SRBIJO, DOBRO IZVAGAJ, VREDI LI TO ŽRTVE?! EVROPSKA UNIJA SE PRETVARA U VOJNI SAVEZ ŠTA ĆEMO MI TU?! Tim pre, jer je to sve zbog Rusije...

Evropska unija danas gubi sve nijanse civilne institucije i pretvara se u jednostavnu vojnu četu. Reakcije na reči Šolcovog savetnika o Rusiji su dobar primer aktuelnog trenda

Rat će trajati onoliko koliko Rusija može da izdrži i koliko je Evropa spremna da izdrži, rekao je prošlog utorka američki predsednik Bajden. Za Vašington, Evropa je EU, ali ne treba imati iluzija da je neko izostavljen, jer je čitav kontinent podignut u obračun s Rusijom, dobrovoljci i prisilno mobilizovani podjednako. Gde da se sklone oni koji ne bi ratovali, u koju zgradu i palatu, kad nema one u kojoj se potpisuje mir? Pod koji elektronski krov i nastrešnicu da stanu, kad one štite od raketa, a ne od gluposti? Nije Evropa spremna, o ne, ona je spremljena da izdrži, pa je u svojoj kući svaki racionalizam proglasila za ilegalni eskapizam.

Sa anglosaksonske strane se Evropska unija sistematski preparira da izdrži na putu koji vodi u direktni vojni sudar sa Rusijom. Nije uvek lako za EU da podnese tu vrstu obrade, nekad se oseti malodušnost i zamor, ali tu je onda Evropska komisija da vojnički ustroji kolebljive.

- Da li smo postali umorni od rata, u smislu, da li smo se umorili od pomaganja Ukrajini da izbegava pregovore i produžava rat, pitala je nedavno voditeljka Majbrit Ilner svoje goste u emisiji ZDF-a. „Šta znači da li smo postali „kriegsmüde"? Ja sam umoran od rata od prvog dana -  odgovorio je politikolog Johanes Farvik. Umorni su međutim u manjini.

Limene trube duvaju

Nikad se zemlje članice nisu tako povinovale diktatu Komisije kao trenutno kad iz nje odjekuju ratne trube. Zašto sada? Kad se radilo o ekonomskim odlukama koje će određivati, sažeto rečeno, stepen budućeg blagostanja Unije, svađalo se kao na stočnoj pijaci. „Kuhhandel" - pošto krava - zove se to na nemačkom. Sad odjednom, kad se radi o politici svesne razgradnje postojećeg nivoa ekonomskog blagostanja unutar Unije, i to pod hitno, do zime ako je ikako moguće, svi su jedinstveni. Ne mogu da dočekaju da se smrznu, osiromaše, rizikuju socijalne nemire, a benzin kupuju u drogerijama na kapaljku.

Embargo na naftu, na gas - „ko je pre nekoliko meseci verovao da mi to uopšte možemo!", izjavio je Makron pre mesec dana. Ko bi pomislio da možemo da sečemo sebi noge i ruke s takvim veseljem!

Neslaganja unutar redova su evidentna, ali u krajnjem autputu uvek po volji ratne partije. Primer: nedavno su baltičke zemlje inicirale novi paket sankcija protiv Rusije koji bi obuhvatio zlato. Čak dve trećine članica EU su inicijalno bile protiv. Dva dana nakon toga, otpor rezigniranog većinskog bloka je pao, pobedila je fokusirana destruktivna energija manjine.

Frustracija unutar EU se neguje kao što se održava vatra, svako neka malo baci cepanicu da se ne ugasi. Robert Habek, nemački ministar ekonomije je jedan od najrevnijih u onoj grupi evropskih političara koji paze da EU članice ostanu okupljene oko logorske vatre u ratnom bdenju. Prošlog četvrtka je izgovorio rečenicu koju treba pamtiti po razoružavajućoj naivnosti i zlokobnom predskazanju. „Rusija", rekao je Habek, „opstruiše našu nameru da je kaznimo". Poruka je: idemo dalje! Ubacimo novu cepanicu, srušimo balvane na Suvalki koridor, odsecimo Rusima Kalinjingrad, da vidimo kako će reagovati.

Čini se da EU ništa nije naučila iz raspada Jugoslavije, između ostalog ni to da balvan revolucije završavaju elektronskim kontrarevolucijama.

