OBRNI, OKRENI, BILANS U UKRAJINI JE OVAKAV! ŠTA GOD PRIČALI KIJEV I MOSKVA PODACI SU NEUMOLJIVI! Da li je vreme za..

Nemogućnost ukrajinskih trupa da organizuju kontraofanzivu otvara pitanje šta će se desiti sa Ukrajinom kada i ako ruske jedinice u potpunosti poraze protivnika u Donbasu

Nakon dva meseca sukoba, piše politikolog Ljubiša Malenica, situacija unutar Ukrajine je nešto jasnija. Ipak, uprkos činjenici da sada možemo, nešto jasnije, shvatiti šta se zapravo dešava na terenu, medijski i propagandni izvori, između kojih je granica često zamagljena, usložnjavaju i otežavaju izgradnju čiste slike događaja. Štaviše, određeni mediji, posebno zapadni, su u potpunosti napustili čak i pokušaj objektivnosti pri izvještavanju te su se pretvorili, prosto rečeno, u propagandna glasila bez ikakve verodostojnosti.

Ovaj tekst će pokušati, na osnovu raspoloživih podataka iz više izvora, da ponudi moguće obrazloženje za najvažnije događaje ruske vojne operacije u Ukrajini te ukaže na njen značaj u kontekstu kontinentalne sigurnosti u Evropi.

Za početak, osvrnućemo se na broj vojnika kojim je svaka od strana raspolagala na početku sukoba. Pre nego li je ijedan ruski vojnik prešao ukrajinsku granicu, obe strane su vršile grupisanje trupa u dužem vremenskom periodu. Dok je Kijev povećavao broj svojih jedinica u oblasti Donbasa, odnosno u operativnoj zoni onoga što su kijevske vlasti nazivale antiterorističkom operacijom, Moskva je raspoređivala snage na granici sa Ukrajinom. Prema ruskim izvorima, pre početka sukoba u istočnoj Ukrajini Kijev je rasporedio blizu 125.000 vojnika, odnosno blizu polovine redovnih vojnih snaga. 

Ruskim medijima je u toku sprovođenja vojne operacije u Ukrajini potvrđeno od strane zarobljenih ukrajinskih vojnika da je ofanziva na Donbas zaista i spremana, te su ruske trupe otkrile dokumentaciju vezanu uz ove pripreme na teritorijama ranije kontrolisanim od strane Kijeva.

Sve navedeno je moguće odbaciti kao rusku propagandu, no treba obratiti pažnju, da su prema zapadnim izvorima, vojne snage obje donbaske republike zajedno u 2021. godini brojale nešto više od 40.000 vojnika. Generalno gledano, zajednički broj trupa donbaskih republika varira, prema različitim izvorima, između četrdeset i pedeset hiljada vojnika. Jedno od generalno prihvaćenih, no grubih, pravila rata ističe da u slučaju napada na utvrđene položaje, poželjno je da odnos napadača prema braniocima bude 3:1.

Kao što se može uočiti, prije ruske operacija, omer sukobljenih trupa u Donbasu je grubo gledano zadovoljavao ovo pravilo tako da se može, sa dozom opreza, zaključiti da je Kijev stvarno nameravao da na prostoru Donjecka i Luganska izvede nešto slično hrvatskoj operaciji „Oluja"

U pogledu brojnoga stanja, ukrajinska vojska je na samome početku ruske ofanzive brojala 245.000 vojnika u aktivnom sastavu, zajedno sa dodatnih 220.000 vojnika u rezervi. Prema nekim izvorima, Kijev na raspolaganju ima čak 900.000 vojnika u rezervnom sastavu.

Broj pripadnika paravojnih formacija se kretao između pedeset do stotinu hiljada. Nakon početka sukoba u Ukrajinu je stiglo između šest do deset hiljada stranih najamnika. Brojka varira u zavisnosti od izvora.

S druge strane, kada se govori o brojnom stanju ruskih trupa na granici, prije početka samoga sukoba većina zapadnih medija se slagala u procjeni od stotinu hiljada ruskih vojnika. Već smo istakli da cifra sa kojom se operiše u pogledu vojnih snaga Donjecka i Luganska iznosi blizu 50.000 vojnika. Uopšteno govoreći, po pitanju ukupnog broja ruskih snaga u Ukrajini trenutno, koriste se brojke između sto pedeset do dvije stotine hiljada vojnika.

Ako prihvatimo da je broj rezervista od 900.000 nerealan, te se zadovoljimo manjim brojem, vidimo da u samom početku sukoba Kijevu na raspolaganju stoji više od pola miliona vojnika nasuprot, maksimalno gledano, 200.000 ruskih i proruskih snaga. Ukrajina je, po naredbi Zelenskog, već 23. februara mobilizirala svoje rezervne jedinice da bi 8. aprila Zelenski naredio novi, treći talas mobilizacije koji se odnosio na rezervne oficire.

Foto: AP/Reuters/Fotoilustracija

Uzevši u obzir ove podatke, jasno se ističe zaključak da je od samoga početka sukoba odnos snaga u pogledu raspoloživog ljudstva bio, grubo gledano, u korist Ukrajine 3:1. Romantični zapadni narativ da se sukob vodi između nekakve slabe no hrabre Ukrajine i jake ali zle Rusije nemam nikakvog osnova u stvarnosti i služi isključivo kao propagandna konstrukcija. Štaviše, kada se pogleda iznad spomenuti odnos jasno je da Kijev uživa brojnu nadmoć po pitanju broja vojnika.

