(VIDEO) ATLETIČARKA PROVELA PETSTO DANA U PEĆINI! Ono što je ispričala naučnike je ostavilo bez teksta i promenilo našu percepciju o stvarnosti!

Eksperimentalni psiholog Ruth Ogden sa Univerziteta John Moores (Liverpool, Engleska, UK) opisala je jedan od najekstremnijih primera samoizolacije. Godinu i po sama u pećini mnogima bi moglo zvučati kao noćna mora, ali španska atletičarka Beatriz Flamini pojavila se s veselim osmehom i rekla da misli da ima više vremena da završi svoju knjigu.

Nije imala gotovo nikakav kontakt sa spoljnim svetom tokom svog impresivnog podviga ljudske izdržljivosti. Tokom 500 dana dokumentovala je svoja iskustva kako bi naučnicima pomogla da shvate učinak ekstremne izolacije.

Jedna od prvih stvari koja je postala očigledna 12. aprila 2023. kada je izašla iz pećine bila je koliko je vreme fluidno. 

- Više ga oblikuju osobine vaše ličnosti i ljudi oko vas nego sat koji otkucava - istakla je Ogden.

U razgovoru s novinarima o svojim iskustvima, Flamini je objasnila da je brzo izgubila osećaj za vreme. Gubitak vremena bio je toliko dubok da je, kada je njen tim za podršku došao po nju, bila iznenađena što joj je vreme isteklo. Verovala je kako je tamo bila samo 160-170 dana.

Zašto je izgubila osjećaj za vrijeme?

- Naši postupci, emocije i promene u našem okruženju mogu imati snažan učinak na način na koji naš um obrađuje vreme - tumači psihološkinja.

Za većinu ljudi izlazak i zalazak Sunca označavaju prolazak dana, a rad i društvene rutine obeležavaju prolazak sati. U tami podzemne pećine, bez društva, nestaće mnogi znaci prolaska vremena. Dakle, Flamini se možda više oslanjala na psihološke procese za praćenje vremena.

Jedan od načina na koji pratimo protok vremena jeste pamćenje. Ako ne znamo koliko smo dugo nešto radili, koristimo broj sećanja formiranih tokom događaja kao indeks vremena koje je prošlo. Što više sećanja stvorimo u nekom događaju, to smatramo da je on duže trajao.

Užurbani dani i nedelje ispunjeni mnoštvom novih i uzbudljivih događaja obično se pamte duže od onih monotonijih u kojima se ne događa ništa vredno pažnje.

Za Flamini, odsutnost društvene interakcije u kombinaciji s nedostatkom informacija o porodici i trenutnim događajima (rat u Ukrajini, ponovno otvaranje društva nakon pandemije), možda je značajno smanjio broj sećanja koja je stvorila tokom izolacije. 

Sama Flamini je primetila: "Još uvek sam zapela u 21. novembru 2021. Ne znam ništa o svetu".

Gubitak vremena takođe može odražavati smanjenu važnost vremena u pećinskom životu. U spoljnom svetu, užurbanost modernog života i društveni pritisak da se izbegne gubljenje vremena, znače da mnogi od nas žive u stalnom vremenskom stresu. Za nas je sat pokazatelj koliko smo produktivni i uspešni kao odrasli.

Zajednička obeležja

Flamini nije prva koja nakon promene okoline doživljava promenu u doživljaju vremena. Slična iskustva imao je i francuski naučnik Michel Siffre tokom svojih dva do šest meseci dugih pećinskih ekspedicija 1960-ih i 70-ih godina.

Gubitak osećaja za vreme stalno su prijavljivali odrasli i deca koji su proveli duža razdoblja izolirani u nuklearnim bunkerima (u istraživačke svrhe) na vrhuncu hladnog rata. Takođe ga često prijavljuju ljudi koji služe zatvorske kazne, a šira javnost ga je široko iskusila tokom pandemije.

Pećine, nuklearni bunkeri, zatvori i globalne pandemije dele dve značajne stvari, koje, čini se, stvaraju izmenjeni osećaj vremena. Oni nas izoliraju od šireg sveta i uključuju zatvorene prostore.

Flamini je, međutim, živela s praznim rasporedom za budućnost. Nema radnih sastanaka za koje se treba pripremati, nema sastanaka na koje treba žuriti i nema društvenog dnevnika za vođenje.

Foto: clipart

Vodila je samostalan život, gde je mogla jesti, spavati i čitati kako i kada je htela. Bavila se slikanjem, vežbanjem i dokumentovanjme svojih iskustava. To je možda učinilo protok vremena nevažnim.

Kako su biološki ritmovi spavanja, žeđi i probave preuzeli otkucavanje kazaljki na satu, Flamini je možda jednostavno obraćala sve manje pažnje na protek vremena, zbog čega je na kraju izgubila pojam o njemu.

Njena sposobnost da se prepusti vremenu možda je poboljšana njenom snažnom željom da postigne svoj cilj od 500 dana. Nakon svega, odlučila je otići u pećinu koju je mogla napustiti da je tako htela.

Za ljude koji su zatvoreni protiv svoje volje, vreme može postati zatvor. Ratni zarobljenici i osobe na izdržavanju zatvorske kazne često navode da praćenje protoka vremena može postati opsesija. Čini se da smo sposobni stvarno pustiti vreme samo kada njime upravljamo.

Zvuči privlačno, ali...

Odlazak iz civilizacije u pećinee može izgledati kao privlačna mogućnost. Međutim, život pod zemljom nije za malodušne. Preživljavanje ovisi o vašoj sposobnosti da održite visoku razinu mentalne otpornosti.

- Ako imate sposobnost da ostanete mirni i pribrani kada stvari postanu teške, snažno uverenje da imate kontrolu nad vlastitim ponašanjem, poznatije kao unutrašnji lokus kontrole, i da se lako zadubite u vlastite misli, napravili ste hrabrost za uspeh. Međutim, možda će vam biti jednostavnije isključiti obavesti, očistiti kalendar i izgubiti se u malom vremenu -  zaključuje Ogden.