Ako neko pokuša da nas ometa, TRPEĆE POSLEDICE KOJE NIKADA U ISTORIJI NIJE DOŽIVEO! Pročitajte CEO TEKST OBRAĆANJA VLADIMIRA PUTINA!

Ruski predsednik Vladimir Putin obratio se naciji, a donosimo vam ceo tekst koji je postavljen i na sajtu Kremlja

Putinov govor prenosimo u celosti: 

Poštovani građani Rusije! Dragi prijatelji!

Danas ponovo smatram neophodnim da se vratim na tragične događaje koji se dešavaju u Donbasu i na ključna pitanja obezbeđenja bezbednosti same Rusije.

Dozvolite mi da počnem sa onim što sam rekao u svom obraćanju od 21. februara ove godine. Govorimo o onome što nas posebno brine i uznemirava, o onim fundamentalnim pretnjama koje iz godine u godinu, korak po korak, grubo i bez ceremonije stvaraju neodgovorni političari Zapada u odnosu na našu zemlju. Mislim na širenje NATO bloka na istok, približavanje njegove vojne infrastrukture ruskim granicama.

Poznato je da smo 30 godina istrajno i strpljivo pokušavali da postignemo dogovor sa vodećim zemljama NATO-a o principima jednake i nedeljive bezbednosti u Evropi. Kao odgovor na naše predloge, stalno smo se suočavali ili sa ciničnim obmanama i lažima, ili sa pokušajima pritisaka i ucena, dok se Severnoatlantska alijansa, u međuvremenu, uprkos svim našim protestima i zabrinutostima, stalno širi. Vojna mašina se kreće i, ponavljam, približava se našim granicama.

Zašto se sve ovo dešava? Otkud ovaj drski način govora sa pozicije sopstvene isključivosti, nepogrešivosti i svedozvoljenosti? Otkud prezir, prezir odnos prema našim interesima i apsolutno legitimnim zahtevima?

Odgovor je jasan, sve je jasno i očigledno. Sovjetski Savez je krajem 80-ih godina prošlog veka oslabio, a zatim potpuno raspao. Čitav tok događaja koji su se tada odigrali dobra je lekcija i za nas danas, ubedljivo je pokazao da je paraliza moći i volje prvi korak ka potpunoj degradaciji i zaboravu. Čim smo na neko vreme izgubili poverenje u sebe, i to je to, ispostavilo se da je poremećen odnos snaga u svetu.

Foto: Tanjug/AP

To je dovelo do toga da raniji ugovori i sporazumi više nisu na snazi. Ubeđivanje i molbe ne pomažu. Sve što ne odgovara hegemonu, onima na vlasti, proglašava se arhaičnim, zastarelim, nepotrebnim. I obrnuto: sve što im se čini korisnim predstavlja se kao konačna istina, progurana po svaku cenu, bezobrazno, svim sredstvima. Neistomišljenici se lome kroz koleno.

Ovo o čemu sada govorim ne tiče se samo Rusije i ne samo nas. To se odnosi na ceo sistem međunarodnih odnosa, a ponekad i na same saveznike SAD. Nakon raspada SSSR-a, zapravo je počela prepodela sveta, a norme međunarodnog prava koje su se do tada razvile – a one ključne, osnovne usvojene su na kraju Drugog svetskog rata i u velikoj meri konsolidovale njegove rezultate – počeli da ometaju one koji su se proglasili pobednikom u Hladnom ratu .

Naravno, u praktičnom životu, u međunarodnim odnosima, u pravilima za njihovo regulisanje, trebalo je voditi računa o promenama situacije u svetu i samom odnosu snaga. Međutim, to je trebalo uraditi profesionalno, glatko, strpljivo, vodeći računa i uvažavajući interese svih zemalja i shvatajući sopstvenu odgovornost. Ali ne – stanje euforije od apsolutne nadmoći, svojevrsnog modernog oblika apsolutizma, pa čak i na pozadini niskog nivoa opšte kulture i bahatosti onih koji su pripremali, usvajali i gurali odluke koje su bile korisne samo za sebe. Situacija je počela da se razvija po drugačijem scenariju.