Brojanje žrtava

Obje strane su, u nekoliko navrata do sada, predstavljale rezultate svojih ratnih dejstava, sa informacijama o sopstvenim i protivničkim gubicima. Osim Rusije i Ukrajine, i drugi posredni učesnici ovoga sukoba, kao što su Sjedinjene Države i njihovi NATO sateliti, su objavili svoje procene, no isključivo ruskih gubitaka. Prema ukrajinskim izvorima, do sada je ubijeno više od 20.000 ruskih vojnika. S druge strane, Moskva tvrdi da broj poginulih ukrajinskih vojnika, u dosadašnjem toku sukoba, iznosi više od 25.000. Prema NATO izvorima, nakon mesec dana borbi, ukupni ruski gubici, odnosno poginuli zajedno sa ranjenim, nestalim i zarobljenima, su iznosili više od 40.000 vojnika. Sjedinjene Države su početkom aprila koristile slične cifre, s obzirom da su američke vlasti tada tvrdile da broj poginulih ruskih vojnika iznosi više od deset hiljada. Zelenski je istakao da broj poginulih ukrajinskih vojnika iznosi blizu 3.000.

Pored svog strateškog i moralnog značaja, Mariupolj je bitan jer pruža priliku da pokušamo jasnije sagledati broj žrtava sa ukrajinske strane. Naime, prema ruskih izvorima, u početku opsade grada unutar Mariupolja se nalazilo nešto više od 8.000 ukrajinskih vojnika. S druge strane, Kijev tvrdi da mariupoljski garnizon nije brojao više od 3.500 ljudi, sveukupno. Do sada znamo dvije činjenice. U toku opsade, ruskim trupama se predalo između 1.200 i 1.500 ukrajinskih vojnika, grubo gledano. Takođe znamo da se u podzemnim hodnicima Azovstala nalazi do dvije hiljade ukrajinskih boraca, što običnih vojnika što nacista iz bataljona Azov. Ako prihvatimo ukrajinsku verziju brojeva dolazimo do paradoksalne situacije. Naime, u toku teške i svakodnevnim borbama okarakterisane opsade Mariupolja, skoro da niti jedan vojnik ukrajinskog garnizona nije poginuo!

Matematika je sasvim prosta i jasna. Ako se blizu 1.500 Ukrajinaca predalo, a blizu 2.000 njih se još uvek nalazi unutar Azovstala, moguće je zaključiti da broj poginulih na ukrajinskoj strani u Mariupolju iznosi od nekoliko desetina do maksimalno par stotina vojnika. Od početnog garnizona sa 3.500 vojnika skoro svi su preživeli punu opsadu koja je počela 2. marta, odnosno opsadu koja traje nešto više od pedeset dana u trenutku pisanja ovih redova. Statistički gledano, ova situacija je nemoguća s obzirom da pokušava spojiti činjenicu da su ruske trupe zauzele Mariupolj u potpunosti, izuzev samoga Azovstala, te pretpostavku da je u toku ovoga osvajanja poginuo veoma malo ukrajinskih vojnika, možda čak samo nekolicina.

Stvari mnogo drugačije izgledaju ako se ruske brojke uzmu u obzir. Prema navodima Moskve, početni garnizon je brojao  više od 8.000 vojnika. Dve ranije spomenute činjenice koje poznajemo ostaju nepromenjene, blizu 1.500 Ukrajinaca se predalo, blizu 2.000 se nalazi u Azovstalu. Kao logičan zaključak ističe se pretpstavka da je više od 4.000 ukrajinskih vojnika poginulo u toku opsade Mariupolja. Ako ovo prihvatimo kao smislen argumenat, onda se mora prihvatiti da su cifre stradalih sa kojima Zelenski izlazi pred javnost ništa drugo do propaganda. Slučaj Mariupolja pokazuje da je samo u ovome gradu stradalo više ukrajinskih vojnika nego što Kijev tvrdi da je poginulo u toku čitavoga sukoba.

Na istinite informacije biće neophodno čekati do kraja sukoba, no za potrebe ovoga teksta i razmatranja broja nastradalih vojnika sa obje strane možemo se poslužiti sa dva vojna statistička pravila, za koje je odmah neophodno istaći da, iako generalno gledano prihvaćena, ne predstavljaju visoko precizna pomagala. Prvo smo već istakli, a odnosi se na neophodnost napadačkih trupa da po brojnosti budu tri puta veće od jedinica koje brane utvrđene položaje. Drugo pravilo se odnosi na omjer poginulih i ranjenih unutar iste armije, te ističe da se broj ranjenih vojnika u odnosu na broj poginulih saboraca, grubo gledano, kreće u odnosu 3:1. Najniži omer ranjenih naspram mrtvih vojnika, sa kojim se autor susreo, iznosio je 2.5:1. Prema američkim izvorima, trupe Sjedinjenih Država su, u toku svojih ratova u poslednje tri decenije, bile sposobne postići omer od 10:1 a ponekad čak i 17:1. Ovako visok broj ranjenih u odnosu na broj ubijenih vojnika se mahom pripisuje napretku medicinske nauke, medicinske njege na borbenim linijama, te poboljšanju kvaliteta lične zaštite vojnika. Istovremeno, činjenica da su američke trupa ratovale protiv daleko, tehnološki gledano, inferiornijih protivnika mora takođe biti uzeta u obzir.