Uvređeni Vašington

Sa strane Vašingtona i Londona, problem je tehničke prirode. Opšta situacija se kreće u poželjnom pravcu. EU, kao i čitava Evropa su pretvorene u vojnu krajinu, u prostor gde se testiraju potencijali ruskog faktora. Ali kao i sa svakim društvenim trendom, ima tu jedna nevolja. Oni, čak i kad su usmeravani, ostaju kontingentni, uvek otvoreni za neku peripetiju koja može da ih povuče u drugom smeru. Shodno tome anglosaksonska strana vrlo pazi na peripetije, jer bi one, ako se otmu kontroli kvaliteta. mogle da oslabe rezolutnost Evropljana za konačni obračun sa Rusijom.

Foto: Fotoilustracija/AP/Reuters

Zato se preseca svaka primedba koja demistifikuje proces prepariranja, a racionalna upozorenja proglašavaju emocionalnim izlivima. Ništa ne sme da raste na putu kojim se Evropa gura u rat, sve dok mu i sama s voljom ne potrči u susret - nijedna peripetija koja budi sumnju, malodušnost ili kajanje. Samo bes pravednički sme da odjekuje na toj trajektoriji.

Jedna takva peripetija je Jens Pletner, savetnik nemačkog kancelara Šolca za spoljnu politiku i bezbednost. Prošlog ponedeljka je Pletner sa samo tri uzemljena stava podigao pravednički bes ratnih huškača s obe strane Atlantika. Konkretno je Pletner rekao:

1. da ozbiljnih novinskih članaka o budućim odnosima Nemačke i Rusije nema;

2. da spoljna agresija ne pretvara automatski jednu zemlju u bolju pravnu državu nego što je bila;

3. da se ne sme ući u zamku Zapad-protiv-ostatka-sveta, no West against the Rest!

Između tih teza je Pletner eksplicitno naglasio kako je u Ukrajini na delu ruska agresija, ali problem je jer nije izdeklamovao obavezan program do kraja - da Rusija ne sme da pobedi, da Ukrajina mora da pobedi, da će rat biti dug, da se diplomatski apsolutno ne može dobiti, da Ukrajina mora da se vrati u svoje granice pre 2014, te da smo u to ime spremni na odricanje, glad, hladnoću, američki avanturizam, britansku pakost i NATO lobotomiju.

- Nije vreme da se s ljubavlju razmišlja o Rusiji - promptno je Pletnera kritikovala predsednica Odbora za odbranu pri nemačkom Bundestagu, Mari-Agnes Štrak-Cimerman (FDP).

Pitanje za logički mislećeg čitaoca, interpretanta, sociolingvistu, semantičara ili logičara-amatera: Gde se, u tri gore brojevima označene Pletnerove teze, sakrila ljubav prema Rusiji? Gde je tu, osim brutalnog sučeljavanja sa realnosti, vidljivo da govornik „liebevoll, s ljubavlju, razmišlja o Rusiji"?

Ko koga voli u ovoj ludnici, rekao bi Meša iz Oca na službenom putu.

Drveno gvožđe

Kako je Pletnerov racionalni stav postao emocija, i to još nedozvoljena emocija „ljubovanja" s Rusijom? Kad se otvorila ta semantička provalija između znaka i označenog, objekta i interpretanta? Aljkava semantika je uobičajena u ljubavnim vezama, nekad u prijateljstvima, ona se toleriše i u politici, pogotovo pred izbore kad nastupa kao laž. Ali u politici koja je zauzela niski start ka ratu, aljkavost u interpretaciji nije ni emocija, ni laž, već zločin s predumišljajem.

Rat je ozbiljna stvar koja zaslužuje bistru svest i dobar vid. Umesto toga, u evropskim javnostima ovog trenutka vladaju zasopljene apologete rata, koje čak i ne misle da govore o ratu kad po pedeseti put ponavljaju „Rusija mora da bude poražena".

Da, ali od koga? Od Ukrajine, takve kakva jeste, sa srčanim ljudima i visokom motivacijom, čisto tehnički ne. Znači neko drugi, neko ko sa strane pomaže Ukrajini da održi taj nivo motivacije za umiranje, treba da porazi Rusiju. Zapad, nema ko drugi, jer je globalna kampanja za širenje antiruskog bloka za sada propala. Uslovi kojima je Zapad sam sebi vezao ruke i zdravo rasuđivanje međusobno se isključuju - da vojno porazi Rusiju, ali da s njom ne ratuje.

Tu međutim, kako upozoravaju retki glasovi u nemačkom javnom prostoru, počinje prava nevolja, jer EU i Anglosaksonci možda neće uspeti da vojno pomognu Ukrajini i istovremeno izbegnu rat s Rusijom. Ili će pomoći Ukrajini tako da uđu u rat s Rusijom, ili će pomoći Kijevu da pregovara sa Moskvom. Svako ko manifestno kaže „Ukrajina mora da pobedi" latentno kaže „ući ćemo u rat na njenoj strani", iako se nikad ne bi složio da je to rekao.