Ne morate daleko tražiti primere. Prvo su bez ikakvih sankcija Saveta bezbednosti UN izveli krvavu vojnu operaciju protiv Beograda, koristeći avione i rakete baš u samom centru Evrope. Nekoliko nedelja neprekidnog bombardovanja civilnih gradova, na infrastrukturu za održavanje života. Moramo da podsetimo na ove činjenice, inače neke zapadne kolege ne vole da se sećaju tih događaja, a kada govorimo o tome, radije ukazuju ne na norme međunarodnog prava, već na okolnosti koje tumače kako im odgovara.

Foto: Tanjug/AP

Onda su na red došli Irak, Libija, Sirija. Nelegitimna upotreba vojne sile protiv Libije, izvrtanje svih odluka Saveta bezbednosti UN o libijskom pitanju doveli su do potpunog uništenja države, do pojave ogromnog žarišta međunarodnog terorizma, do toga da je zemlja potonula. u humanitarnu katastrofu koja ne prestaje dugi niz godina.građanski rat. Tragedija, koja je osudila stotine hiljada, milione ljudi ne samo u Libiji, već i širom ovog regiona, dovela je do masovnog migracijskog egzodusa iz severne Afrike i sa Bliskog istoka u Evropu.

Slična sudbina pripremljena je i Siriji. Borbe zapadne koalicije na teritoriji ove zemlje bez saglasnosti sirijske vlade i sankcija Saveta bezbednosti UN nisu ništa drugo do agresija, intervencija.

Međutim, posebno mesto u ovoj seriji zauzima, naravno, invazija na Irak, takođe bez ikakvog pravnog osnova. Za izgovor su odabrali pouzdane informacije koje su navodno dostupne Sjedinjenim Državama o prisustvu oružja za masovno uništenje u Iraku. Kao dokaz za to, javno, pred celim svetom, američki državni sekretar je tresao nekakvu epruvetu sa belim prahom, uveravajući sve da se radi o hemijskom oružju koje se razvija u Iraku. A onda se ispostavilo da je sve ovo bila prevara, blef: u Iraku nema hemijskog oružja. Neverovatno, iznenađujuće, ali činjenica ostaje. Bilo je laži na najvišem državnom nivou i sa visoke govornice UN. I kao rezultat – ogromne žrtve, razaranja, neverovatan talas terorizma.

Generalno, stiče se utisak da su praktično svuda, u mnogim delovima sveta, gde Zapad dolazi da uspostavi svoj poredak, rezultat krvave, nezalečene rane, čirevi međunarodnog terorizma i ekstremizma. Sve ovo što sam rekao je najneverovatniji, ali nikako jedini primer nepoštovanja međunarodnog prava.

U ovoj seriji su obećanja našoj zemlji da neće širiti NATO ni jedan centimetar na istok. Ponavljam – prevarili su me, ali narodski rečeno, jednostavno su to bacili. Da, često možete čuti da je politika prljav posao. Možda, ali ne u istoj meri, ne u istoj meri. Uostalom, takvo prevarantsko ponašanje protivreči se ne samo principima međunarodnih odnosa, već pre svega opštepriznatim normama morala i morala. Gde je tu pravda i istina? Samo gomila laži i licemerja.

Inače, i sami američki političari, politikolozi i novinari pišu i govore o tome da je poslednjih godina unutar SAD stvorena prava „imperija laži“. Teško je ne složiti se sa tim – istina je. Ali nemojte biti skromni: Sjedinjene Države su i dalje velika zemlja, sila koja formira sistem. Svi njeni sateliti ne samo da rezignirano i poslušno pristaju, pevaju joj iz bilo kog razloga, već i kopiraju njeno ponašanje, sa entuzijazmom prihvataju pravila koja on predlaže. Stoga, sa dobrim razlogom, možemo pouzdano reći da je ceo takozvani zapadni blok, koji su formirale Sjedinjene Države po sopstvenoj slici i liku, sve to sama „imperija laži“.

