EKSKLUZIVNO IZ DONBASA ZA INFORMER.RS! Politikolog Jović: RUSI NEĆE STATI SVE DOK NE ISPUNE JEDAN CILJ, pitanje je šta će tada ostati od Ukrajine, već sada je jasno da nema ništa od kontraofanzive!

Nikola Jović, politikolog i novinar, trenutno boravi u Donbasu i ekskluzivno za Informer otkriva kakva je situacija u ratom obuhvaćenom regionu

Nikola Jović teritoriju Donbasa posećuje od 2015. godine i dobro je upoznat sa merama razaranja ovog regiona od početka sukoba. On je, kako ističe, želeo da govori u sukobu o kojem su svi ćutali sve dok nije postao direktan sukob Ukrajine i Rusije.

- Ta istina, ta patnja i stradanje ljudi Donbasa, kao nekada naših ljudi u Krajini, Republici Srpskoj, na Kosmetu, jeste to što me podstiče da radim, govorim i pišem, ne obazirući se na sve objektivne i postojeće opasnosti. Jednostavno, ovo mi je važnije od sigurnosti i komfora koji bih mogao da imam - kaže Jović za Informer.

Ljudi u Donbasu su navikli da je rat sastavni deo njihovog života i da određuje sve ostalo, tako da i oni žive u sladu sa tim.

- Uprkos tome, život se odvija normalno i sem te "sitne" činjenice da je ovde rat već osam godina, svakodnevni život izgleda normalno i uobičajeno, koliko je to moguće naravno - objašnjava Nikola Jović. 

Foto: Privatna Arhiva

U skladu sa podređivanjem čitavog načina života ratu, u onoj meri u kojoj je to nužno, izgleda i prilagođavanje stanovništva na sve probleme kojih nije malo. Jović govori da su glavni problemi u Donjecku, glavnom gradu DNR-a, vodosnadbevanje, nestanak struje i osnovnih životnih namirnica, ali i neprestano granatiranje civilnih ciljeva po gradu.

- Ta tragedija utiče i na porast solidarnosti pa se ljudi i sa tim mukama lakše nose jer su vedrog duha.

Prema izveštajima, ukrajinska vojska granatira civilna područja na teritoriji Donbasa, Informer je već pisao o civilnim žrtavama, ali i oborenim ukrajinskim projektilma “Točka-U”. Maksimalan domet ovih projektila je 70km, nešto manje od projektila GMLRS M31 ispaljenih iz američkih kompleksa HIMARS. Sagovornik Informera objašnjava kako se sa raketnim napadima nosi ruska protivvazdušna odbrana:

- Ruska PVO je zasigurno među najboljima, ako ne i najbolja na svetu. Međutim, nijedna PVO ne može da obori baš svaki projektil koji se ispali ka ciljevima koje brani, pa tako ni ruska. Nisam stručnjak za vojna pitanja i oružje, ali koliko mi je poznato Rusi koriste standardno svoje S-300 i S-400 sisteme, zatim tu su sistemi "Pancir", "Buk", "Kub" i brojni drugi, koliko je dostupno u zvaničnim informacijama. Uzevši sve ovo u obzir dosta su uspešni, pre svega unište dosta oružja koje Ukrajina dobija pre nego što se ono stavi u upotrebu, zatim obore većinu projektila u letu, ali, nažalost, ne mogu sve pa tako dosta njih i padne, mahom na civilne ciljeve, što opet dosta govori o ukrajinskim ratnim ciljevima.

Foto: Privatna Arhiva

Na informacije koje su se pojavile u zapadnim medijima da je ruska artiljerija u Donbasu značajno smanjila svoja dejstva nakon što su ukrajinske snage izvele seriju uspešnih napada američkim višecevnim bacačima raketa HIMARS na vojna skladišta, Jović kaže da ne veruje da je to slučaj:

- Sumnjam da je to tako, sudeći po ovome čemu direktno prisustvujem, što čujem i vidim, a to je ozbiljno artiljerijsko intenziviranje dejstava sa ruske strane, naročito ovde u Donbasu, u skladu sa započetim jurišem u pravcu Avdejevke iz Donjecka i na drugim pravcima zapadno od glavnog grada DNR. Sami američki vojni i politički komentatori priznaju da Rusi svakodnevno ispale po nekoliko puta (ako ne i nekoliko desetina puta) više projektila od ukrajinske strane, što je objektivno tačno iz niza razloga.Povremeni uspesi ukrajinske vojske, kojih svakako ima, ne mogu nikako da utiču na opštu situaciju i tok rata. 