Opravdana sumnja

Za potrebe ovoga rada mi ćemo se voditi omerom od 3:1, s obzirom da je to prihvaćeni prosečan odnos u oba slučaja. Iako bi, za osobu koja sa strane posmatra ovaj sukob, bilo najmudrije da svakom izvoru pristupi sa određenom dozom rezerve, izjave Ukrajine po pitanju vojnih gubitaka, kako svojih tako i ruskih, moraju biti uzete za visokom dozom skepse. Ovo je prirodan proizvod činjenica da su zvanični kanali Kijeva od samoga početka ruske vojne operacije služili kao samo još jedan pojačivač propagadnih objava. Sasvim je razumljivo da civilna populacija, posebno u savremenom svijetu, odluči na svoju ruku da se putem lažnih snimaka i isceniranih slika uključi u propagandni sukob koji prati svaki rat. Razumljivo je kada državne agencije za informatičko ratovanje iza kulisa plasiraju različiti oblike propagadnih napada. Ono što bi trebalo biti nedopustivo jeste da zvanični predstavnici ukrajinskih vlasti učestvuju u ovome vidu ratovanja, ako je očuvanje poverenja u iste predstavnike cilj.

Do sada, najviši zvaničnici Ukrajine, uključujući i Zelenskog, su bez suzdržavanja učestvovali u širenju iluzija o postojanju „Duha Kijeva, o stvarnim događajima na Zmijskom ostrvu i sudbini ukrajinskih vojnika tamo, o navodnim ruskim bombardovanjima atomskih centrala, o sasvim jasno insceniranim „masakrima" u Buči i Kramatorsku, o broju stranih plaćenika u Ukrajini i slično. S obzirom na poduži spisak prestupa ove vrste od strane režima u Kijevu, izjave kijevskih vlasti se moraju uzimati sa sumnjom.

U skladu sa ovim, sumnjom mora biti vođen naš odnos prema broju poginulih ruskih vojnika koji navode izvori ukrajinske vojske. Prema ovim izvorima, nešto više od 21.000 ruskih boraca je do sada poginula na teritoriji Ukrajine. Kada uzmemo u obzir ranije spomenuti omer mrtvih naspram ranjenih vojnika, ukupan broj ruskih vojnika izbačenih iz stroja, tokom nešto manje od šezdeset dana borbi iznosi blizu katastrofalnih osamdeset hiljada ljudi. Uporedimo ovo sa početnim procenama ukupnog broja ruskih trupa koje učestvuju u sukobu. Ako prihvatimo maksimalni scenario, od 200.000 vojnika, ruska strana je za manje od dva meseca izgubila zamalo 50% svoga ljudstva u Ukrajini. Autoru, koji nema vojnoga iskustva, ovakvi gubici se čini katastrofalnim, no što je još važnije, ovakvi gubici bi, logično gledano, potpuno onemogućili dalja ofanzivna dejstva ruske pešadije s obzirom da ovaj stepen gubitaka dovodi do zaključka da su ukrajinski vojnici ne samo brojniji već i kvalitativno bolji od ruskih. S druge strane, ako uzmemo konzervativniji scenario ukupnog broja ruskih trupa u Ukrajini, odnosno nekih 150.000 hiljada, slika na terenu postaje još gora i upućuje na neminovni slom ruskih vojnih operacija.

Foto: Ap/Fotoilustracija

Ipak, kada se pogleda stanje na terenu, ruske vojne formacije su zadržale ofanzivnu sposobnost i na prostoru Donbasa trenutno ispoljavaju inicijativu. Štaviše, ako je suditi prema raspoloživim podacima sa terena, napredovanje ruskih trupa je sporo, ali konstantno. S druge strane, u toku čitavoga sukoba do sada nije uočena niti jedna ukrajinska ofanziva većeg obima. Svakako, na početku vojne operacije ukrajinske jedinice na lokalnom stepenu su bile sposobne organizovati protivnapade ili ofanzivne akcije manjeg obima, bilo je prelaska sela i manjih naselja pod kontrolu obiju strana, no stanje na terenu pretočeno u linije na mapi je pokazivalo visok stepen stabilnost zauzetih pozicija.

Nema sumnje da su u prvim danima i sedmicama sukoba ukrajinske snage pružile snažan otpor, što je bilo popraćeno zasićenjem društvenih mreža snimcima i slikama uništene ruske, odnosno navodno ruske tehnike i zarobljenih ruskih vojnika. Turski Bajraktar, koji je nakon sukoba u Arcahu zamalo poprimio mitološke kvalitete, takođe je odigrao značajnu ulogu u ovom periodu. Strani prenosivi sistemi, kao što su Džavelin i NLAW, dodatno su ojačali ofanzivne mogućnosti ukrajinskih trupa kako protiv ruskog oklopa tako i protiv avijacije. Uprkos svemu ovome, u periodu od nekoliko sedmica ruske jedinice su uspele zauzeti, grubo gledano, jednu četvrtinu čitave Ukrajine. Jedino veliko postignuće ukrajinskih trupa se ogledalo u ponovnom „zauzimanju" teritorija koje su prethodno kontrolisale ruske jedinice raspoređene na Sjevernom i Kijevskom frontu. I ovaj uspeh, ako ga možemo nazvati tako, proizašao je iz činjenice da su ukrajinske snage preuzele kontrolu nad onim prostorom sa kojega su se prethodno ruske trupe povukle.