Što se tiče naše zemlje, posle raspada SSSR-a, uz svu neviđenu otvorenost nove moderne Rusije, spremnost da pošteno rade sa SAD i drugim zapadnim partnerima, i u uslovima praktično jednostranog razoružanja, odmah su pokušali da stisnuti nas, dokrajčiti i potpuno uništiti. Upravo to se dogodilo 90-ih, početkom 2000-ih, kada je takozvani kolektivni Zapad najaktivnije podržavao separatizam i plaćeničke bande na jugu Rusije. Kakvih žrtava, kakvih gubitaka nas je sve ovo tada koštalo, kroz koja iskušenja smo morali da prođemo pre nego što smo konačno slomili kičmu međunarodnom terorizmu na Kavkazu. Pamtimo ovo i nikada nećemo zaboraviti.

Da, zapravo, donedavno nisu prestajali pokušaji da nas iskoriste u svojim interesima, unište naše tradicionalne vrednosti i nameću nam svoje pseudovrednosti koje bi nas, naše ljude iznutra nagrizale, one stavove koji već agresivno sade u svojim zemljama i koje direktno dovode do degradacije i degeneracije, jer protivreče samoj prirodi čoveka. To se neće desiti, niko to nije uradio. Neće ni sada.

Uprkos svemu, u decembru 2021. smo ipak još jednom pokušali da se dogovorimo sa Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima o principima obezbeđenja bezbednosti u Evropi i o neširenju NATO-a. Sve je džabe. Stav SAD se ne menja. Oni ne smatraju potrebnim da pregovaraju sa Rusijom o ovom za nas ključnom pitanju, u svojim sopstvenim ciljevima, zanemaruju naše interese.

I naravno, u ovoj situaciji imamo pitanje: šta dalje, šta očekivati? Iz istorije dobro znamo kako je Sovjetski Savez 1940-ih i ranih 1941-ih na sve moguće načine pokušavao da spreči ili bar odloži izbijanje rata. U tom cilju, između ostalog, trudio se bukvalno do poslednjeg da ne isprovocira potencijalnog agresora, nije sprovodio ili odlagao najneophodnije, očigledne radnje da se pripremi za odbijanje neizbežnog napada. A ti koraci koji su na kraju ipak preduzeti katastrofalno su kasnili.

Kao rezultat toga, zemlja nije bila spremna da u potpunosti dočeka invaziju nacističke Nemačke, koja je napala našu domovinu 22. juna 1941. bez objave rata. Neprijatelj je zaustavljen, a zatim razbijen, ali uz kolosalnu cenu. Pokušaj smirivanja agresora uoči Velikog otadžbinskog rata pokazao se greškom koja je skupo koštala naš narod. Već u prvim mesecima neprijateljstava izgubili smo ogromne, strateški važne teritorije i milione ljudi. Drugi put nećemo dozvoliti takvu grešku, nemamo pravo.

Oni koji tvrde svetsku dominaciju, javno, nekažnjeno i, naglašavam, bez razloga, proglašavaju nas, Rusiju, svojim neprijateljem. Zaista, danas imaju velike finansijske, naučne, tehnološke i vojne mogućnosti. Svesni smo toga i objektivno ocenjujemo pretnje koje nam se neprestano upućuju u sferi privrede, kao i našu sposobnost da se odupremo ovoj drskoj i trajnoj uceni. Ponavljam, ocenjujemo ih bez iluzija, krajnje realno.

Što se tiče vojne sfere, savremena Rusija, čak i nakon raspada SSSR-a i gubitka značajnog dela njegovog potencijala, danas je jedna od najmoćnijih nuklearnih sila u svetu i, štaviše, ima određene prednosti u nizu najnovije vrste oružja. S tim u vezi, niko ne treba da sumnja da će direktan napad na našu zemlju dovesti do poraza i strašnih posledica za svakog potencijalnog agresora.

Istovremeno, tehnologije, uključujući i odbrambene, brzo se menjaju. Liderstvo u ovoj oblasti prolazi i nastavlja da se menja, ali vojni razvoj teritorija uz naše granice, ako to dozvolimo, ostaće decenijama koje dolaze, a možda i zauvek, i stvaraće sve veći, apsolutno neprihvatljiva pretnja za Rusiju.

