RUSIJA I SANKCIJE, POLUGODIŠNJI BILANS! TEŠKO JE ZAMISLITI BESMISLENIJU DEMONSTRACIJU MOĆI nego što je trenutno obračun Zapada sa Moskvom...

Teško je zamisliti upečatljiviju demonstraciju moći ekonomskih sankcija od one viđene u „obračunu" Zapada sa Moskvom. Međutim, isti primer ukazuje i na limite ekonomske moći

Posle prognoza zapadnih finansijskih institucija da će se ruska ekonomija urušiti, padajući čak 15% tokom ove godine, usledile su opreznije procene MMF i Svetske banke. Naime, kako priželjkivanog sloma pod najtežim sankcijama Vašingtona i njegovih saveznika nije bilo, dobrim delom usled dobro vođenog odgovora Kremlja u kome se posebno istakao najuticajniji Putinov savetnik (nekada ekspert u zapadnim bankama) Maksim Oreškin, usledile su realnije procene.

Naime, MMF je u aprilu projektovao da će finansijske sankcije, naftni embargo i zabrane prodaje imovine, vojnog hardvera, opreme za bušenje nafte i delova komercijalnih aviona dovesti do pada ruske privrede za 8,5% u 2022, da bi samo tri meseca kasnije, krajem jula, procenio da će kontrakcija biti znatno blaža: -6% u 2022, te -3,5% u 2023.

Najnovije projekcije Centralne banke Rusije ukazuju da će pad u ovoj godini iznositi 5% (odnosno između 4% i 6%), sa njegovim usporavanjem u 2023. (-2,5%), dok se konačno u četvrtom tromesečju sledeće godine može očekivati međugodišnji rast od 1,75%.

Demonstracija moći

Teško je zamisliti upečatljiviju demonstraciju moći ekonomskih sankcija nego što je to trenutno slučaj u „obračunu" Zapada sa Moskvom. Međutim, primer Rusije takođe ukazuje na limite ekonomske moći, jer nema indikacija da će Kremlj zaustaviti operaciju u Ukrajini ili je barem modifikovati u skladu sa željama Zapada. Dodatno, želja da se slomi Rusija kako više ne bi mogla predstavljati vojnu opasnost za svoje susede čini se nerealističnom, barem sudeći po onome što vidimo pola godine nakon što je Zapad praktično objavio totalni ekonomski rat Moskvi.

Nema sumnje da SAD i saveznici poseduju ekonomsku moć u smislu sposobnosti da koriste ekonomske instrumente za kažnjavanje drugih. Ali pokazalo se da Zapad generalno nije u stanju da je iskoristi ekonomsku moć kao sredstvo za promenu ponašanja istih.

Embargo Moskvi je na liniji politike zemalja Zapada poslednjih decenija, a to je frekventnija upotreba kaznenih ekonomskih mera. Opsežne sankcije Rusiji u zapadnoj javnosti predstavljene su kao alternativa direktnom vojnom sukobu sa Moskvom, ili pak delimičnom vojnom angažmanu, kao na primer uspostavi zone zabrane letova iznad Ukrajine od strane NATO, što je percipirano kao visoko rizično, jer bi moglo da dovede i do nuklearnog sukoba.

Treba se podsetiti da se američka strategija obuzdavanja tokom Hladnog rata zasnivala na tome da Vašington ostane dominantna globalna ekonomska sila i da koristi ovu polugu za vršenje kolektivne discipline među zapadnim državama u njihovim odnosima sa Moskvom u sklopu zajedničkog napora da se sovjetski blok dugoročno privredno iscrpi. Prema Kenanu, to je imalo smisla, jer je za SSSR poraz kapitalizma - kao rivalske ideologije - bio cilj, a geopolitička moć instrument.

Pitanje uspeha?

Da bi se protivnik kaznio stvaranje koalicije zemalja je od presudnog značaja, posebno u globalizovanoj ekonomiji, gde se potrebni proizvodi, komponente i usluge mogu nabaviti samo od nacionalnih dobavljača koji su inače umreženi u globalne lance snabdevanja. Na primer, američke carine na kineski izvoz, nametnute od Vašingtona počevši od 2018, nisu dovele do promene u ekonomskom ponašanju Pekinga. Bajden je to svakako imao na umu kada je zatražio podršku EU, Britanije, Japana, Australije i Južne Koreje pre nego što je uveo sankcije Rusiji.