Tri varijacije

Ovo zapažanje otvara i samo pitanje Kijevskog i Severnog fronta, odnosno same njihove svrhe. U zavisnosti od izvora, susreću se varijacije tri različita scenarija. Prvi scenario, zastupan od samoga Kijeva i većeg broja zapadnih medija, u ruskom odstupanju prepoznaje poraz ruske vojske, okarakterisan nesposobnošću zauzimanja ukrajinske prestonice, uz visoke materijalne i ljudske gubitke. Obratiti pažnju da je ovo zapadni zaključak ruskih namera, s obzirom da Moskva nikada nije istakla zauzimanje Kijeva kao jedan od ciljeva. Ako prihvatimo narativ da su ukrajinske jedinice porazile Ruse kod Kijeva, mora se pretpostaviti postojanje tehničkih kapaciteta za takav poduhvat, odnosno upotreba odgovarajućih vazdušnih i oklopnih snaga, te drugih ratnih sredstava. Ako dalje pretpostavimo da je Ukrajina imala takve tehničke kapacitete nakon trideset dana rata, onda se moramo logično zapitati zašto ti isti kapaciteti nisu bili upotrebljeni da se uništi ogromna ruska kolona od 60 kilometara koja je danima bila stacionirana nedaleko od Kijeva. Zapadni mediji su bez prestanka spominjali ovu koncentraciju ruskih snaga te prikazivali satelitske snimke kamiona i druge tehnike na putu. Za stranu koja uživa vazdušnu superiornost, ovakva troma kolona je dar sa neba, te čak i za kopnene jedinice predstavlja izuzetno privlačnu metu. Svako je slobodan da izvuče sopstvene zaključke, no tokom čitavog perioda postojanja ove kolone niti jedan zračni udar ili oklopni i pešadijski napad nije organizovan od strane Ukrajine.

Drugi scenario predstavlja svojevrsni most između prvog i trećeg. U okviru ovoga obrazloženja ruskog ponašanja pretpostavlja se da su Severni i Kijevski front zapravo predstavljali oportunističke pokušaje da se zauzme prestonica i nekolicina drugih velikih gradova uz istovremeno primoravanje ukrajinskog glavnog štaba na preraspoređivanje svojih raspoloživih snaga sa njihovih početnih položaja, na liniji kontakta dugačkoj blizu 3.000 kilometara.

Finalna mogućnost je da su oba ova fronta zapravo bili, od samoga početka, lažni frontovi čija osnovna svrha je bila vezivanje značajnog dela ukrajinskih snaga na severu i severozapadu Ukrajine kako bi se ruskim trupama na Južnom i Istočnom frontu osiguralo olakšano napredovanje a ukrajinskim snagama na istoku zemlje onemogućilo popunjavanje gubitaka i logistička podrška. Ako prihvatimo pretpostavljeni broj ruskih trupa u Ukrajini, na svakom od četiri fronta na početku operacije se moglo nalaziti maksimalno između trideset pet do pedeset hiljada ruskih vojnika. Ovde su uključene trupe DNR-a i LNR-a. Lično mišljenje autora je da sa ovim brojem vojnika nije bilo moguće osvojiti Kijev, grad od 2.5 miliona stanovnika, ni pod kojim uslovima. Čak su i neki zapadni izvori, nakon što je Moskva objavila povlačenje sa Severnog i Kijevskog fronta, upozorili da ovo ne predstavlja poraz Rusije već pregrupisavanje ruskih trupa zarad njihovoga uključenja u borbe za Donbas.

Već smo istakli da je Marija Zaharova spominjala broj od blizu 120.000 ukrajinskih vojnika na istoku zemlje prije nego li su ruske trupe ušle u Ukrajinu. Zapadni izvori trenutno pretpostavljaju da se u Donbasu nalazi između četrdeset i šezdeset hiljada ukrajinskih vojnika, približno stanju prije eskalacije sukoba u toku 2021. Pod pretpostavkom da su ove cifre tačne, ili bar približno tačne, može se zaključiti da su Sjeverni i Kijevski front iz istočne Ukrajine odvukli blizu 50 odsto ukrajinskih snaga.

Kao i u prethodnoj fazi, i sada je jasno da ukrajinske snage trenutno nemaju sposobnosti za organizovanje velike vojne operacije koja bi kritično ugrozila dosadašnje rezultate ruskih jedinica. Vazdušna nadmoć Ruske Federacije je neupitna, što se lako može uočiti po dnevnim kampanjama bombardovanja ciljeva u Ukrajini od strane Vazdušno-kosmičkih snaga RF, uz korišćenje krstarećih raketa. Ruske helikopterske jedinice nastavljaju svoje operacije, kao i oklopne te motorizovane snage, no sa ukrajinske snage vidimo veoma ograničeno delovanje ovih rodova vojske, za razliku od prvih sedmica sukoba. Agonija ukrajinskih i nacističkih trupa zarobljenih u Azovstalu se nastavlja, sa posebnim osvrtom na činjenicu da je nedavno i sam Zelenski istakao nemogućnost oslobađanje opkoljenih trupa putem vojne operacije. Ako je već nemoguće organizovati vojnu operaciju velikog obima da se povrati Mariupolj, onda se isto može pretpostaviti povodom moguće operacije s ciljem podrške ukrajinskim trupama u Donbasu.

