shvatajući da su na kliskom terenu, kreatori raspada i tada, pa čak i sada, posle trideset godina, opravdavali su i opravdavaju svoje postupke ukrajinskim referendumom održanim 1. decembra 1991. godine. Prema njihovom mišljenju, sveopšte izjašnjavanje na kom se skoro 90 odsto Ukrajinaca navodno opredelilo za nezavisnost (tekst na listiću bio je drukčije formulisan), pravno je "anulirao" situaciju koja sje nastala posle martovskog referenduma i zahtevao vanredne poteze lidera drugih republika Saveza.

Samo što i tada i sada malo ko kaže da decembarski referendum u Ukrajini nema nikakve veze ni sa legitimnošću, ni sa demokratijom. Za početak, on je održan uprkos tada važećem zakon "O proceduri rešavanja pitanja vezanih za istupanje savezne republike iz SSSR". Tamo je jasno navedeno da se referendum o datom pitanju održava najranije šest meseci nakon donošenja odluke o njegovoj organizaciji. A u Ukrajini je tada prošlo tek tri meseca.

Foto: Pixabay

Da ne pominjemo da se agitacija odvijala u uslovima zabrane najveće političke partije Ukrajine (Komunističke) i njene štampe. Za razliku od martovskog referenduma kad su se novine jednostavno takmičile u tome da se na njihovim stranicama nađu obavezno mišljenja i za i protiv, pred decembarsko glasanje agitaicija protiv nezavisnosti bila je potpuno zabranjena. Ukrajincima su obećavali da će napraviti „drugu Francusku“, a Rusima u Ukrajini da neće dirati njihov jezik a svima je garatovano stvaranje vanblokovske i nenuklearne države. Ali niko nije mogao da pozove da se glasa protiv. Sa izuzetom Krima (gde se odvijao poseban politički život), na glavnoj teritoriji Ukrajine samo je Interpokret Donbasa u Donjecku uspeo da odštampa listiće s pozivom da se kaže "ne", a i to su morali da rade ilegalno. Eto takav je bio taj „slobodan izbor“ u kom stanovnicima nisu ostavili mogućnost da bira.

Na Zapadu pritom nikom nije smetalo, kao što im ne smeta ni sada što je ukrajinski referendum sproveden na takav način. A da se setimo kako je britansko Ministarstvo spoljnih poslova ne tako davno objašnjavalo "nelegitimnost" referenduma na Krimu 2014. poredeći ga sa onim u Škotskoj. Dokazivali su nam da je krimsko izjašnjavanje bilo kršenje Ustava Ukrajine, a priprema za njega bila kratka te da nisu sva mišljenja bila zastupljena tokom predreferendumske agitacije. Zbog nečeg takve ocene nismo čuli o referenudmu o nezavisnosti Ukrajine. A u poređenju s njim krimski referendum 2014. bio je prosto uzor slobodnog izjašnjavanja građana.

Dakle, na osnovu nelegitimnog izjašnjavanja u Ukrajini, suprotno svim pravnim normama i Ustavu, lideri tri regiona SSSR-a (dakle, čak ne svi osnivači Saveza, imajući u vidu da nije bilo predstavnika republika iza Kavkaza) doneli su odluku o raspuštanju zemlje. Ako bi se nastavila analogija sa Ukrajinom, to bi bilo isto kao kad bi gradonačelnici Kijeva i Harkova (istorijske prestonice Ukrajinske SSR) i recimo gubernator Odeske oblasti utroje doneli odluku da likvidiraju ukrajinsku državu kao takvu, a da se nisu imali podršku ni u zakonu, ni u mišljenju drugih administrativnih subjekata zemlje, a još manje saglasnost centralne vlasti. Da li bi međunarodna zajednica prihvatila neku odluku donetu na sličan način? Mislim da je pitanje čisto retoričko.

Foto: Pixabay

Pojedini učesnici Belovešskog procesa pravdali su kasnije svoje postupke željom da se raziđu bez većih sukoba. Na primer, lider Belorusije Stanislav Šuškevič se i dalje ponosi ovim postupkom i kaže: "Podeliti imperiju bez kapi krvi je neverovatno dostignuće!"

"Beskrvni razvod"

Mihail Gorbačov, objašnjavajući pak zašto ništa nije preduzeo u odnosu na beloveški dogovor i njegove učesnike, više puta je potom isticao u svojim memoarima da je njegova ideja bila da prvi put uza više vekova prekretnica u istoriji jedne zemlje prođe bez krvi.

Ali kako bez krvi? Kolaps ekonomije, totalno osiromašenje stanovništva, uništenje celokupnog zdravstvenog sistema i socijalne sigurnosti građana. Koliko je samo života odnelo siromaštvo tokom devedesetih. Pa potonji ratovi, uključujući događaje u Čečeniji, Južnoj Osetiji, Karabahu, Donbasu, a sve su to prirodne posledice te kobne odluke o "beskrvnom" razvodu.

Iz nekog razloga, čak je i Zbignjev Bžežinski, koji je pozitivno ocenio raspad Saveza, shvatio njegove posledice. U svojoj knjizi "Velika šahovska tabla" napisao je da su "neočekivani krah Sovjetskog Saveza pratili građanski nemiri u zemlji, bolna ekonomska kriza i krvavi i ponižavajući rat u Čečeniji". Odnosno, Bžežinski je to primetio, a Gorbačov i Šuškevič su se pravili kao da se ništa od ovoga nije dogodilo.

Ako računamo žrtve raspada SSSR, onda su to stotine hiljada, čak milioni građana. A ako primenimo metodologiju izračunavanja  "žrtava Golodomora", kada se uzimaju u obzir i oni koji se nisu rodili, brojka dostiže desetine miliona. Sada će demografski sunovrat koji je ostao posle devedesetih podsećati na to svaku novu generaciju, kao što podseća i Drugi svetski rat. A niko od beloveških zagovornika nije odgovarao niti će odgovarati za svoje postupke iz decembra 1991. i za njihove posledice.

Dan kad je zauvek spuštena zastava SSSR-a

Zastava velike sile zauvek je spuštena sa Kremlja 25.decembra 1991. godine. Milioni Rusa užasnuto su shvatili da su se, ostajući tamo gde su se rodili a bez svoje volje, najednom našli van granica svoje domovine – Rusije.

Zemlja koja nije poražena ni u jednom ratu, izgubila je značajne teritorije i ne izgubivši ni u jednom ratu, država je izgubila kako ljude tako i značajne teritorije i veliki broj ljudi. A praktično sve to krivicom onih političara koji je trebalo da budu odgovorni za očuvanje jedinstva i moći države. Ali bile su im važnije lične ambicije. Procesi dezintegracije koji su tada počeli zahvatili su čitav postsovjetski prostor.

Rusiji su bile potrebne decenije da zaustavi i preokrene ove opasne trendove. Sada je važno, ističe na kraju Vladimir Kornilov, izvući pouke iz istorije koja se dogodila pre trideset godina, kako se nikada više ne bi ponovilo slično. Jer, kako je svojevremeno primetio veliki ruski naučnik Vasilij Ključevski, istorija uvek strogo kažnjava za nenaučene lekcije.