- Najmanje što dugujemo Ukrajini je naša potpuna podrška - piše Slavoj Žižek u komentaru koji je pod naslovom „Pacifizam je pogrešan odgovor na rat u Ukrajini" objavljen u britanskom Gardijanu. Ali šta je „potpuna podrška" zemlji koja ne sme da izgubi, to jest mora da pobedi, a u ratu je sa neuporedivo jačim protivnikom? Ulazak u rat na njenoj strani, naravno, inače nije potpuna. Najmanji dug = najveća usluga.

Evropljani bi da ratuju, ali ne i da budu strana u ratu; da mrze i to zovu odbranom razuma; da pozovu na „happy hour" proširenja (termin Zoran Milanović), ali da jeftina pića dobiju samo Ukrajina i Moldavija. EU proizvodi nove oksimorone i paradokse, onog tipa da je moguće izaći suv iz vode ili hodati po njoj, kovati drveno gvožđe i rešiti kvadraturu kruga.

U navođenju EU na rat, afektirano i racionalno su zamenili mesta. Afekti (reakcije na spoljni podsticaj, tvrdoglavost, inat, ljutnja, bes i sl.) i emocije (ono što dolazi iznutra, iz „duše") unapređeni su u novu racionalnost, dok je stara racionalnost degradirana na emociju. Kao razum kamuflirani afekti postali su javni bič navodnog racionalnog diskursa, dok su racionalna upozorenja, Pletnerova na primer, proglašena „ljubavnim odnosom" s Moskvom. Mržnja je promovisana u luksuz napuštenog razuma.

Foto: youtube

Kad sam jednom za austrijski Di Prese komentarisala da je jedinstvena Bosna i Hercegovina propali zapadni projekt, iz bečkog Instituta za međunarodnu politiku sam proglašena „emotivnom". Ja kao osoba, ne moji argumenti, kojima je priznata legitimnost, čak i objektivan status. Kad jedan muški kritičar, u konkretnom primeru Vedran Džihić, novinaru i analitičaru ženskog pola zamera „emotivnost" u nastupu, to je nedvosmisleno društveni kôd za „emotivna baba" i „histerična estrogenska bomba".

Newsflash, sad su svi racionalno misleći Evropljani, oni koji Rusiju niti vole, niti mrze, samo nisu zaboravili da misle, postali emotivne babe i histerični estrogenski projektili, a da se to ni u najdobrohotnijoj interpretaciji ne može podvesti pod doprinos javnoj diskusiji o rodnoj politici.

Daj stenu, daj zaborav

EU se našla u vrlo turbulentnom momentumu. Definišu ga tri fluidne unutrašnje borbe u dodatku na objektivni spoljni rat van njene teritorije, sa čijim se ishodom identifikovala bez ostatka. To bi bile borba za suverenitet nad peripetijama; borba za singularitet u politici; i borba za transformaciju Unije u ratni savez.

Peripetije. Ko ne voli peripetije, u romanu, u filmu, u životu? Pogotovo kad naracija postane dosadna, kad brak ubija, posao davi, kad je scenario tanak, a kraj se približava kao epitaf u kamenu. Peripetije odlažu rešenje, ali istovremeno poseduju moć da ga menjaju, ublažuju, nekad potpuno promene. Dobra vila u Uspavanoj lepotici je jedna takva peripetija. Teologizacija čistilišta/purgatorijuma u katoličkoj doktrini je peripetija na putu ka večnom životu. Šolcov savetnik za spoljnu politiku Jens Pletner je peripetija, ona koja ometa „potpunu podršku" Evropske unije Ukrajini.

Ljutnja službenog Vašingtona, javne kritike iz Bele kuće, dobro pokazuju da su Pletnerove izjave shvaćene upravo tako, kao neželjena peripetija ka planiranom ratnom šiljenju EU. „Pletner daje uvid u to kako se razmišlja u timu kancelara Šolca. Reč je o starom pogledu na svet nemačkih socijaldemokrata, za koji se verovalo da je izumro. Sad vidimo da nažalost nije", sumira Noa Barkin iz njujorškog think tanka „Rhodium Group".

Anglosaksonci, NATO, moćna ukrajinska propaganda, dobro će narednih meseci paziti da se ne pojave peripetije tako visokog ranga kao što je Pletner. Njegove tri teze su dinosaurusi čija je sudbina bila da izumru, ali nisu, jer ih je neko neovlašćen, verovatno sâm Šolc, dopustio kao peripetiju.

