RAT KOJI JE PROMENIO SVET! Od zamisli "bacićemo Ruse na kolena" do žrtvovanja Džonsona, Dragog... SLEDEĆI SU ŠOLC I... 151 DAN U BRUTALNIM SLIKAMA!

Kijev nema snage za kontraofanzivu, na globalnom nivou izostala „koalicija voljnih” koja bi sankcijama iznurila Moskvu

U prvim sedmicama nakon 24. februara zapadni zvaničnici, analitičari i mediji ocenjivali su da je Ruska Federacija specijalnom operacijom u Ukrajini napravila stratešku grešku zasnovanu na lošim procenama. Snažan otpor Kijeva, ojačana transatlantska kohezija i sveobuhvatne sankcije izolovaće Rusku Federaciju i degradirati kapacitet Moskve ne samo da vodi rat, već i da se dugoročno ozbiljnije politički i diplomatski suprotstavlja Zapadu.

Nakon 150 dana sukoba postavlja se pitanje da li je pogrešnu procenu zapravo napravio sam politički Zapad, imajući u vidu razvoj situacije na terenu, u međunarodnim forumima, na energetskom tržištu i u javnim mnjenjima samih zapadnih država, gde kombinacija zamora od ukrajinske teme i galopirajuća inflacija predstavlja društveni izazov s već vidljivim ozbiljnim političkim i socijalnim posledicama.

Na terenu, pad Mariupolja oslobodio je prostor i resurse za znatan prodor ruskih snaga u Donbasu, te za konsolidaciju i ranu normalizaciju života u oblastima Zaporožja i Hersona. Dotok dugo očekivanog zapadnog naoružanja, poput raketnog sistema srednjeg dometa „himars”, svakako ima kapacitet da nanese štetu ruskim snagama. Međutim, ovi sistemi do sada nisu uspeli da omoguće ukrajinskim snagama da izvrše medijski široko najavljenu kontraofanzivu. Prvi pokušaji u Hersonskoj oblasti bili su neuspešni, a Kijev očigledno nije mogao da iskoristi ni dužu „operativnu pauzu” ruskih snaga u Donbasu.

Foto: AP/Tanjug

Ključno pitanje, koje se sve češće postavlja u zapadnim stručnim krugovima, jeste može li Kijev zaista da preokrene tok sukoba na terenu. Profesor Beri Pozen, direktor bezbednosnih studija na američkom univerzitetu MIT, u autorskom tekstu u „Forin afersu” upozorava da ukrajinska i zapadna očekivanja da će pobediti Rusiju „sve više liče na fantaziju”, te da je zapravo trenutak za drugačiji preokret – pronalaženje diplomatskog kompromisa.

Rusiju na kolena nisu bacile ni sankcije, ni oružje sa Zapada

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski trenutno ne pokazuje preterano interesovanje za ovakav sled događaja.

Na Zapadu, pak, nema punog jedinstva. Dok se u zvaničnom Vašingtonu, Londonu i Varšavi smatra da je recept za pobedu u slanju dodatnog naoružanja, bez obzira na trajanje sukoba, iz Pariza, Berlina i Rima dopiru tonovi sve više usmereni ka procesu koji bi doveo do pronalaženja rešenja, ne samo za ukrajinski sukob, već i za sve veće geoekonomske, političke i socijalne efekte sankcija. Te sankcije, uvedene da bi Rusiju „bacile na kolena” i izolovale je na međunarodnoj sceni, u najmanju ruku nisu postigle očekivani efekat. Neke su već morale i da bude revidirane nakon pritiska iz Moskve – o čemu govore i povratak turbine za „Severni tok 1” i „razjašnjenje” Evropske komisije Litvaniji da odustane od blokade ruskog železničkog koridora ka Kalinjingradu.

Foto: Reuters

O rezultatima sankcija najbolje govore sam nastavak ruske operacije, rekordan suficit u drugom kvartalu veći od 70 milijardi dolara, feniksovski povratak rublje, ali i kapacitet Moskve za dalje investiranje u strateške projekte u inostranstvu.

Ovonedeljni sporazum o ruskim investicijama u iranski gasni i naftni sektor, vredan 40 milijardi dolara, najveći je u iranskoj istoriji, ali je i simbolički obeležio prvu posetu ruskog predsednika Vladimira Putina inostranstvu od početka ukrajinskog sukoba. Putinova poruka Zapadu je jasna: ne samo da nas niste izolovali, već nam omogućavate da masovno investiramo u nove inostrane projekte koji će diversifikovati naš energetsko-ekonomski portfolio.