I sada, kako se NATO širi na istok, situacija za našu zemlju je svake godine sve gora i opasnija. Štaviše, poslednjih dana rukovodstvo NATO-a otvoreno govori o potrebi da se ubrza, ubrza napredovanje infrastrukture Alijanse do granica Rusije. Drugim rečima, oni jačaju svoju poziciju. Ne možemo više samo da nastavimo da posmatramo šta se dešava. To bi bilo apsolutno neodgovorno sa naše strane.

Za nas je neprihvatljivo dalje širenje infrastrukture Severnoatlantske alijanse, započet vojni razvoj teritorija Ukrajine. Poenta, naravno, nije sama organizacija NATO-a – ona je samo instrument spoljne politike SAD. Problem je u tome što se na našim susednim teritorijama, primetiću, na našim istorijskim teritorijama stvara neprijateljska „anti-Rusija“, koja je stavljena pod potpunu spoljnu kontrolu, koja se intenzivno naseljava od strane oružanih snaga. NATO zemalja i napumpa se najsavremenijim naoružanjem.

Foto: Alexei Nikolsky/Sputnik/Kremlin Pool Photo via AP

Za SAD i njihove saveznike ovo je takozvana politika obuzdavanja Rusije, očigledne geopolitičke dividende. A za našu zemlju ovo je na kraju pitanje života i smrti, pitanje naše istorijske budućnosti kao naroda. I ovo nije preterivanje – istina je. To je realna pretnja ne samo našim interesima, već i samom postojanju naše države, njenom suverenitetu. Ovo je crvena linija o kojoj se mnogo puta govorilo. Prošli su pored nje.

S tim u vezi i o situaciji u Donbasu. Vidimo da su snage koje su izvršile državni udar u Ukrajini 2014. godine, preuzele vlast i drže je uz pomoć, zapravo, dekorativnih izbornih procedura, konačno odustale od mirnog rešavanja sukoba. Osam godina, beskrajno dugih osam godina, činili smo sve što je bilo moguće da se situacija reši mirnim, političkim sredstvima. Sve uzalud.

Kao što sam rekao u svom prethodnom obraćanju, ne može se bez saosećanja gledati šta se tamo dešava. Sve ovo je jednostavno bilo nemoguće izdržati. Trebalo je odmah zaustaviti ovu noćnu moru – genocid nad milionima ljudi koji tamo žive, koji se oslanjaju samo na Rusiju, nadaju se samo nama. Upravo su te težnje, osećanja, bol ljudi za nas bili glavni motiv da donesemo odluku da priznamo narodne republike Donbasa.

Ono što mislim da je važno dodatno naglasiti. Vodeće zemlje NATO-a, u cilju postizanja sopstvenih ciljeva, u svemu podržavaju ekstremne nacionaliste i neonaciste u Ukrajini, koji, pak, Krimljanima i Sevastopoljcima nikada neće oprostiti njihov slobodan izbor – ponovno ujedinjenje sa Rusijom.

Oni će se, naravno, popeti na Krim, i baš kao u Donbasu, ratom, da bi ubijali, kao kaznioce iz bandi ukrajinskih nacionalista, Hitlerovih saučesnika, ubijali bespomoćne ljude tokom Velikog otadžbinskog rata. Oni otvoreno izjavljuju da polažu pravo na niz drugih ruskih teritorija.

Celokupni tok događaja i analiza pristiglih informacija pokazuje da je sukob Rusije sa ovim silama neizbežan. Samo je pitanje vremena: spremaju se, čekaju pravo vreme. Sada takođe tvrde da poseduju nuklearno oružje. Nećemo dozvoliti da se to uradi.

Kao što sam ranije rekao, nakon raspada SSSR-a, Rusija je prihvatila nove geopolitičke realnosti. Poštujemo i nastavićemo da se odnosimo sa poštovanjem prema svim novonastalim državama na postsovjetskom prostoru. Poštujemo i poštovaćemo njihov suverenitet, a primer za to je pomoć koju smo pružili Kazahstanu, koji se suočio sa tragičnim događajima, sa izazovom njegove državnosti i integriteta. Ali Rusija se ne može osećati bezbedno, razvijati se, postojati uz stalnu pretnju koja izvire sa teritorije savremene Ukrajine.

