VREME JE DA UKRAJINA SMANJI APETITE, U SUPROTNOM... Možda Putin ne može zauzeti Kijev, ali Kijev se igra opstankom, ako... Analiza koju morate pročitati!

Ukrajina nije pretvorena u kontinentalnu državu. Osim toga, i dalje kontroliše sedam od osam oblasti sa najvišim BDP-om po stanovniku. Kontraofanzivom bi rizikovala da ugrozi ovu poziciju

Najveća zabuna koju je predsednik Vladimir Putin izazvao do sada u Ukrajini jeste davanje utiska Zapadu da bi Rusija mogla da izgubi rat, analizira Tomas Mini je saradnik Društva Maks Plank u Getingenu u Nemačkoj. 

Rani ruski napad na Kijev je zanemoćao i propao. Ruski div nije izgledao ni blizu onoliko moćno koliko se činilo da jeste. Rat je najednom počeo da liči na sučeljavanje ruske nekompetentne mase i odvažnih, promućurnih ukrajinskih patriota.

Ovakvi utisci su prirodno doveli do znatnog proširenja ukrajinskih ratnih ciljeva. Predsednik Volodimir Zelenski je bio deo pro-mirovne struje u Ukrajini. 

- Bezbednosne garancije i neutralnost, ne-nuklearni status naše države. Spremni smo na to - obznanio je mesec dana pošto je otpočeo rat. 

Sada poziva na potpunu pobedu: zauzimanje svakog delića teritorije koju su okupirali Rusi, uključujući Krim. Istraživanja javnog mnjenja upućuju da se Ukrajinci ne bi zadovoljili ni sa čime manjim od toga. 

Dok besne  bitke širom Donjecka i Luganska, ukrajinski lideri i neki među njihovim zapadnim podržavaocima već sanjare o suđenjima ratnim zločincima u stilu Nirnberških procesa Putinu i užem krugu njegovih saradnika u Moskvi.

Problem je što kratkoročno postoji samo jedan način da Ukrajina postigne ove ciljeve: neposredno uključenje NATO u rat. Samo opšte učešće, poput Pustinjske oluje, NATO i američkih vojnika i opreme moglo bi da dovede do opšte ukrajinske pobede u kratkom vremenskom periodu. (Da ne spominjemo da bi takvo učešće verovatno povećalo šanse za jedan od najzlokobnijih ratnih scenarija: što više Rusija bude gubila, rašće i šanse da Moskva pribegne nuklearnom oružju.)

Od mirotvorca do Čerčila

Ukoliko se isključi učešće NATO, ukrajinska vojska može da održi linije fronta i da povrati neku teritoriju, kao što je uspela oko Harkova i u Hersonu, ali potpuna pobeda je gotovo nemoguća. Ako Rusija jedva da može da napreduje nekoliko stotina metara  dnevno u Bahmutu po cenu gubitka 50 do 70 ljudi, pošto su Ukrajinci toliko dobro utvrđeni, da li bi Ukrajinci mogli da postignu nešto bolje protiv podjednako dobro ušančenih Rusa na čitavom području između Rusije i istočne obale Dnjepra, uključujući obalu Azovskog mora i zemljouz koji vodi prema Krimu? Ono što je bila klanica (meat frinder) u jednom pravcu po svoj prilici bi bila klanica i u drugom.

Štaviše, Rusija je gotovo prestrojila svoju državu na kolosek ratne ekonomije, dok bi SAD tek trebalo da ostvare proizvodnju naoružanja potrebnu za njihove strane partnere. U ratu je već potrošena trinaestogodišnja proizvodnja protiv-vazduhoplovnih raketa stinger kao i naoružanje namenjeno za isporuke Tajvanu. Zapadni mediji su usredsređeni na ruske muškarce koji izbegavaju Putinova naređenja za mobilizaciju, ali Kremlj i dalje ima veliki rezervoar vojnih obveznika na raspolaganju, i to nakon poziva 300.000 vojnika prošlog septembra.

Rasprava o slanju teške vojne opreme Ukrajini - koja zaokuplja posebno nemačku štampu - je u izvesnom smislu bespredmetna. Nije jasno kada će tenkovi Leopard 1 i 2 i M1 Abrams koje je NATO obećao biti operativni. Ukrajina je zahtevala između 300 i 500 tenkova, a NATO je obećao svega 200.

