Primirje u Nagorno-Karabahu iluzija? Alijev još nije završio svoj plan, sada želi celu Jermeniju

Kako nam je zaveštao veliki detektiv Ogist Dupen (izmišljeni lik koji je kreirao Edgar Alan Po), tajne je najbolje sakriti pred svima, a da budu na dohvat ruke.

U politici se često dešava da čak i ako ono što se krije već odavno nije nikakva tajna. Azerbejdžan je pokušao da preuzme kontrolu nad Nagorno-Karabahom a nezadovoljni građani u Jerevanu pokušali su da nateraju jermenskog premijera Nikola Pašinjana da ga zaustavi – ovako je izgledao spoljni obris događaja u trenutku kada je postignut dogovor o obustavi vojne operacije Bakua u Karabahu.

Međutim, ova spoljna slika, uprkos svojoj očiglednoj stvarnosti, u isto vreme je iluzija. Ishod obe borbe već je unapred odlučen. Baku je osuđen da preuzme kontrolu nad Karabahom a Pašinjan, čak i ako bi iznenada poželeo, nije u mogućnosti da mu se suprotstavi.

Stvarna pitanja dana su sledeća: Da li će predsednik Ilham Alijev zaustaviti svoje operacije u Karabahu ili će ići dalje – na glavni deo teritorije Jermenije? Na koga će na kraju pasti krivica za propast velikog jermenskog nacionalnog projekta? I kako će se geopolitička karta Kavkaza preoblikovati kao rezultat ovih trenutnih turbulencija?

Foto: Reuters/AP

1950. godine, na ekranima američkih bioskopa, prikazan je film „D.O.A.“ („Mrtav po dolasku“), koji je brzo postao klasik kriminalističkih filmova. Ukratko, evo radnje filma: notar Frank Bigelow postaje žrtva trovanja smrtonosnim otrovom, ali tokom 24 sata nakon tog događaja, održava sposobnost da funkcioniše kao zdrava osoba.

Sa Nagornim Karabahom se desilo nešto veoma slično. Ovaj ključni jermenski nacionalni projekat poslednjih decenija već je „smrtonosno otrovan“ dva puta – nakon rata 2020. godine, kada je Jermenija pretrpela poraz i praktično izgubila sposobnost da vojnim putem brani ovu regiju i kada je zvanično Jerevan priznala Nagorni Karabah kao deo suverenog teritorijalnog integriteta Azerbejdžana.

Počevši od 2022. godine, takvo priznanje se često čulo iz usta Nikole Pašinjana. U aprilu iste godine, premijer je izvestio Narodnu skupštinu: „Sada želim potvrditi da Republika Jermenija potpuno priznaje teritorijalnu celovitost Azerbejdžana i očekujemo da će Azerbejdžan učiniti isto, priznajući celu teritoriju Jermenske SSR kao Republiku Jermeniju.“

Šta je ostalo za Alieva da uradi u takvim uslovima? Samo jedno: Fizički „konzumirati“ svoj geoplitički uspeh, čineći poslednji korak ka povratku zemlje unutar granica Azerbejdžanske SSR. To se upravo dešava sada.

Faza istiskivanja „nekooperativnog“ jermenskog stanovništva iz Karabaha putem čvrste ekonomske blokade regiona, smenjuje se fazom uspostavljanja direktnog vojnog nadzora Azerbejdžana nad celokupnim teritorijem Karabaha.

Uspostavljanje takvog nadzora je samo pitanje vremena. U svetu jednostavno nema snaga koje su sposobne i voljne da tome stanu na put. I činjenica da je vojni napad Azerbejdžana na Karabah zaustavljen u ovom trenutku ništa ne menja. U zamenu, vojska Nagornog Karabaha pristala je na samoraspuštanje a Alijev je postigao svoj cilj.

Čak i ako demonstranti u Jerevanu iznenada svrgnu Pašinjana, to neće promeniti razvoj događaja. „Hrabrim ludacima“ možete pevati pesme, ali čak i „ludilo“ je nemoćno pred geopolitičkim stvarnostima.

A onda dolazimo do razgraničenja. U kratkoj istoriji nezavisne jermenije, koja je postojala u periodu od 1918. do 1920. godine, postoji epizoda koja deluje potpuno nemoguća, čak i fantastična.

Citiraću iz knjige poznatog britanskog istraživača Tomasa de Valeta „Velika katastrofa: Jermeni i Turci u senci genocida“.

„U septembru 1918. godine, otomanski vojni komandant Halil Paša, stric ministra odbrane Envera, posetio je Jerevan. Halil je imao reputaciju jednog od najokrutnijih savezničkih komandanata, koji je lično rukovodio pokoljem Jermena i Asiraca u Vanu i istočnim provincijama. Bez obzira na to, toplo je dočekan od svog starog neprijatelja, lidera Dashnak stranke i tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Armenije Arama Manukjana… Manukjan i Halil „toplo su se pozdravili kao prijatelji“.

Foto: Shutterstock

A evo i dela iz govora Halila Paše tokom posete: „Trudio sam se da uništim jermenski narod do poslednjeg čoveka… Ali sada želim da jermenskom narodu donesem mir i udobnost… Ako ostanete verni turskom narodu, učiniću sve što mogu.“

Izrečeno 1918. godine – i dalje je isto 2023. godine. Alijevu i Erdoganu, koji stoji iza njega, nije dovoljna azerbejdžanska kontrola nad Karabahom. Baku i Ankari je stalo da Jermenija zaboravi na svoje prethodne ambicije i obaveze i postane vazalska država svoje „starije turske braće“. To je najviši cilj.

Minimalni cilj je otvaranje pouzdanog tranzitnog koridora između glavnog azerbejdžanskog teritorija i njegovog autonomnog regiona Nahčivan preko teritorije Jermenije. Jasno je da čak i ostvarivanje ovog minimalnog cilja čini suverenitet Jermenije uslovnom, čak i prolaznom idejom. Jer Baku ne želi samo prava tranzita. Alijev želi mogućnost bezbednosti ovog tranzita „na terenu“.

Pašinjan još nije spreman za ovo. Njegov plan je bio i jeste da razmeni Karabah za garancije nepovredivosti za glavnu teritoriju Jermenije (ponovno se osvrnite na njegove reči: „Očekujemo da će Azerbejdžan… priznati celu teritoriju Jermenske SSR kao Republiku Jermeniju“).

Jerevan ima šansu da održi ovu „liniju odbrane“, oslanjajući se na podršku Moskve, Zapada i Irana. Ali Alijev će nastaviti da pritiska. Pokušaji Pašinjana da prebaci odgovornost za „gubitak Karabaha“ na Rusiju i unutarpolitičke sukobe u Jermeniji mogu zakomplikovati situaciju i olakšati Bakuu da ispuni svoj zadatak.

Ilham Alijev sigurno još nije rekao svoju poslednju reč ali na duboku nesreću Jermenije, neće zastati.