Ipak, prvobitna ideja da će sankcije nanositi bol isključivo onima prema kojima je usmerena bila je iluzorna. One su pogodile ne samo ruske oligarhe, već i obična domaćinstva, kako u Rusiji tako i u EU. (Kao upozorenje služi procena da je sveobuhvatna blokada Nemačke 1914-18. izazvala oko 750 hiljada smrti civila od neuhranjenosti i bolesti, dok nema dokaza da su te žrtve igrale ulogu u odluci Nemačke da okonča rat).

Foto: Reuters/AP/Fotoilustracija

I nada da će ekonomske sankcije poslužiti kao mera odvraćanja pokazala se kao uzaludna. Verovanje da će sankcije podstaći rusko javno mnjenje protiv Putina, te da će se to nezadovoljstvo ispoljiti na ulicama uzrokujući pad predsednika Rusije, bilo je neutemeljeno, posebno ako se zna da je već empirijski utvrđeno da su sankcije najmanje efikasne kada se primenjuju protiv „nedemokratskih" režima. Iskustva sa sankcijama Kubi, Iranu, Iraku, Rusiji, Kini su više nego ilustrativna.

Ipak, može se pretpostaviti da je intencija Zapada bila da dramatično ekonomski ošteti Rusiju, umanjujući njen ne samo ekonomski već i vojni i diplomatski kapacitet. Tako posmatrajući stvari, upotreba ekonomske moći Zapada se može pokazati delotvornom, jer nema sumnje da će se ruska ekonomija usled embarga godinama, verovatno i decenijama, suočavati sa smanjenim potencijalom za razvoj. Međutim, faktor koji bi mogao da poremeti ovu računicu je uloga Kine, radionice sveta, čiji ekonomski potencijali mogu u dobroj meri da nadomeste manjak visoke tehnologije, što je ključni problem s kojim je suočena Moskva.

Naime, smatra se da je Peking na tri do pet godina do dostizanja američke prednosti u najmodernijim čipovima, koji se smatraju najvažnijom sofisticiranom tehnologijom današnjice. Kako se moderni čipovi i oprema potrebna za njihovu proizvodnju mogu nabaviti samo iz Holandije, Južne Koreje i Tajvana, Vašington je koordinirao zabranu izvoza istih u Rusiju (kao i u Kinu pre toga). Međutim, i manje napredni poluprovodnici iz drugih zemalja će „raditi posao" (već postoje dokazi da su zaobilaznim putevima došli u Rusiju).

Ako Kina, pored očekivanih prodora u velikom broju modernih tehnologija, uspe i da komercijalizuje produkciju čipova od 5 ili 7 nanometara, onda će zahvaljujući samodovoljnosti i u tom domenu biti u stanju da ne kršeći tzv. sekundarne sankcije snabdeva Rusiju sa većinom potrebnih komponenti i proizvoda za nesmetano funkcionisanje industrije (deo neophodnih roba se već nabavlja tzv. paralelnim uvozom, odnosno švercom). U tom scenariju, zapadni embargo bio bi potpuni promašaj i pucanj u sopstvenu nogu (budući da je ojačao antizapadnu alijansu).

Dodatno, pokušaj da se Rusija spreči da dođe do potrebnih finansijskih sredstava, pre svega blokadom izvoza nafte i derivata, dao je parcijalne rezultate. Naime, Rusija je u drugom tromesečju 2022. povećala izvozne prihode po osnovu visokih cena sirove nafte i prirodnog gasa, iako su ruski proizvođači „crnog zlata" bili prinuđeni da daju prosečan popust od 29,2%.

Inače, suficit ruskog platnog bilansa dostigao je rekordnih 70 milijardi dolara u drugom kvartalu ove godine, dominantno usled rasta izvoza (20%) i pada uvoza (- 22%). Ako se pogleda finansijski račun platnog bilansa, koji pokazuje gde su te pare „otišle", vidi se smanjenje neto ino-obaveza (za 37 milijarde dolara), te porast stanja na inostranim računima ruskih banaka (za skoro 30 milijarde dolara).

Zamena uvoza

Ako Moskva i nakon stupanja na snagu šestog paketa sankcija EU, kojim će oko 90% izvoza sirove nafte, i posebno derivata, u zemlje EU od februara 2023. biti zabranjeno, uspe da nađe alternativna tržišta po sličnom popustu (pre svega u Aziji), onda će ti prihodi biti dovoljni da se nastavi snažno subvencionisanje domaće industrije i spasavanje dobrog dela domaćih kompanija od bankrotstva.