Fokus na Donbas

U poslednjim sedmicama primetno je prebacivanje glavnih ratnih operacija na prostor Donbasa. Ovaj front je bitan kako za Rusiju, tako i za Ukrajinu. Jedan od glavnih razloga jeste činjenica da se u Donbasu nalaze, prema različitim procjenama, najsposobnije ukrajinske trupe. Iz perspektive Moskve, eliminisati ovu grupaciju značilo bi izbaciti iz stroja najbolje ukrajinske jedinice. Iz perspektive Kijeva, ove trupe imaju najviše mogućnosti da zaustave rusko napredovanje, posebno kada se uzme u obzir činjenica da je Ukrajina prostor trenutnih operacija utvrđivala osam godina.

U svakodnevnim dešavanjima, poseban aspekat ovoga sukoba je ostao mahom zanemaren. Glavni razlog za ovo jeste neprestan propagandni rad zapadnih medija koji su od samoga početka ruske vojne operacije uspeli stvoriti jednu romantičarsku predstavu ukrajinske vojske. Kada se u glavnim zapadnim medijima govori o trupama Ukrajine, u većini slučajeva se koriste termini sa pozitivnim predznakom, pa čak i kada se govori o opštepoznatim neonacističkim jedinicama. Svi su oni preko noći postali „hrabri ukrajinski branioci", „borci protiv Putinove agresije", „zaštitnici Evrope od tiranije" zadobivši ove i brojne druge pozitivne karakteristike. S druge strane, narativ o Rusima je dijametralno suprotan te se za ruske jedinice koriste izrazi „agresori", „ubice", „silovatelji ukrajinskih žena i dece", „Putinova ratna mašinerija" i slično.

Foto: Tanjug/Pixabay/fotomontaža

Kada se pojedinac iznova susreće sa ovako holivudski polarizovanim prikazom sukobljenih strana, neminovno se počinje stvarati mentalna slika Ukrajinaca i Rusa. Hiperhumanizovane ukrajinske snage vode pravedan rat, njihova borba je i naša borba, oni su momci iz ulice, radnici iz fabrike, učitelji, muzičari, svakodnevni dobri ljudi. Nasuprot njima stoje Rusi, bezlični „orkovi" potekli iz tamne azijske stepe, čak nisu ni ljudi već samo elementi u velikom mehanizmu Putinove ratne mašine koja će uništiti čitavu Evropu, čim završi sa Ukrajinom. Dehumanizacija neprijatelja nije strana niti jednom ratu, no u ovome slučaju ima sekundarni cilj, a to je predstavljanje Ukrajine kao slabije strane, u svakom smislu.

Kao što smo već istakli, samo u pogledu broja raspoloživog ljudstva, Ukrajina je na početku sukoba bila u prednosti od minimalno 3:1, kada se uporede maksimalne pretpostavke o broju vojnika na obe strane. Pored ovoga, ono što se previđa kada se prihvati medijski stvorena slika jeste činjenica da se trenutno u Ukrajini sukobljavaju ruski vojnici sa vojnicima koji su obučeni po standardima NATO saveza. Štaviše, Generalni sekretar NATO pakta, Jans Stoltenberg je to i sam potvrdio kada je istakao da su zemlje alijanse tokom prethodnih godina obučile na „desetine hiljada ukrajinskih vojnika, osigurale savremenu opremu i podržale reforme. Ukrajinske snage su sada veće, bolje opremljene, bolje obučene i bolje vođene nego ikada ranije". Prema zapadnim izvorima, samo u bazi Javoriv je u toku jedne godine obučavano pet ukrajinskih bataljona.

Vojna pomoć Sjedinjenih Država, koja je u periodu od 2014. do 2021. iznosila više od 2.7 milijardi dolara, zavisila je od vojnih reformi unutar Ukrajine. Jedna od ovih reformi bila je fokusirana na sticanje sposobnosti od strane Ukrajine da integriše svoju logističku podršku sa drugim NATO jedinicama prilikom zajedničkih operacija. Sam Porošenko je još 2016. tražio, i dobio, iskusne vojne savetnike iz Sjedinjenih Država, Kanade, Velike Britanije, Litvanije i Nemačke čija svrha je bila da se ukrajinske jedinice modernizuju i dostignu NATO standarde do 2020. godine, tako postignuvši visok stepen kompatibilnosti sa jedinicama iz drugih savezničkih zemalja.Ukrajina, možda, nikada zvanično ne bi postala članica NATO pakta, no ako je suditi po navedenim izvorima, većina vojnih institucija u zemlji je već organizovana u skladu sa NATO procedurama.

Pitanje prestiža

Iz perspektive autora, ono što se trenutno dešava u Ukrajini je sukob između ruskoga i zapadnoga koncepta ratovanja, odnosno koncepta ratovanja kakvim ga je osmislio NATO. Između ostaloga, ovaj sukob je i pitanje prestiža Zapada koji je do sada samoga sebe doživljavao kao vojno najsposobniji blok na planeti. Obučivši ukrajinsku kopnenu vojsku do NATO standarda i opremivši je sa protiv-tenkovskim i protiv-avionskim prenosivim sistemima, Zapad sada posmatra kako će se ove snage pokazati u borbi protiv ruskih trupa. I ovo je jedan od razloga za sveprisutnu zapadnu propagandnu kampanju. Štaviše, u okviru ovoga sukoba neophodno je posmatrati ukrajinske medije i propagandne izvore kao organske izdanke zapadnih obaveštanih agencija i firmi za odnose sa javnošću, od kojih minimalno 150 učestvuje u stvaranje i širenju propagande za Kijev od samoga početka neprijateljstava.

