OVOG SE ZAPAD PLAŠI KAO... RUSKO REŠENJE U UKRAJINI DONOSI SRPSKO REŠENJE NA BALKANU! Zato ni Beograd, ni Banjaluka nemaju pravo na uzmicanje...

Glavni uzrok ukrajinskog konflikta leži u viševekovnoj zapadnoj strategiji onemogućavanja i obuzdavanja Rusije da deluje kao evropska i svetska sila. Rusko rešenje u Ukrajini donosi srpsko rešenje na Balkanu - ne preko noći, ali... Zbog svega toga ni Beograd, ni Banjaluka nemaju pravo na grešku, nemaju pravo na strah, nemaju pravo na uzmicanje

Obuzdavanje Rusije je počelo rimokatoličkom akcijom još u 16. veku, upravo na tlu zapadne Rusije (danas Ukrajina), da bi se ona protezala sve do kraja 20. veka kada Rusija gubi prostor Ukrajine.

Rusija bez Ukrajine predstavlja propadanje tri veka napora ruskog naroda na stvaranju svoje države.

Američki geopolitikolog Zbignjev Bžežinski je pojasnio da je taj gubitak ograničio geostrateške opcije Rusije.

Jednostavno, bitna geopolitička klauzula budućnosti Rusije kao svetske sile jeste da povrati kontrolu nad Ukrajinom. I nije samo u pitanju budućnost Rusije kao velike sile, već je u pitanju i sam njen opstanak.

Bitna geopolitička klauzula SAD jeste da Ukrajinu koristi kao prostor i državu koji udaljavaju Rusiju iz Evrope. Zbog toga Zapad Ukrajinu i vidi kao anti-Rusiju, večnog ruskog neprijatelja u kojoj će mržnja prema Rusiji i Rusima, i uopšte prema ruskosti, biti glavna ideologija opstajanja ukrajinske kvazidržave, i glavno oruđe onemogućavanja Rusije na tom geostrateškom pravcu.  

U ovom tekstu odgovaramo na pitanje - da li je američko huškanje Ukrajine na rat, pa time i podrška novom ratu u Donbasu, slično američkom učešću u hrvatskoj okupaciji Republike Srpske Krajine 1995. godine i tadašnjem progonu Srba, kao i da li je slično ratnom pokušaju Gruzije da porazi otcepljene republike Južnu Osetiju i Abhaziju 2008. godine?

Takođe, razmatramo koje su posledice eventualnog novog rata u Ukrajini i Donbasu na balkanske krize pre svega u BiH, ali i na Kosmetu?

Svedoci smo da Zapad, pre svega SAD, vode protiv Rusije informacioni rat kojim žele da optuže Rusiju da je ona agresor - i to se odvija sa manjom ili većom dinamikom još od početka 2014. godine kada je Rusija optužena za sva zla u Ukrajini. Međutim, stvarnost je drugačija.

Podaci iz Donbasa govore,  od mnogih posmatrača OEBS-a, da ukrajinska armija dovlači velike snage na liniju razdvajanja u Donbasu i da sve to radi uz američke i britanske vojne instruktore, koji se nalaze u komandama ukrajinskih udarnih brigada.

Nešto slično je bilo i u Hrvatskoj 1994/1995. godine kada su američki instruktori, penzionisani američki oficiri i generali iz privatne vojne agencije MPRI (Military Professional Resources Incorporated), obučavali hrvatsku vojsku uoči napada na Srpsku Krajinu. To je priznao i Bil Klinton u svojim memoarima.

Javno obrazloženje takvog američkog učešća bilo je - „demokratska reorganizacija hrvatske vojske". U stvarnosti je bilo sasvim drugo - priprema hrvatskih brigada za brzu i ofanzivnu akciju „Oluju".

Ista stvar se odvija u Ukrajini, još od 2015-te, a intenzivirana je od 2021. godine.

Možemo da napravimo još jednu paralelu. Naime, ulogu tadašnjeg Beograda prema Krajini, danas u ukrajinskom konfliktu vrši Moskva prema Donbasu. Međutim, da li će danas Moskva i Putin reagovati kao Beograd i Milošević 1995. godine?

Glavni razlog za poraz Republike Srpske Krajine je to što tadašnji Beograd nije branio Knin. Da je Jugoslavija poslala vojsku, ne bi došlo do munjevitog poraza. Ali Amerikanci, kao operativne vođe „Oluje", bili su sigurni da Beograd neće pomoći RSK.

Da li će Moskva da brani Donbas? Ukoliko Rusija krene u odbranu Donbasa - Zapad joj sprema sveopštu izolaciju i poslednje korake u satanizaciji. To je ono čega se Beograd plašio za sebe 1995. godine.

Pre nego što odgovorimo na pitanje moguće ruske intervencije - pogledajmo petodnevni rat između Gruzije i Rusije u avgustu 2008. godine. Ista stvar, ili veoma slična kao američko-hrvatski napad na RSK 1995. godine.

I u Gruziji su se šetali zapadni instrukotri, i vlada Gruzije je konstantno huškana da vojno reši pitanja otcepljenih republika Abhazije i Osetije. Ubeđivani su da Rusija neće vojno intervenisati - jer nema ni političku ni vojnu snagu da to učini. Očekivali su reakciju Moskve kao Beograda 1995. godine. Međutim, bilo je drugačije - na opšte zaprepaštenje Zapada.

Ruska vojna intervencija 2008. godine u Gruziji je početak promene međunarodnog poretka iz unipolarnog u multipolarni. Ona je označila početak opadanje moći SAD. Jer, u tom petodnevnom ratu glavni gubitnik nije bila Gruzija,  nego SAD! I Rusija je izvukla pouke - krenula je u sveopštu reorganizaciju i osavremenjivanje armije. Ona tada počinje grozničavo da razvija hipersonična i druga oružja.