To što je Zelenski uložio veliki diplomatski kapital u obezbeđivanje ovih pošiljki naoružanja ima smisla: on mora da pošalje poruku Kremlju da je Ukrajina spremna na dugotrajan, iscrpljujući sukob. Ali kada je u pitanju borbeni materijal za narednih šest meseci, vrlo mali deo onoga što je obećano biće i raspoređeno "na ratištu". Ukoliko Zelenski želi što pre da zaokruži svoju sliku savremenog Vinstona Čerčila, želeće da ubrza dan kada će moći da pozdravi ulazak NATO - što zapravo znači Amerike - u sukob.

Foto: BetaITanjug/AP/Reuters/Fotoilustracija

Problem za Kijev je to što - bez obzira na javna uveravanja - Vašington ima malo interesa da se direktno uključi u rat. General Mark Majli, zapovednik Združenog generalštaba već je izneo svoje gledište da, bilo Rusija ili Ukrajina, ne mogu da ostvare potpunu pobedu u dogledno vreme. Predsednik Bajden i njegov savetnik za nacionalnu bezbednost, Džejk Salivan, nepokolebljivo su govorili protiv direktnog uključenja SAD u sukob. Ni američko javno mnjenje nije pokazalo interes za neposredno učešće. SAD bi čak mogle da imaju interes da se sukob produži pošto rat umanjuje ruske kapacitete za delovanje drugde u svetu, povećava vrednost američkog energetskog izvoza i služi kao prikladna generalna proba za okupljanje saveznika i usaglašavanje ekonomskog ratovanja protiv Pekinga.

Evropska kompenzacija

Slabije se zapaža da su vojni ciljevi Kremlja - iz nužde - suženi. Pošto su se po svoj prilici pomirili za nemogućnošću efikasne promene režima u Kijevu i zauzimanja većeg dela ukrajinske teritorije, izgleda da je Moskva sada uglavnom usredsređena na održavanje svojih pozicija u Lugansku i Donjecku i obezbeđivanja kopnenog koridora do Krima. Ovo su teritorije koje bi Ukrajini bilo teško da povrati, čak i u najpovoljnijim okolnostima.

Kako stvari sada stoje, ukrajinska ekonomska budućnost deluje održiva čak i bez teritorija koje je trenutno zauzela Rusija. Ukrajina nije pretvorena u kontinentalnu državu. Osim toga, i dalje kontroliše sedam od osam oblasti sa najvišim bruto društvenim proizvodom po stanovniku. Ukrajina rizikuje da kontraofanzivom ugrozi ovu poziciju. Paradoksalno, nastavak borbe takođe bi mogao da služi pojedinim ruskim interesima: on povećava šanse Moskve da Ukrajinu pretvori u de fakto tampon zonu, čineći je tako još manje privlačnim kandidatom za pridruživanje NATO i Evropskoj uniji.

Istoričar Stiven Kotkin nedavno je zastupao stav da bi Ukrajincima bilo bolje da definišu pobedu kao pristupanje Evropskoj uniji pre nego potpuno zaposedanje celokupne ukrajinske državne teritorije. A opet, izuzev za zemlje koje su bile neutralne tokom Hladnog rata, svakom dosadašnjem slučaju učlanjenja u EU prethodilo je članstvo u NATO, koji od devedesetih godina deluje kao rejting agencija u Evropi, garantujući da su zemlje bezbedne za investicije. Ova činjenica teško da je nepoznata ukrajinskom stanovništvu: istraživanja javnog mnjenja (koja od 2014. uglavnom ne obuhvataju Lugansk i Donjeck) pokazuju da je interesovanje za pridruživanje zemlje NATO skočilo od početka sukoba.

Samo Vašington ima poslednju reč da odluči koliko od Ukrajine želi da smesti pod svoj "bezbednosni" kišobran. Stvarna nevoljnost da se Ukrajina uključi u NATO retko je bila jasnija, dok javna podrška Ukrajini nikada nije bila velikodušnija. U međuvremenu, evropski lideri bi se uskoro mogli naći u nezavidnoj poziciji da ubeđuju Ukrajince kako su pristup zajedničkom tržištu i evropski Maršalov plan razumna kompenzacija za odustajanje od „potpune pobede".