U slučaju da ukrajinske trupe budu potučene od strane ruskih jedinica, biće jasno da opremanje i obučavanje armije u skladu sa NATO standardima ne garantuje najviši stepen borbene sposobnosti. Istovremeno, mogući poraz Ukrajine poljuljaće ugled samoga NATO pakta, posebno Sjedinjenih Država čiji je prošlogodišnji debakl u Avganistanu još uvijek svež u sećanju. Eventualna pobeda Rusije bi predstavljala drugi slučaj u kratkom roku gde su snage opremljene i obučene od strane Zapada bile poražene od nezapadnih vojski.

U ovome kontekstu treba posmatrati i ogromnu vojnu pomoć koju duže od dva meseca Kijevu dopremaju zemlje Zapada i Evropske Unije. Kao što je nedavno istakao američki sekretar odbrane, Lojd Ostin, Sjedinjene Države „žele da vide Rusiju oslabljenu do stepena da više ne može ponoviti poteze koje je povukla prilikom invazije na Ukrajinu". Ovim se samo potvrđuje ono što su mnogi analitičari već ranije istakli, da u Ukrajini ne ratuju Kijev i Moskva već Rusija i kolektivni Zapad vođen Vašingtonom. Sjedinjenim Državama je potrebno, kako za potrebe unutrašnje tako i spoljašnje politike, da Rusija izgubi u Ukrajini.

Time se jedino i mogu objasniti basnoslovne sume novca koje, u vidu vojne opreme i finansijske podrške, stižu u Kijev kako iz Amerike tako i iz Evropske Unije. Glasnogovornik američkog predsednika, Džen Psaki, je prilikom konferencije za novinare 28. aprila istakla da „smo imali 3.5 milijardi dolara za vojno-sigurnosnu pomoć. Od toga je ostalo blizu 250 miliona. Očigledno, radimo na tome da što brže ova sredstva prebacimo Ukrajincima". Već je spreman novi paket američke pomoći za Ukrajinu, u iznosu višem od 30 milijardi dolara, po principu koji je već korišćen za vrijeme Drugog svetskog rata, te se jedino čeka Bajednov potpis. U okviru ove nove tranše pomoći, više od petnaest milijardi dolara biće utrošeno u vojne svrhe. Štaviše, ako se prati proces nastanaka ovoga akta vidi se da je on uveden u senatsku proceduru još 19. januara 2022. godine, odnosno da je 15 milijardi dolara za Kijev u vidu američke vojne opreme planirano minimalno mjesec dana prije početka ruske operacije.

Vojnu pomoć Ukrajini istovremeno pruža većina zemalja unutar NATO saveza i kolektivnog Zapada. Neke države, poput Bugarske, su zaradi sopstvene političke stabilnosti odbile od samoga početka da osiguraju vojnu pomoć Kijevu dok su druge poput Kanade i Grčke, okončale pošiljke vojne opreme zbog isrpljenja rezervi i dovođenja u pitanje sopstvene sigurnosti. Ministar odrbane Njemačke, Kristina Lambreht, je u nedavnom obraćanju Bundestagu istakla ograničenost Berlina da dalje naoružava Ukrajinu zbog problema sa kojima se suočava sam Bundesver. Prema Lambrehtovoj, Njemačka na papiru ima „350 Puma borbenih vozila pešadije, no u stvarnosti, samo 150 od njih su sposobna za rat. 150! Možemo reći da su naše sposobnosti ograničene. Situacija sa borbenim helikopterima Tigar nije ništa drugačija - samo 9 od 51 može da poleti". Stoltenberg je 28. aprila istakao da su NATO saveznici, od početka sukoba, Ukrajini poslali vojnu pomoć u vrednosti od osam milijardi dolara.

Pitanje efikasnosti

Kao što vidimo, lavovski dio ovoga tereta Vašington je preuze na sebe, no kada se uzme u obzir da Zapad svoje oružije mahom nabavlja od Sjedinjenih Država, jasno je da ova „pomoć" zapravo predstavlja svojevrsni finansijski podsticaj američkom vojno-industrijskom kompleksu. Prema američkim izvorima, do 22. aprila Vašington je Kijevu dopremio više od 11.000 prenosivih protiv-tenkovskih sistema, uključujući 4.500 Džavelina. U istom periodu ukrajinske trupe su dobile blizu 1.400 Stinger sistema. U dosadašnje isporuke oružija uključena je i lična zaštitna oprema, terenska vozila Hamviji, helikopteri, municija u milionima metaka, BPL-ovi, radarski sistemi, patrolni čamci i slično.

Zahvaljujući ovako grozničavom tempu slanja oružija Kijevu, osobe povezane sa američkom vojskom upozoravaju na opasnost od umanjivanja sopstvenih zaliha naoružanja. Šef Rejteona, velike američke firme iz namenske industrije, istakao je da će biti moguće nadoknaditi zalihe Stingera, ne samo Sjedinjenim Državama već i drugim zemljama NATO saveza, tek u toku 2023. i 2024. godine zbog nedostataka komponenti i proizvodnih kapaciteta. Stanje u pogledu rezervi Džavelina nije ništa bolje. Prema izvorima iz američke administracije, broj sistema Džavelin u američkim rezervama je smanjen za jednu trećinu, pri čemu se njihova nadoknada može očekivati tek za nešto manje tri godine.