Situacija je danas sasvim drugačija, i u odnosu na 2008. godinu, a pogotovo u odnosu na 1995. 1995. godina je godina vrhunca američke hegemonije, a od 2008. godine gledamo SAD kao silu u opadanju i sve većoj nemoći, bez obzira što ona opet negde šalje vojne instruktore.

Drugo, ukoliko Rusija ništa ne preduzme, pomirila bi se ne samo ulaskom Ukrajine u NATO, nego bi bila u geostrateškom šah-matu, i to u momentu kada su SAD najslabije u svojoj istoriji kao velike sile. I ne samo to - ukoliko Rusija ne interveniše, bila bi u šah-matu i u momentu kada je vojno superiornija u odnosu na SAD, što je prvi put od 1945. godine.

Zbog toga Rusija je uspostavila svoje „crvene linije". Naravno, Amerikanci nastoje da u pregovorima, u bilateralnim, u formatu NATO-Rusija, i preko OEBS - što duže odugovlače. Vreme radi za njih - ako ni zbog čega drugo, onda zbog toga što se tako skraćuje vreme da i oni dobiju hipersonično oružje, a za to im treba od 3 do 5 godina.

Prema tome, Rusija će vojno da brani Donbas i Ruse u Ukrajini. To je jedini način da opstanu i Rusi u Ukrajini i sama Rusija. Ovde možemo da postavimo pitanje - u kom obimu bi trajala vojna intervencija? Naša procena je da bi intervencija bila munjevita, odlučna uz primenu ogromne vatrene moći iz više vojno-strategijskih pravaca (i iz Belorusije).

Obuhvatala bi regione Ukrajine gde se govori ruski jezik. Neki smatraju da je to do reke Dnjepar. Ipak, mišljenja smo da je u pitanju druga reka - Zbruč, leva pritoka Dnjestra u zapadnom delu Ukrajine, koja teče pravcem sever-jug. Ona je bila pogranična reka između Ruske imperije i Austrougarske.

Oleg Nemenski, saradnik u Ruskom institutu za strategijska istraživanja (RISI) pri administraciji predsednika Rusije, piše da Rusija nema nikakve planove aneksije Ukrajine, već izgrađivanje novog nacionalnog projekta. Taj projekat treba da obuhvati dva aspekta: 1) prihvatanje ruskosti kao zajedničkog identiteta za sve istočne Slovene iznad političkih granica, i 2) razumevanje istorijsko-kulturne samostalnosti svakog regiona.

Naime, novi nacionalni identitet ruskojezičkog stanovništva u Ukrajini, prema Nemenskom, treba da realizuje dve najvažnije funkcije: spoljna granica Ukrajine ostaje, i istovremeno, konsolidacija stanovništva na osnovu zajedničkog identiteta - ruskosti. Takvo ujedinjenje moguće je samo odustajanjem od ukrajinske samosvesti, a za to već postoji psihološka spremnost.

Razmotrimo sada koje su posledice eventualnog novog rata u Ukrajini i Donbasu na balkanske krize, na Srpsku i Srbiju?

Mišljenja smo da posledice po Srbe isključivo zavise od konačnog ishoda eventualnog rata u Ukrajini, odnosno, od uspeha ruske vojne intervencije. To važi za Republiku Srpsku i njenu aktuelnu poziciju u BiH, kao i za poziciju Srbije. Naime, poslužimo se istorijskom analogijom.

Postoji istorijska povezanost ruskog i srpskog naroda - kada god su Rusi stradali u raznim agresijama, raspadanjima i nacionalnim kataklizmama kroz istoriju, u isto vreme se to dešavalo i Srbima. Važi i obrnuto, kada god su se Rusi uzdizali i razvijali - uzdizali su se i razvijali Srbi. To je istorijska kauzalnost. To možemo uporediti i sa fobijama prema Rusima i Srbima. One su istog toka. Ili, bolje rečeno - srbofobija na Zapadu je rukavac rusofobije.

Primenimo ove kauzalnosti na trenutnu situaciju, recimo u Srpskoj i BiH. Srpska je takođe podvukla svoje „crvene linije", isto kao Rusija.

Zapad se snažno obrušio na Srpsku 2021. godine. Srpska više nema kuda nazad da uzmiče pred otimanjem njenih prava. U toku je otpor Srpske prema toj političkoj i informacionoj agresiji. SAD su nosioci te agresije, ali zauzeti konfliktom u Ukrajini, i zbog nemoći da vode više istovremenih operacija, Vašington je ovde angažovao Nemačku, briselsku birokratiju EU i Veliku Britaniju. Međutim, sve to, za sada, ne daje rezultat Amerikancima.

Zbog toga Srpska treba da izdrži, i izdrži, ovu političko-informacionu agresiju - jer, ključ američko-ruskog konflikta je u Ukrajini. Rusko rešenje u Ukrajini donosi srpsko rešenje na Balkanu. Ne odmah preko noći, već u procesima, i fazno. To je kauzalnost, i istorijska i geopolitička.

Slično je i sa pozicijom Kosmeta. Albanci se uveliko nude da ratuju na strani Ukra(jinaca) - što je istorijski već viđeno. Ali, isto tako, istorijski smo videli i to da su svi koji su sa ovih prostora išli na Ruse - tamo ostajali, večno ukopani u ravnicama ruske zemlje.

Zbog svega toga ni Beograd, ni Banjaluka nemaju pravo na grešku. Nemaju pravo na strah. Nemaju pravo na uzmicanje. Srpska istrajnost je taj moralni, politički, i identitetski doprinos zajedničkoj pobedi - zajedničkom opstanku.