S tim povezano, Rusiji nenaklonjen DžP Morgan očekuje da će ruska proizvodnja nafte u trećem kvartalu 2022. biti za 2% iznad produkcije u istom kvartalu godinu dana ranije (suprotno zapadnim najavama o padu ekstrakcije ruskog „Urala" do 30%), te da će tokom 2023. opasti za tek 5%, uprkos zabrani EU.

Imajući u vidu povećane cene i pored diskonta, jasno je da će snažan devizni (i budžetski) priliv po tom osnovu, koji je pre krize činio oko polovine robnog izvoza Rusije (a danas daleko više), nastaviti. Prema istom izvoru, već polovina izvoza sirove nafte iz Rusije koja ide morskim putem usmerena je prema Kini i Indiji, sa očekivanim rastom udela dve azijske države.

Foto: Reuters/Fotoilustracija

Što se tiče programa uvozne supstitucije, koji je odgovor Moskve na zapadnu zabranu izvoza visoke tehnologije, on je u načelu jako skup, ali alternativa sa potpunim oslanjanjem na paralelni uvoz (i reverzibilni inžinjering, koji je još skuplji), te uvoz svega što nije zabranjeno pre svega iz Kine, dugoročno bi praktično onemogućila domicilni ekonomski razvoj i učinilo rusku privredu strukturno sličnom onima u zemljama Zaliva, koje karakteriše praktično odsustvo dobrog dela industrijskih delatnosti, te oslanjanje na uvoz većine konzumerskih i kapitalnih roba novcem od prodaje energenata.

Dakle, fakat da se u mnogim industrijskim delatnostima (poput vazduhoplovstva, industrije drumskih vozila, proizvodnje lokomotiva) mora održati proizvodnja i po cenama koje su više od troškova iste, upozoravajući je, ali alternativa je gubitak industrijske baze, što je strateški posmatrano nedopustivo. Situacija je daleko lakša u delatnostima lake industrije, i posebno u uslugama, gde su npr. ruske platne kartice (MIR), već uspešno zamenile Vizu i Masterkard, barem u unutrašnjem platnom prometu.

Situaciju za Kremlj olakšava i činjenica da je Brisel od samog početka bio nespreman da sankcioniše oblasti gde bi sam mogao da pretrpi značajne štete, iako bi na primer totalni embargo na uvoz ruskih energenata, da je uveden 24. februara 2022, bio najteži udarac za Rusiju. Dodatno, mnoge zemlje EU, a posebno Nemačka, odupiru se zabrani uvoza ruskog prirodnog gasa iz straha da će to izazvati recesiju (prihod Rusije po osnovu prodaje gasa biće oko 50 milijardi evra ove godine).

Ono što otežava poziciju Moskve jeste to da su ne samo kineske banke prihvatile sankcije Zapada, zabranjujući poslovanje sa Rusijom, verovatno zbog straha od sekundarnih sankcija. Ovaj rezultat je indikacija da ekonomska moć može biti efikasna kada ima veoma specifičan fokus.

Krajnji instrument

Sve napred navedeno nije dovoljno da bude argument protiv oslanjanja na ekonomske instrumente, već podsetnik da će vlade koje agresivno koriste svoju ekonomsku moć morati da znaju da će drugi više ulagati u aranžmane koji te instrumente čine manje moćnim u budućnosti. Na primer, uzastopne američke administracije su koristile ekonomsku moć SAD u pokušaju da utiču na kinesku politiku. Tramp je uveo carine na kinesku robu kako bi naterao Kinu da poveća kupovinu američkih poljoprivrednih proizvoda, da bi se danas pokazalo da je efekat bio nulti. Bajden je zabranio pristup američkim investicijama za 59 kineskih kompanija za odbrambenu i nadzornu tehnologiju u nastojanju da smanji obaveštajne aktivnosti Pekinga. Ipak, uskraćivanje pristupa Kini naprednoj američkoj tehnologiji nije navelo Peking da odustane od svojih aktivnosti nadzora. Zabrana američkih ulaganja u kineske firme koje su povezane sa odbrambenim sektorom nije navela Kinu da izmeni svoj vojni stav.

Ipak, iako upotreba ekonomske moći ne daje rezultate kratkoročno već dugoročno, ne mogu se osporavati negativni efekti na one na koje su sankcije usmerene. Dodatno, ekonomska moć takođe može biti efikasnija kada ima oblik pozitivnih podsticaja i nagrada za potencijalne saveznike, a ne sankcije i kazne za rivale (npr. Maršalov plan). Trgovinski sporazumi mogu podstaći dublje ekonomske odnose među potpisnicama, ali i podstaći bližu saradnju po drugim pitanjima koja nisu vezana za trgovinu, a Kina je primer države koja energično sprovodi takvu politiku - „Put svile" je osmišljen da bi Peking širio svoja ulaganja širom Azije i sveta.