Strani plaćenici u Ukrajini

Mediji spekulišu o velikom broju stranih plaćenika koji se bore na strani Ukrajine. Govori se da ih je trenutno između 20 do 30 hiljada u "legijama", odnosno novoformiranim jedinicama ili su po "ubrzanom procesu" integrisani u redove ukrajinske armije. 

- Kada govorimo o borcima iz inostranstva treba biti oprezan. Deo je tu svakako zbog novca, ali ne svi, što ukazuje na srazmeru problema. Dakle imate ljude, mahom na Zapadu, koji su se odrekli svog udobnog i bogatog načina života i žrtvovali sve da bi došli da ratuju za Ukrajinu i ubijaju Ruse, što im je zapravo značajnije od odbrane zemlje za koju im nije bilo nimalo stalo do 24. februara ove godine. To vam govori koliko je odmakla histerična rusofobija na Zapadu. Dakle kada oduzmemo tu ideološku komponentu (fanatična mržnja prema Rusima), pod koju potpada i najveći broj poljskih dobrovoljaca (zbog istorijskih netrpeljivosti koje su imali sa Rusima) – koji opet čine najveći broj stranih dobrovoljaca – ostanu vam „klasični“ plaćenici. Tu imate s jedne strane profesionalne grupe plaćenika koje idu po svetu od ratišta do ratišta i ubijaju za novac ne gledajući ko je ko i na kojoj su strani, a imate i razne avanturiste koji žele da iskoriste ovaj sukob kao priliku da zarade i ne bi da ratuju mnogo ako ne moraju, naročito jer znaju ko je protivnik. Zapad od njih svakako ima koristi, više nego štete, inače ih ne bi podsticao, podržavao, finansirao i slao u Ukrajinu, kako to nesporno čini. Čak je isto i sa raznim islamističkim i terorističkim frakcijama, koje su korišćene prethodno na ratištima - od Bosne, Kosova, Čečenije, Avganistana, Iraka, Libije, Sirije... - napominje Jović.

Foto: Privatna Arhiva

 Ruski mediji svakodnevno objavljuju intervjue i video snimke izbeglica ruske, ali i ukrajinske nacionalnosti koji se nakon ratnih dejstva vraćaju na "oslobođene teritorije". Jović je u to mogao da se uveri:

- Istina je. Veliki broj Ukrajinaca ne želi da živi pod diktaturom kijevskog režima, koji je, podsetiću, došao na vlast nelegalnim, nasilnim pučem (obojenom revolucijom) 2014. godine. Taj režim je i "obične" Ukrajince, koji do tada nisu mrzeli svoje komšije Rusije (niti su imali razloga za tako nešto) bukvalno terao da postanu rusofobi poput njih samih, progonio ruski jezik (kojim i danas govori većina ljudi u Ukrajini), rusku crkvu (najveću pravoslavnu i jedinu kanonski priznatu) i sve rusko iz Ukrajine, sa čim se mnogi nisu slagali, ali su ćutali i trpeli jer su znali kako prolaze oni koji se ne slažu i javno osude kijevski režim. Tako da je i veliki broj Ukrajinaca dočekao rusku vojsku kao oslobodilačku, ne toliko jer se raduju dolasku Rusa, već jer se raduju odlasku neonacista i banderovaca koji su ih maltretirali. I u samom DNR i LNR živi dosta Ukrajinaca koje niko ne dira i koji mirno vode svoje živote. Pa i u drugim, novooslobođenim krajevima gde ima Ukrajinaca. Kako su prolazili Rusi u kijevskoj, postmajdanskoj Ukrajini, imali smo prilike da gledamo od 2014. godine do danas. Kako prolaze Ukrajinci na oslobođenim teritorijama – imamo prilike da gledamo danas. U konkretnim ciframa, Rusija je prihvatila desetine hiljada izbeglica od februara do danas, a kada gledamo period od 2014. godine reč je o stotinama hiljada. Pritom- ne gledajući ko je Rus ko Ukrajinac. U Rusiji mirno žive i rade mnogi Ukrajinci i niko ih dira, niti kome smetaju. Kako to izgleda u obrnutom slučaju mislim da je jasno. 