Singularnost. U politici proširenja EU je „vrednosti" redukovala na „vrednost". Do sada je u proširenju važilo pravilo: kad neka zemlja ispuni uslove, prihvati „evropske vrednosti" - uvek tako, u pluralu, kao set - zrela je za ulazak u EU. Barem teoretski je to važilo, nekad principijelno, nekad kao izgovor da se kandidat u nedogled drži ispred odškrinutih vrata. U stvarnosti je Unija itekako donosila političke odluke o članstvu: Bugarska, Rumunija ili Kipar su živi primeri.

Od poslednjeg EU samita prošle sedmice u Briselu, to pravilo više ni teoretski ne važi. Jedina vrednost koja neku zemlju približava Uniji je da je u neprijateljstvu s Rusijom. Unutar te vrednosti je diverzifikacija moguća, štaviše dobrodošla - da je napadnuta od strane Rusije, da je spremna da provocira Rusiju (blokira Suvalki koridor, na primer) dok ne bude napadnuta, da proglašava sankcije protiv Rusije iako time preseca egzistencijalnu žicu vlastitog opstanka, da se razumno žrtvuje za ratne ciljeve koji žrtvuju razum i slično.

Iako i pre ruskog napada nije zadovoljavala tehnički definisane „evropske vrednosti", Ukrajini je dodeljen kandidatski status „zato što tamo ljudi umiru ZA Evropsku uniju" izjavila je Ursula fon der Lajen. Nije rekla šta sa onima koji umiru OD Evropske unije, tako što ih se mrcvari odlaganjima dok ih svaki ekonomski momentum ne napusti, hirovito iscrpljuje kao Severnu Makedoniju, odbija kao nemoguće kompleksnu tvorevinu, ili i bukvalno bombarduje?

To što je prošlog četvrtka napravljeno Bosni i Hercegovini, brutalni je primer Unijinog singularnog fokusa. Veće bi milosrđe prema BiH bilo da su neki delovi teritorija 1995. odmah integrisani u Srbiju i Hrvatsku, sa muslimanskom državicom između. Surovo? Ne kao ono što se BiH upravo dogodilo u Briselu, kad je potpuno prepuštena svojoj sudbini, to jest „dementorima koji u Bosni predstavljaju međunarodnu zajednicu" (citat Zoran Milanović).

Transformacija EU u vojni savez. Dva gore spomenuta trenda ulivaju se u logičan treći: Evropska unija prestaje da bude civilna asocijacija i pretvara se u vojni savez. Njen cilj više nije optimizacija ekonomije i demokratije kao okvira za otvoreno društvo i slobodnu jedinku, već nošenje sa Rusijom. Bez novih razumnih peripetija, unutar EU će uskoro vladati logika vojnog sektora, vojne granice i militarizovanog društva.

I emotivno i racionalno, ujedinjena Evropa je oduvek u mom srcu. Zato nikad do sada nisam verovala u propast EU, jer sam pre svega videla njene solidne temelje i vitalnost ideje. Sve ostalo, svađe, podmetanja, manipulacije, bile su nijanse koje su se mogle podvesti pod nesavršenu ljudsku prirodu. Uteha je bila u tome da institucije, kad izrastaju iz stvarne potrebe, kao na primer institucije crkve, braka, suda, univerziteta, žive duže od ljudi koji ih nose, kvare i popravljaju.

Foto: Reuters/Fotoilustracija

Ujedinjena Evropa je zamišljena kao jedna takva institucija sa ambicijom trajanja. Ali iz konkretne EU kao formalizacije te ideje, ubrzano nestaju sve nijanse. Unija više ne želi da bude kompleksna civilna institucija, već jednostavna vojna četa.

Slobodna jedinka se mobilizuje. Otvoreno društvo se zatvara, jer to olakšava lov na ruske špijune. Oleksij Danilov, šef Nacionalnog bezbednosnog veća Ukrajine je prošle sedmice nazvao Beč „sigurnom lukom za ruske agente". U Beču „sve vrvi od ruskih špijuna", još jedan veliki evropski grad koji su Rusi infiltrirali. Najkasnije do prvih mrazeva, počinje lov na veštice.

EU postaje strašna kao vojska pod zastavama. Ukrajinskim zastavama.

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.

komentari

ratko

pre 2 godine

nemoj da je nekoj budaletini palo na pamet da prica kako je nas put u EU ,u tu nacisticko fasisticku organizaciju

1 0 Odgovori

Ostavite komentar Svi komentari