Dozvolite mi da vas podsetim da smo 2000-2005 dali vojni odbitak teroristima na Kavkazu, branili integritet naše države, spasili Rusiju. 2014. podržali su Krimljane i Sevastopoljce. Oružane snage su 2015. godine postavile pouzdanu barijeru prodoru terorista iz Sirije u Rusiju. Nismo imali drugog načina da se zaštitimo.

Ista stvar se dešava i sada. Vama i meni jednostavno nije ostala nijedna druga prilika da zaštitimo Rusiju, naš narod, osim one koju ćemo danas biti prinuđeni da iskoristimo. Okolnosti zahtevaju da preduzmemo odlučnu i hitnu akciju. Narodne republike Donbasa su se obratile Rusiji sa molbom za pomoć.

S tim u vezi, u skladu sa članom 51. dela 7. Povelje UN, uz saglasnost Saveta Federacije Rusije i u skladu sa ugovorima o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći koje je Savezna skupština ratifikovala 22. februara ove godine sa Donjeckom Narodne Republike i Luganske Narodne Republike, odlučio sam da sprovedem specijalnu vojnu operaciju.

Njegov cilj je da zaštiti ljude koji su već osam godina bili izloženi maltretiranju i genocidu od strane kijevskog režima. I za to ćemo se zalagati za demilitarizaciju i denacifikaciju Ukrajine, kao i za privođenje pravdi onih koji su počinili brojne, krvave zločine nad civilima, uključujući i građane Ruske Federacije.

Istovremeno, naši planovi ne uključuju okupaciju ukrajinskih teritorija. Nećemo nikome ništa da namećemo silom. Istovremeno, čujemo da se u poslednje vreme na Zapadu sve više govori da dokumenti koje je potpisao sovjetski totalitarni režim, koji konsoliduju rezultate Drugog svetskog rata, više ne treba da se sprovode. Pa, koji je odgovor na ovo?

Rezultati Drugog svetskog rata, kao i žrtve koje je naš narod podneo na oltaru pobede nad nacizmom, su svetinje. Ali to nije u suprotnosti sa visokim vrednostima ljudskih prava i sloboda, zasnovanim na stvarnosti koja se danas razvijala tokom svih posleratnih decenija. Takođe ne ukida pravo nacija na samoopredeljenje, sadržano u članu 1 Povelje UN.

Da podsetim, ni tokom stvaranja SSSR-a, ni posle Drugog svetskog rata, ljudi koji žive na određenim teritorijama koje su deo savremene Ukrajine, niko se nikada nije pitao kako oni sami žele da urede svoj život. Naša politika je zasnovana na slobodi, slobodi izbora da svako samostalno određuje svoju budućnost i budućnost svoje dece. I smatramo važnim da to pravo – pravo na izbor – mogu da koriste svi narodi koji žive na teritoriji današnje Ukrajine, svi koji to žele.

S tim u vezi, apelujem na građane Ukrajine. Rusija je 2014. godine bila dužna da zaštiti stanovnike Krima i Sevastopolja od onih koje i sami nazivate „nacistima“. Krimljani i Sevastopoljci su izabrali da budu uz svoju istorijsku domovinu, uz Rusiju, i mi smo to podržali. Ponavljam, jednostavno nismo mogli drugačije.

Današnji događaji nisu povezani sa željom da se zadiraju u interese Ukrajine i ukrajinskog naroda. Oni su povezani sa zaštitom same Rusije od onih koji su Ukrajinu uzeli za taoca i pokušavaju da je iskoriste protiv naše zemlje i njenog naroda.

Ponavljam, naše akcije su samoodbrana od pretnji koje nam se stvaraju i od još veće katastrofe nego što se dešava danas. Koliko god bilo teško, molim vas da ovo razumete i pozivam na saradnju kako bismo što pre okrenuli ovu tragičnu stranicu i zajedno krenuli napred, da ne dozvolimo da se bilo ko meša u naše stvari, u naše odnose, već da gradimo ih sami, kako bi to stvorilo neophodne uslove za prevazilaženje svih problema i, uprkos postojanju državnih granica, ojačalo nas iznutra u celini. Verujem u ovo – u tome je naša budućnost.