Lesli Gelb (autor monografije Power Rules), realista i pragmatičar, ukazuje da ekonomska moć deluje sporo i treba je koristiti prvenstveno za dugoročne ciljeve, dajući primer obnove Zapadne Evrope i Japana posle 1945, čiji su benefiti za SAD došli nakon dužeg vremenskog perioda. Spremnost Vašingtona da uloži diplomatska i finansijska sredstva omogućila je i institucije Breton Vudsa koje su pomogle uspostavljanju otvorenog trgovinskog i finansijskog sistema „zasnovanog na pravilima", koji je davao i daje velike prednosti najvećoj svetskoj ekonomiji. Ovaj autor potencira da oružavanje ekonomske moći kroz sankcije, carine i ograničenja ulaganja treba da budu usmereno ka cilju zadržavanja centralne uloge SAD u globalnoj ekonomiji, a njihova prekomerna upotreba upravo urušava istu. Gelb smatra da sankcije SAD nemaju smisla ako ohrabruju Rusiju, Kinu i druge da razviju alternativne sisteme i institucije koje bi mogle da potkopaju američki prosperitet i globalni uticaj.

Povezano sa ovim, upravo je često oružavanje finansija od strane SAD navelo Kinu, svesnu svoje zavisnosti od SWIFT-a i dolara, da počne sa promovisanjem prekogranične upotrebe juana i razvoj platne alternative, Sistema prekograničnog međubankarskog plaćanja - CIPS-a. Iako će  dugoročno izvesno redukovati finansijsku moć SAD, kineski platni sistem je još uvek daleko od adekvatne zamene, budući da glavna američka klirinška kuća za velike bankarske transakcije (CHIPS) obrađuje 40 puta više transakcija po vrednosti. Ipak, imajući u vidu da je Kina najvažniji trgovinski partner oko polovine država u svetu, juan ima potencijal da postane rival dolaru u prekograničnim plaćanjima.

Povezano s tim, kineskoj moneti na ruku ide izbacivanje ruskih banaka iz SWIFT-a, te posledični rast kupovine juana od strane ruskih pravnih lica, koje je poraslo čak osam puta od 20. maja 2022. Po podacima Moskovske berze, trgovina rublja-juan je 27. jula 2022. dostigla rekord od 7,82 milijardi juana i po prvi put bila viša od trgovine rublja-evro.

Bez ratnog scenarija potencijalne sankcije Pekingu koje bi po opsežnosti bile slične onim uvedenim Rusiji ne izgledaju realno. Naime, takve mere bi dovele, imajući u vidu značaj Kine kao svetske radionice, do raspada globalnih lanaca vrednosti što bi odvelo zapadne ekonomije, ali i ceo svet, u dramatičnu depresiju, odnosno globalnu finansijsku krizu neviđenih razmera. Pored ostalog, Peking bi u iščekivanju uvođenja američkih sankcija prodavao aktive u dolarima, što bi urušilo vrednost monete SAD.

Foto: Ap/Fotoilustracija

Potencijalna direktna konfrontacija oko Tajvana bi mogla da podrazumeva sankcije SAD i saveznika protiv Kine, gde će Vašington verovatno pristupiti strategiji selektivnog razdvajanja lanaca snabdevanja. Kina bi uzvratila kontra-merama, udvostručila bi svoje napore da stvori samostalne ekonomske i finansijske institucije i zahtevala da zemlje u njenoj orbiti deluju isključivo preko njenih institucija.

Ovaj razvoj koga bi pratio „decoupling"- tehnološko i ekonomsko razdvajanje SAD i Kine - verovatno bi implicirao i podelu dobrog dela planete u rivalske tabore. Eskalacija novog hladnog rata učinila bi da i Vašington i Peking kao ključni zadatak vide formiranje ili održavanje koalicije saveznika, sa prioritetnom borbom za naklonost nesavezničkih regionalnih partnera.

Ipak, za razliku od Sovjetskog Saveza, Kina je ekonomski i tehnološki džin čiji će raspoloživi kapaciteti uskoro nadmašiti američke, što će značiti enormne troškove za obe ekonomije i verovatnu ekonomsku stagnaciju na globalnom nivou. Na kraju, ovo je optimističan scenario - pesimističan podrazumeva nuklearnu komponentu.

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.