Pokušaj izolovanja Moskve doživeo debakl

Zaista, ukoliko bacimo i letimičan pogled na geografsku kartu, vidimo krajnje jasne geopolitičke činjenice. Politički Zapad se ujedinio u sankcionisanju Ruske Federacije, ali je stvaranje globalne „koalicije voljnih” u nameri da se izoluje Moskva doživelo potpuni debakl. Zapadne diplomate – od Brisela do Vašingtona – začuđeno se pitaju kako je moguće da nisu uspele da ubede svet u ispravnost svoje politike sankcija. Među tim zemljama su i članica NATO Turska, afričke zemlje koje su decenijama usklađivale svoju politiku s velikim silama EU ili bliskoistočne zemlje koje su imale najtešnje ekonomsko-bezbednosne veze sa SAD.

Mnoge na Zapadu iritira dugogodišnji stav tvorca koncepta „ofanzivnog realizma” Džona Miršajmera, koji je za genezu krize u Ukrajini – ali i aktuelni sukob – optužio proširenje NATO-a na istok putem politike „otvorenih vrata” iz 2008. godine. Na duhove iz 2008. godine – ali povezane sa zapadnim sponzorisanjem proglašenja „nezavisnog Kosova”, kao i na one iz NATO agresije 1999. godine – neumoljivo, od 24. februara, podseća i Peking. Međutim, možda bi Zapad trebalo više da zabrine neuspeh na liberalnom spektru međunarodne politike, aspektu meke moći. Ukoliko je posmatramo onako kako je predstavio autor koncepta Džozef Naj, meka moć bi trebalo da omogući da drugi žele ishode koje i vi želite. S tog aspekta, rezultati Zapada izgledaju više nego mršavo.

Potencijalno još porazniji za Zapad je drugi aspekt ovog koncepta, koji govori o tome da bi meka moć trebalo da ubeđuje primerom i vrednostima. Kako u tom kontekstu posmatrati nedavnu posetu američkog predsednika Džozefa Bajdena Bliskom istoku?

Foto: Tanjug/AP Photo/Andrew Harnik

Nakon što je 2019. godine u izbornoj kampanji najavljivao da će izopštiti Saudijsku Arabiju zbog ubistva saudijskog novinara Džamala Hašogija, Bajden je u kontekstu borbe za smanjenje cena i ruskih prihoda od nafte – i uz sablaznost čak i njemu naklonjenih demokratskih krugova – morao lično da ode u Rijad i pozdravi saudijskog princa prestolonaslednika Muhameda bin Salmana. Rezultat te posete je neizvestan, ali je neželjeni efekat komunikacione poruke jasan – ljudska prava ipak dosežu samo do prve kapi preko potrebne nafte.

Za Bajdena, koji je pre svega osam meseci, u svojevrsnoj predigri aktuelnog sukoba, trijumfalno promovisao „Samit demokratije” posvećen podeli sveta na „dobre demokrate” i „loše autokrate”, efekat je poražavajući i govori o potpunom primatu geopolitike nad konceptima liberalno-demokratskih kriterijuma i vrednosti. Doduše, o tome lekcije ne bi trebalo da mu deli Evropska unija, s obzirom na način na koji je nedavno, mimo svakog reda i pravila, iz čisto geopolitičkih interesa, Ukrajini dodelila status kandidata.

S ovakvim primerima, nije ni čudno što je visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Đuzep Borelj, nakon sastanka ministara spoljnih poslova G-20 u Indoneziji, morao da izjavi da je „globalna bitka narativa u punom jeku i mi u ovom momentu ne pobeđujemo”.

Foto: Reuters

Zapadne lidere, pak, sve više brine borba za narativ na domaćem terenu, gde su prve žrtve morali da podnesu Boris Džonson i Mario Dragi, dok afere i socijalna previranja tresu i Emanuela Makrona i Olafa Šolca.

Paradoksalno, Zapad je zabranom ruskih medija ne samo urušio sopstvene liberalno-demokratske vrednosti, već i samom sebi učinio medveđu uslugu: kako sada okriviti „kremaljsku propagandu” za „maligni uticaj” i mešanje u unutrašnja politička i društvena previranja? Još jedna pogrešna procena?