Foto: AP/Photo

Bitno je imati na umu da svi prenosivi sistemi koji stignu u Ukrajinu završe u tri kategorije. Dio njih stigne do krajnjih korisnika na frontu, dio bude zarobljen od strane ruskih trupa dok dio, po svemu sudeći, završi na crnom tržištu te bude prodan nepoznatim akterima.

Slobodna, samim time i upitna, procena autora je da su ruske jedinice do sada zarobile minimalno nekoliko hiljada različitih prenosivih anti-tenkovskih i protiv-avionskih sistema. Vašington i njegove saveznike, po svemu sudeći, ne brine nesumnjiva činjenica da su do sada primerci njihovih hvaljenih sistema kao što su Džavelin, Stinger i NLAW završili u rukama ruskih inžinjera. Istovremeno, Zapad se čini nezabrinutim za mogućnost da će napredna vojna oprema pasti u ruke različitih drugih grupacija s obzirom da Sjedinjene Države gube sposobnost praćenja dostavljene opreme u trenutku kada ona pređe ukrajinsku granicu. Proliferacija ovoga oružija među trenutnim protivnicima Zapada, Ruskom Federacijom i Kinom, sigurno ne isključuje njegovo širenje među različitim milicijama i terorističkim organizacijama na prostoru Bliskog Istoka i drugde. S obzirom na sve ranije istaknuto, mora se postaviti i pitanje efikasnosti svih ovih zapadnih sistema dostavljenih Ukrajini.

Pre nešto više od mesec dana, prilikom jednog od svojih obraćanja, Zelenski je istakao da je Kijevu neophodno 500 Džavelina i isti broj Stinger, na dnevnoj bazi. Možemo sa određenom sigurnošću pretpostaviti da je ovo preuveličavanje, no šta ako broj ovih sistema svedemo na 100 Džavelina i Stingera dnevno? Postavlja se opravdano pitanje gde se i zašto troši tako veliki broj ovih sistema svakodnevno. Dva odgovora koja se nameću, iako ne moraju biti jedina moguća, jeste da su sposobnosti ruskog oklopa i avijacije potcenjene ili su pak sposobnosti dostavljenih sistema precenjene.

Zajednička karakteristika svim zapadnim sistemima, u koje ćemo uključiti i turski Bajraktar, bila je svojevrsni status „čudesnoga" oružija koje bi trebalo da samim svojim prisustvom drastično promeni odnos snaga u sukobu. Stingeri su hvaljeni kao neprevaziđeno sredstvo protiv aviona i helikoptera, Džavelini protiv tenkova i oklopnih vozila dok su Bajraktari predstavljani kao opasnost protiv svakog vida jedinice koja se pronađe na bojnom polju. Mnogim analitičarima je promaklo da su čak i neke istraživačke institucije na Zapadu dovodile u pitanje sposobnost ovih sistema da utiču na ukupan ishod sukoba.

Apeli Zelenskog

Ipak, ono što vidimo na terenu trenutno je daleko od slike koja ja građena kroz medije. U prvih nekoliko sedmica sukoba zaista smo imali priliku gledati delovanje svih navedenih zapadnih sistema protiv ruskih trupa, iako je neophodno istaći da je čak i tada propagandna aktivnosti često krijumčarila video zapise iz ranijih sukoba kao aktivnosti iz konflikta u Ukrajini. Nakon prvih tri do četiri sedmice, svima koji prate sukob od njegovog početka, izuzetno je uočljiv oštar pad u broju objava i video materijala koji prikazuju zarobljene ruske vojnike te korišćenje zapadnih oružija protiv ruskih jedinica. U istom periodu mogao se uočiti značajan porast materijala, iz ruskih izvora, koji prikazuju uništenu ukrajinsku tehniku, zarobljenu opremu te oborene bespilotne letjelice, sa posebnim naglaskom na Bajraktare. U svome nedavnom obraćanju javnosti, sam Zelenski je, govoreći o turskim mašinama, istakao da „ovi i drugi dronovi mogu pomoći no ne utiču na krajnji ishod". Ovo je daleko od ranije euforične retorike

Skoro od samoga početka sukoba, Zelenski se obraćao zapadnim vladama sa molbama za isporuku teškoga naoružanja, koje bi uključivalo lovce, tenkove, oklopna vozila, artiljeriju, sisteme protiv-vazdušne odbrane, transportere pešadije i helikoptere, pored već pretpostavljenih pošiljki lakoga naoružanja i opreme. Prema spisku želja Kijeva, koji već neko vreme kruži ruskom stranom interneta, Ukrajini je neophodno više od 200 aviona, više od 350 sistema PVO, više od 400 tenkova te drugih komada teškog naoružanja koji se takođe broje u stotinama. Jedan od zapadnih analitičara je sa ironijom primetio da ove količine oružija ne trebaju armiji koja pobeđuje već vojnim snagama koje počinju od nule. Prema podacima ruskog ministarstva odbrane, najteže gubitke do sada su pretrpile jedinice ukrajinske pešadije i oklopnih snaga, što se do određne mere podudara sa molbama Zelenskog. Ukrajinska flota i avijacija kao faktori sposobni da utiču na ishod sukoba ne postoje još od samog njegova početka.

