UKRAJINA 2022, A SVE JE ISTO KAO 1941! RUSI, SAD VIDITE SA KIM STE HTELI DA BUDETE BRAĆA! Brutalna analiza Marine Hakimove Gacemajer, ovo morate pročitati!

Jednom je red došao na policu sa albumima potpisanim gotičkim fontom: „Ukrajina" - o životu Ukrajinaca u zemljama koje su okupirali nacisti. Seljaci dočekuju naciste hlebom i solju, muškarci dovode konje do njih, ukrajinska deca u naručju vojnika Vermahta, raskošne gozbe sa likujućim elegantnim devojkama i momcima okruženim pijanim esesovcima, svadbarski nemački general počasni gost pored mlade i mladoženje...

Pre nekoliko godina, dok sam živela u Nemačkoj, upoznala sam usamljenog nemačkog starca koji je živeo u susedstvu i najviše od svega voleo da pregleda svoje stare foto-albume. Fotografija je bila njegov glavni hobi. Najpre mi je pokazao hiljade karata sa svojih putovanja po svetu, a onda se prebacio na porodičnu arhivu. Ispostavilo se da je njegov otac radio kao fotograf u Trećem rajhu, a na hiljade uredno sređenih fotografskih dokumenata iz Drugog svetskog rata ostalo je starcu od oca. Grupne fotografije fašista, sastanaka, bitaka, praznika, portreti visokih zvaničnika.

Jednom je, piše Marina Hakimova Gacemajer, red došao na policu sa albumima potpisanim gotičkim fontom: „Ukrajina" - o životu Ukrajinaca u zemljama koje su okupirali nacisti. Seljaci dočekuju naciste hlebom i solju, muškarci dovode konje do njih, ukrajinska deca u naručju vojnika Vermahta, raskošne gozbe sa likujućim elegantnim devojkama i momcima okruženim pijanim esesovcima, svadbarski nemački general počasni gost pored mlade i mladoženje. „Vidite kako su nas voleli u Ukrajini!" - uzviknu starac, tresući teškim albumom. Nisam našla objašnjenje za ova svedočenja. Znala sam napamet film „Samo starci idu u boj", snimljen u filmskom studiju po imenu Dovženko. Ali nisam znala da je i tada zemlja bila podeljena na one koji su ginuli za domovinu i na one koji su je prodavali za parče kobasice.

Osamdesetih godina, u leto, za vreme raspusta, često sam posećivala selo Gorenka kod Gostomelja - u porodici brata mog dede. Na kraju rata, on, heroj, oženio se Ukrajinkom, nastanio se u njenoj ogromnoj kući, podeljenoj na dva dela: u jednom je živela porodica mog dede-strica, frontovca, a u drugoj porodica brata njegove supruge, koji je tokom rata bio policajac u Gorenki. Uveče su ove dve porodice večerale u bašti za istim stolom. Rat se nikada nije pominjao.

Drugi moj rođak upoznao je svoju ženu u koncentracionom logoru i proveo ostatak života u njenoj domovini, Lavovu. Pre perestrojke došao je kod nas u Kazanj sa svojim unukom Serjožom, mojih godina. Bili smo prijatelji, ali kad sam mu pre osam godina, nakon što sam pronašla Serjožu na društvenoj mreži, napisala poruku, dobila sam ljutit odgovor na ukrajinskoj movi. Tada je moja majka pozvala svoje ukrajinske rođake: „Zaboravite naše brojeve! Vi više niste naša porodica!" - dobila je odgovor.

A išli smo jedni drugima u posetu, pisali tople razglednice za praznike. A oni sad žele našu smrt. Kako su pukle sve najmoćnije porodične veze? Zašto je nacistička propaganda tako lako uništila naše srodstvo, istoriju, tradiciju, prijateljstvo? Šta nam se dogodilo? Ili se ništa nije promenilo od Velikog otadžbinskog rata? Izdajice, koje smo toliko godina pokušavali da zaboravimo, koje smo se trudili da ne primetimo, a koje smo čak i milosrdno pokrivali, sad udaraju na naše gradove?

Banderovski micelijum u karpatskim šumama razrastao se i prekrio celu Ukrajinu. Nacizam je kao virus prodro u telo i dušu, mržnja ih nagriza iznutra. A mi, dobrodušni, do kraja nismo mogli da shvatimo smrtnu opasnost ovog virusa. Pre nekoliko godina sam jurila po Moskvi u potrazi za poklonom za moju voljenu kijevsku koleginicu, a danas ona na svojoj društvenoj mreži otvoreno poziva na „ubijanje Rusa".

Foto: Reuters

Na početku SVO, kad sam se svađala sa Nemcima u Nemačkoj oko rusofobije, jedna ruska Nemica mi je rekla: „Šta hoćeš od Nemaca, ako nas sad mrze naši rođaci iz Ukrajine? Šta tražiš od Nemaca, ako čak i neki Peterburžani i Moskovljani šalju novac Oružanim snagama Ukrajine?"