Apelujem i na vojno osoblje oružanih snaga Ukrajine.

Dragi drugovi! Vaši očevi, dedovi, pradedovi nisu se borili protiv nacista, branili našu zajedničku Otadžbinu, tako da su današnji neonacisti prigrabili vlast u Ukrajini. Zakleli ste se na vernost ukrajinskom narodu, a ne antinarodnoj hunti koja pljačka Ukrajinu i ruga se tim istim ljudima.

Ne sledite njena krivična naređenja. Pozivam vas da odmah odložite oružje i idete kući. Da objasnim: svi vojnici ukrajinske vojske koji ispune ovaj uslov moći će slobodno da napuste zonu borbenih dejstava i vrate se svojim porodicama.

Još jednom snažno naglašavam: sva odgovornost za eventualno krvoproliće biće u potpunosti na savesti režima koji vlada na teritoriji Ukrajine.

Sada nekoliko važnih, veoma važnih reči za one koji bi mogli biti u iskušenju da intervenišu u tekućim događajima. Ko god pokuša da nas ometa, a još više da stvori pretnje za našu zemlju, za naš narod, treba da zna da će odgovor Rusije biti trenutan i da će vas dovesti do takvih posledica koje nikada u svojoj istoriji niste doživeli. Spremni smo za svaki razvoj događaja. Sve neophodne odluke u vezi sa tim su donete. Nadam se da ću biti saslušan.

Foto: Tanjug/AP

Poštovani građani Rusije!

Blagostanje, samo postojanje čitavih država i naroda, njihov uspeh i održivost uvek proizilaze iz moćnog korenskog sistema njihove kulture i vrednosti, iskustva i tradicije njihovih predaka i, naravno, direktno zavise od sposobnosti da se brzo prilagode. život koji se stalno menja, na koheziji društva, njegovoj spremnosti da se konsoliduje, da okupi sve snage kako bi krenuli napred.

Snage su potrebne uvek – uvek, ali snaga može biti različitog kvaliteta. Politika „imperije laži“, o kojoj sam govorio na početku svog govora, zasniva se pre svega na gruboj, direktnoj sili. U takvim slučajevima kažemo: „Snaga ima, pamet nije potrebna“.

I ti i ja znamo da je prava snaga u pravdi i istini, koja je na našoj strani. A ako je to tako, onda je teško ne složiti se sa činjenicom da su snaga i spremnost za borbu ono što leži u osnovi nezavisnosti i suvereniteta, neophodna osnova na kojoj samo pouzdano možete graditi svoju budućnost, izgraditi svoj dom, svoju porodicu. , tvoja domovina..

Dragi sunarodnici!

Uveren sam da će vojnici i oficiri ruskih oružanih snaga odani svojoj zemlji profesionalno i hrabro ispuniti svoju dužnost. Ne sumnjam da će svi nivoi vlasti, stručnjaci odgovorni za stabilnost naše ekonomije, finansijskog sistema, socijalne sfere, rukovodioci naših kompanija i svih ruskih poslova delovati koordinisano i efikasno. Računam na konsolidovan, patriotski stav svih parlamentarnih partija i javnih snaga.

Na kraju krajeva, kao što je uvek bilo u istoriji, sudbina Rusije je u pouzdanim rukama našeg multinacionalnog naroda. A to znači da će donete odluke biti sprovedene, postavljeni ciljevi će biti postignuti, bezbednost naše domovine će biti pouzdano zagarantovana.

Verujem u vašu podršku, u tu nepobedivu snagu koju nam daje ljubav prema Otadžbini.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.

komentari

Janko saraku

pre 2 godine

Čačkali ste i eto. Sada nema nazad.

1 0 Odgovori

fgege

pre 2 godine

Bravo Putine, borba za pravdu protiv zapadnih hegemona

0 0 Odgovori

Ostavite komentar Svi komentari