Prema trenutnim informacijama, apeli Zelenskog su urodili plodom, no samo delimično. Zemlje Evropske Unije zaista šalju teško naoružanje Kijevu, no u značajnom broju slučajeva to su nemodernizovani borbeni sistemi stari više od četiri decenije. Poljska Kijevu šalje 200 T-72 tenkova. Nemačka je spremna prodati 50 Leopard 1 tenkova, modernizovanih posljednji put u kasnim osamdesetim. Sjedinjene Države će Ukrajini dopremiti svoje oklopne transportere M113, iz perioda Vijetnamskog rata, koji su danas mahom prevaziđeni. Velika Britanija, Norveška, Australija i druge zemlje Zapada su takođe Kijevu obećale, a neke već i isporučile, borbena vozila i drugo teško naoružanje. Posmatrajući tempo eskalacije sukoba, postavlja se pitanje koliko dugo će zapadne zemlje moći da finansiraju Kijev, posebno kada se uzme u obzir trenutna nezavidna ekonomska situacija na Zapadu te negativne prognoze privrednih kretanja u budućnosti.

Šta nakon Donbasa?

Dok se teške borbe nastavljaju u Donbasu, nemogućnost ukrajinskih trupa da organizuju efektivnu kontraofanzivu, kvantitativno i kvalitativno gledano, otvara pitanje šta će se desiti sa Ukrajinom u trenutku kada/ako ruske jedinice ispune svoju zadaću te u potpunosti poraze protivnika u Donbasu. Ako se ovaj scenario ostvari, upitno je koje ukrajinske snage će biti sposobne da preuzmu na sebe teret borbe protiv Rusije. Poraz u Donbasu, odnosno uništenje ili predaja više od 50.000 ukrajinskih vojnika, za Kijev najverovatnije predstavlja kraj nadanjima u pozitivan ishod sukoba i nameće kapitulaciju kao jedinu opciju. S druge strane, poraz ruskih trupa za sobom povlači mogućnost unutrašnje nestabilnosti i spoljašnje slabosti. Čak ni teško naoružanje koje Zelenski zahtjeva ne mora uopšte uticati na tok borbe s obzirom da je Rusija počela sa učestalijim napadima na transportna čvorišta, mostove, elektro-mrežu te pretpostavljena skladišta municije i tehnike. Napadi krstarećim projektilima na skladišta nafte i energetsku infrastrukturu traju već nekoliko sedmica i nedostatak ovoga energenta se počinje osjećati unutar same Ukrajine.

Istovremeno, Ukrajina je postala jama u kojoj strano oružije nestaje i, najverovatnije pronalazi kupce na crnome tržištu. Dio svakako stiže do ukrajinskih jedinica, no dio i pada u ruke ruskim trupama. Skoro je pa nemoguće očekivati da ova masovna infuzija naoružanja neće dovesti u pitanje sigurnost kako Bliskoga Istoka, tako i same Evrope koja bi, po svemu sudeći vođena željom za ekonomskim samoubistvom, mogla da se preko noći pronađe u mnogo lošijoj situaciji, društveno i ekonomski, nego što je ona trenutno. Dok cene osnovnih prehrambenih namirnica, komunalija i goriva rastu, vlade širom EU će imati problema da objasne svojim građanima zbog čega se basnoslovne svote izdvajaju za Ukrajinu i novu militarizaciju kontinenta. S druge strane, ne treba zaboraviti problematiku Tajvana i Kine. Može li kolektivni Zapad sebi dopustiti trošenje dragocjenih vojnih rezervi na Ukrajinu nakon što je Vašington pokazao namjeru da Tajvan pretvori u svojevrsnu azijsku kopiju Ukrajine.

Foto: Reuters/Fotoilustracija

Ruska centralna banka je istakla da se stabilizacija ruske ekonomije, u potpunosti, očekuje u toku 2024. godine. Rublja se već oporavila te je snažnija kao valuta sada nego li prije početka vojne operacije, dok se inflacija vratila na stepen koji je zabeležen prije ulaska ruskih trupa u Ukrajinu. Preorentacija i restrukturiranje ruske ekonomije se očekuju kao logičan proizvod ekonomskih napada, sa posebnim naglaskom na otvaranje za azijske zemlje te razvoj sopstvenih kapaciteta s ciljem zamene uvoza iz inostranstva. Ruska Federacija se će se preorjentisati ka Aziji, što se svakako biti praćeno poteškoćama i izazovima, no kamo će se okrenuti Evropa ako zaista samu sebe odseče od ruskih energenata.

Jedna od nesumnjivih posledica svih ovih dešavanja biće pad stepena sigurnosti i ekonomske stabilnosti u Evropi. Pad životnog standarda je skoro pa neminovan, što će voditi ka radikalizaciji stanovništva. Unutrašnja kohezija Unije, ionako na klimavim nogama, samo će porasti. Politička zavisnost od imperijalne politike vašingtonskog jezgra sroza će suverenitet Evropske Unije i njen prestiž na globalnom planu. Sve će ovo biti predstavljeno kao rezultat zlog genija i despotskih stremljenja Vladimira Putina. Kao i obično, to neće biti istina. Jedini krivac za trenutnu situaciju jeste NATO savez i politička elita njegove vodeće članice, Sjedinjenih Država. Krivca za svoju moguću budućnost Evropa treba da potraži u Briselu, ne u Moskvi. Negativni ekonomski i društveni trendovi unutar kolektivnog Zapada izazvaće povratnu reakciju njihovih populacija, okarakterisanu nasiljem. Bez obzira koji oblik nestabilnost poprimi, Evropa će biti izloženija krizi s obzirom da će Vašington učiniti sve kako bi u budućnosti, zarad sopstvenog opstanka, prebacio negativne posledice trenutnih poteza na svoje evropske satelite.

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.