Hitlerov omiljeni poslušnik kojeg je štitio Zapad! Ukrajinac koji je tamanio Poljake i Jevreje!

Stepan Andrijovič Bandera bio je ukrajinski političar i vođa terorističke Organizacije ukrajinskih nacionalista i odgovoran je za brojne brutalne zločine počinjene nad Poljacima, Rusima i Jevrejima, a zalagao se da okrene Ukrajinu protiv SSSR-a.

Pre Drugog svetskog rata teritorija današnje Ukrajine bila je podeljena između Poljske, Sovjetskog Saveza, Rumunije i Čehoslovačke.

Podsećamo da Banderu i dan danas ukrajinski desničari veličaju kao heroja ukrajinskog naroda.

Foto: Vikipedija/Printskrin

Pre invazije na Poljsku 1939. godine, nemačka vojna obaveštajna služba je regrutovala članove OUN u jedinicu Bergbauernhilfe i prokrijumčarila ukrajinske nacionaliste u Poljsku kako bi nagrizla poljsku odbranu sprovodeći kampanju terora usmerenu na poljske farmere i Jevreje.

Vođe OUN Andrii Melnik zvani Konzul 1 i Bandera zvani Konzul 2, obojica su služili kao agenti vojne obaveštajne službe nacističke Nemačke, drugog odeljenja Abvera.

Njihov cilj je bio da vode diverzione aktivnosti nakon nemačkog napada na Sovjetski Savez.

Ova informacija je deo svedočenja koje je pukovnik Abvera Ervin Stolce dao 25. decembra 1945. godine i predao Nirnberškom tribunalu, sa zahtevom da se prihvati kao dokaz.

Bandera je oslobođen iz zatvora Brest u istočnoj Poljskoj početkom septembra 1939. godine, kao rezultat invazije na Poljsku.

Postoje različiti izveštaji o okolnostima njegovog oslobađanja.

Ubrzo nakon toga istočnu Poljsku okupirao je Sovjetski Savez.

Početak saradnje sa nacistima

Po izlasku iz zatvora, Bandera se prvo preselio u Lavov, ali pošto je shvatio da će ga okupirati Sovjeti, Bandera se zajedno sa ostalim članovima OUN preselio u Krakov, glavni grad nemačke okupacione generalne vlade gde je, prema Tadeušu Pjotrovskom, uspostavio bliske veze sa nemačkim Abverom i Vermahtom.

Tamo je došao u kontakt i sa vođom OUN Andrijem Atanasovičom Melnikom.

Godine 1940. političke razlike i očekivanja između dva lidera doveli su do toga da se OUN podeli na dve frakcije, OUN-B i OUN-M (banderovci i melnikovci), od kojih je svaka zahtevala legitimitet.

Frakcije su se razlikovale po ideologiji, strategiji i taktici: frakcija OUN-M na čelu sa Melnikom propovedala je konzervativniji pristup izgradnji nacije, dok je frakcija OUN-B, predvođena Banderom, podržavala revolucionarni pristup; međutim, obe frakcije su pokazale slične nivoe radikalnog nacionalizma, fašizma, antisemitizma, ksenofobije i nasilja.

Ogromna većina mladih OUN-ovaca pristupila je Banderinoj frakciji. OUN-B je bila posvećena nezavisnosti Ukrajine, kao jednopartijske fašističke totalitarne države bez nacionalnih manjina.

Kasnije je bila umešana u Holokaust.

Foto: Vikipedija/Printskrin

Pre proglašenja nezavisnosti 30. juna 1941, Bandera je nadgledao formiranje takozvanih „Mobilnih grupa“, koje su bile male između 5 i 15 članova OUN-B, koje su putovale od Generalne vlade do Zapadne Ukrajine i, nakon nemačkog napredovanja na Istočnu Ukrajinu, podsticale podršku nacistima i uspostaviti lokalne vlasti koje vode aktivisti OUN-B.

Ukupno je u ovim mobilnim grupama učestvovalo oko 7.000 ljudi, a sledbenike su našli u širokom krugu intelektualaca, kao što su Ivan Bahrijani, Vasil Barka, Hrihori Vaščenko i mnogi drugi.

Dana 23. juna 1941, dan nakon nemačkog napada na Sovjetski Savez, Bandera je poslao pismo Adolfu Hitleru u kojem se založio za nezavisnu Ukrajinu.

Dana 30. juna 1941., dolaskom nacističkih trupa u Ukrajinu, OUN-B je jednostrano proglasila nezavisnu ukrajinsku državu Aktom obnove ukrajinske državnosti.

Proglas je obećao saradnju nove ukrajinske države sa nacističkom Nemačkom pod vođstvom Hitlera.

Deklaraciju su pratili nasilni pogromi.

Foto: Vikipedija/Printskrin

Banderovo očekivanje da će nacistički režim post-faktum priznati nezavisnu fašističku Ukrajinu kao saveznika Osovine pokazalo se pogrešnim.

Nemci su zabranili Banderi da se preseli u novoosvojeni Lavov, ograničivši njegovo prebivalište na okupirani Krakov.

Bandera je 5. jula doveden u Berlin, gde je stavljen u časno zatočenje, 12. jula, premijer novoformirane ukrajinske nacionalne vlade, Jaroslav Stetsko, uhapšen je i odveden u Berlin.

Iako je pušten iz pritvora 14. jula, morao je da ostane u Berlinu.

Bandera se mogao slobodno kretati po gradu, ali nije mogao da ga napusti.

Nemci su zatvorili kancelarije OUN-B u Berlinu i Beču, a 15. septembra 1941.

Ostatak rata proveo je pod budnom prismotrom Gestapoa zbog osnovane sumnje da je u Ukrajini planirao revolt koji ima cilj da uspostavi ukrajinsku državu okrenutu protiv ruskog i nemačkog interesa.

Nakon rata ostao je u Zapadnoj Nemačkoj sa porodicom u Minhenu gde se bavio okupljanjem ukrajinskih nacionalista u dijaspori uspevajući da ih okupi skoro 10 hiljada.

Banderi je u današnjoj Ukrajini podignut spomenik.

Foto: Vikipedija/Printskrin

Banderu ipak stiže božija pravda!

Sovjetski KGB, više puta je pokušao da kidnapuje ili ubije Banderu.

Dana 15. oktobra 1959. Bandera se srušio ispred svoje zgrade u Minhenu i umro ubrzo nakon toga.

Medicinskim pregledom je utvrđeno da je uzrok njegove smrti trovanje gasom cijanidom.

Dana 20. oktobra 1959. Bandera je sahranjen u Valdfridhofu u Minhenu.

Njegova žena i troje dece preselili su se u Toronto, Kanada.

Dve godine nakon njegove smrti, 17. novembra 1961. godine, nemački pravosudni organi objavili su da je Banderin ubica bio agent KGB-a po imenu Bohdan Stašinski koji je upotrebio pištolj za prskanje cijanidne prašine da ubije Banderu po naređenju šefa sovjetskog KGB-a Aleksandra Šelepina i sovjetskog premijera, Nikite Hruščova.

Nakon detaljne istrage protiv Stašinskog, koji je do tada prebegao iz KGB-a i priznao ubistvo, suđenje je održano od 8. do 15. oktobra 1962.

Stašinski je osuđen 19. oktobra  na osam godina zatvora, a pušten je posle četiri godine.

Stašinski je ranije na sličan način ubio Banderinog saradnika Leva Rebeta