"Kolika će Ukrajina tada biti..."

Nikola Jović je objasnio i kakva je procedura zbrinjavanja ljudi koji su ostali bez svojih domova. On kaže da postoji više varijanti i da se neki od građana odmah po okončanju borbi u njihovim predratnim naseljima vraćaju u njih i tu nastavljaju sa životima koje je rat prekinuo. Do tada borave kod rođaka, u prihvatnim centrima. Oni koji ne žele da se vrate sele se u Rusiju, emigriraju.

- Onima kojima su kuće porušene, a žele da se vrate, grade se nove kuće i stanovi, poput onih u Mariupolju, gde je danas aktivno mnogo gradilišta i gde ubrzano „niču“ višespratne zgrade koje će uskoro dočekati nove stanare - otkriva Jović.

Foto: Privatna Arhiva

Politikolog je za Informer ispričao i o pravim ciljevima ruske Specijalne operacije, ali i o načinu na koji će se ovaj sukob okončati.

- Vremenski okvir, kao i formulacija operacije (denacifikacija i demilitarizacija) je postavljena tako široko i proizvoljno da može značiti mnogo toga istovremeno i – ništa konkretno. Upravo na tu "ambivalentnost" i "neodređenost" su Rusi i "igrali", rekao bih, kada su izlazili u javnost sa proklamovanim ciljevima. U krajnjoj meri, bitno je ono što se sprovodi na terenu, a ne ono što se priča da se radi ili da će se raditi. Tako da se Rusima ne žuri, uzevši u obzir da im i na vojnom i na drugim frontovima (ekonomskom-jačanje rublje, političkom – ubrzano zbližavanje sa nezapadnim delom sveta i nemogućnost da se Rusija izoluje) sasvim dobro ide. Cilj će u opštem smislu reči biti postignut kada ne bude postojala ni hipotetička mogućnost da Ukrajina na bilo koji način zapreti ili naudi Rusiji i Rusima svojim delovanjem. A kolika će Ukrajina tada biti, u smislu teritorije, to je drugo pitanje - kaže Jović.

Do sada su nezavisnost DNR priznale Rusija, Abhazija, Sirija i Severna Koreja. O budućnosti ove regije i integraciji sa Rusijom, Jović poručuje:

- DNR i LNR su se i "samoproglasile" i nastale prvenstveno iz želje da budu jedno sa Ruskom Federacijom i žive u njoj. To neprestano govore i ponavljaju svi, od predsednika ovih država do običnog stanovništva. Dakle, oni su 2014. godine odlučili da „izađu“ iz Ukrajine pošto je ta država prestala da bude njihova, a prestala je da bude njihova jer je nova vlast, majdanska hunta, počela da ubija i progoni sve rusko u Ukrajini. Do tada su, od raspada Sovjetskog Saveza, živeli u Ukrajini bez ikakvih problema jer se sve rusko poštovalo i njihov status je bio neupitan. Ali, zbog novonastalih okolnosti bili su primorani da se vrate tamo odakle su i nasilno otrgnuti u vreme komunizma – u Rusiju. Tako da se njihova integracija u RF može očekivati ubrzo nakon okončanja ratnih dejstava, naročito na ovim područjima (Donbasa). I to je svakako prirodniji i pošteniji proces nego njihovo vraćanje u majdansku Ukrajinu, od čega naravno nema ništa, ali o čemu maštaju mnogi u Kijevu i drugde.