Da biste pobedili narod, morate uništiti njegove porodice. Zapadna agitaciona mašina stvorila je neprijatelje od domaćih ljudi. „Rođaci često postaju krvni neprijatelji", rekao mi je još devedesetih godina jevrejski prijatelj iz Kišinjeva, koji je emigrirao u Izrael. „Setite se sinova Tarasa Buljbe, setite se Kaina i Avelja. Palestinci i Jevreji su takođe braća po krvi." Nemoguće je sakriti činjenicu da je zapadna propagandna mašina pogodila samu našu srž - mnoge porodice koje žive na ruskom tlu. Na suprotnim stranama barikada bili su domaći ljudi. S jedne strane oni koji pobožno veruju u pravdu, srodstvo, dobrotu, pa su skloni da druge smatraju istim takvim. S druge strane vidim samo mržnju, izdaju. I ona se manifestuje čak i bez obzira na nacionalnost. Rusi mrze i izdaju Ruse?

I udar po Krimskom mostu, verovatno organizovan od strane izdajnika unutar zemlje, jeste još jedan užasan dokaz: brat ratuje sa bratom. U prosvećenoj Evropi porodične veze su dugo bile na poslednjem mestu. A Rusiju je uvek držala njena porodica. Odrasla deca poštuju oca, brinu o majci. Unuci ne rastu bez bake i deke.

Setite se reportaža iz Donbasa. Glasajući na referendumima, ljudi kažu: „Proslavićemo ujedinjenje sa Rusijom sa celom porodicom, postavićemo stolove, pozvaćemo goste!" Hiljadu ljudi na Crvenom trgu raduje se povratku njihovih rođaka - stanovnika Donbasa - u veliku rusku porodicu.

„Rođeni!" - dočekuje harkovska starica naše tenkiste. „Sinčići naši!" - komentarišu Ruskinje vesti iz regrutnih centara na društvenim mrežama. „Rodbina" - potpisuje Zahar Prilepin fotografije naših boraca, a uz njihova lica objavljuje čudovišnu informaciju da se na moskovskim scenama odvijaju rusofobski nastupi, da su rusofobske knjige svuda po knjižarama.

Razdor, nejedinstvo u našem društvu je gore od udara po Krimskom mostu. Crvena linija plamti u našim porodicama, u našim srcima.

„Dovršavamo Veliki otadžbinski rat", rekla mi je (u intervjuu u maju) etnička Ukrajinka, Lenjingrađanka, poslanica Državne dume Elena Drapeko. I rekla mi je da su svi muškarci iz njene porodice tada otišli ??na front. I glas Olge Bergolc zvučao je ne samo širom opkoljenog Lenjingrada, već i širom zemlje. A juče je pred celom zemljom Andreju Malahovu nedostajala Renata Litvinova, koja je već u februaru pobegla iz domovine.

Razmere Velikog otadžbinskog rata i Specijalne vojne operacije su iste. Ali granice su sad zamagljene: u skoro svakoj porodici postoji pacifista. Šta s njim da se radi? Decenije „mir-prijateljstvo-žvaka", prosperitet Zapada, između ostalog na našim kostima, decenije sablasnog, licemernog, lažljivog mira odgajile su armiju ruskih Makareviča i Pugačovih. Na kraju krajeva, to jesu ruski ljudi, ali mrze Ruse, nazivajući nas „robovima", „stokom". A mi? Šta, da razumemo, oprostimo i ponovo sednemo za sto sa takvim rođacima?

Foto: Reuters

Razilazeći se u shvatanju SVO, mi gubimo rodbinu i prijatelje. Ali sveto mesto nikad ne biva prazno. Stičemo novu - zavičajnu, a ne tuđu kulturu. I pronalazimo istinski, iskreno bliske ljude!

„Zajedno sa mnom danas je formulare mobilisanih u vojnoj registraturi popunjavao jedan Azerbejdžanac. Pitao sam ga: Šta ti to treba? A on će emotivno, mašući rukama: Zar ja nisam Rus, slušaj, je li? Ja živim ovde, ja sam muško!" - piše na svojoj društvenoj mreži čovek sa ukrajinskim prezimenom. „Svi razumemo da nas nemačka vlada laže! Jedina tačka istine u svetu trenutno je Rusija. Rusi, pametni Nemci su uz vas!" - prevodim sa nemačkog post na fejsbuku moje nemačke  prijateljice. Nemačka novinarka Alina Lip u svom blogu razotkriva laži koje zapadna štampa izbacuje o Rusiji. „Ja se ne bojim! Nastaviću svoj posao! Vraćam se u ruski Donbas!" - piše Francuz Adrijan Boke posle pokušaja atentata na njega od strane ukrajinskih nacista.

A koliko ruskih, ukrajinskih, beloruskih rokera, repera, pesnika, glumaca sad ide u Donbas, podržavajući tamo našu rodbinu! Sad se mi borimo, pre svega, za naše srodstvo, za naše svete rodbinske veze. Za porodicu u kojoj je brat - za brata. Sin - za oca. Majka - za sina. Sa takvom rodbinom mi ćemo pobediti.