Šok nad šokovima! Tramp otima ruske vojne baze u Siriji?! Na pomolu katastrofalan scenario, počeo je veliki pritisak!

Administracija novoizabranog predsednika Donalda Trampa mogla bi pokušati da preuzme rusku pomorsku bazu u Tartusu, na istočnom Mediteranu, što bi predstavljalo strateški preokret u odnosima Vašingtona i Moskve.

Ova ideja proizilazi iz plana koji je izneo američki vojni analitičar i bivši zvaničnik Pentagona, Majkl Rubin, u članku objavljenom u američkom izdanju „19FortyFive“. Prema njegovim tvrdnjama, zauzimanje Tartusa značajno bi osnažilo pregovaračku poziciju SAD u potencijalnim razgovorima sa Rusijom, naročito po pitanju ukrajinskog sukoba.

Njegov članak, naslovljen „Kako Amerika može da zauzme rusku pomorsku bazu Tartus u Siriji“, ne ograničava se samo na analizu, već predlaže konkretne korake koje bi Sjedinjene Države mogle preduzeti kako bi ostvarile ovu ambiciju. Rubin otvoreno tvrdi da bi „ruska baza u Tartusu trebalo da postane američka“, a svoj predlog zasniva na kombinaciji vojnih i diplomatskih manevara.

Eksploatacija unutrašnjih podela u Siriji

Jedan od ključnih elemenata Rubinovog plana jeste podsticanje unutrašnjih podela u Siriji, posebno među alavitima, islamskom sektom kojoj pripada svrgnuti predsednik Bašar al-Asad. Rubin sugeriše da bi SAD mogle ponuditi alavitima autonomiju po uzoru na kurdske enklave na severoistoku Sirije.

Foto: Shutterstock/EPA/

Zauzvrat, Vašington bi preuzeo kontrolu nad bazom u Tartusu, dok bi američka mornarica garantovala zaštitu alavitskog regiona od napada sunitskih snaga koje dominiraju novoformiranom sirijskom vladom. Ovaj plan, prema Rubinu, predstavlja dugoročnu strategiju za slabljenje ruskog prisustva na Mediteranu.

Geopolitičke posledice američkog preuzimanja Tartusa

Rubin ističe da bi zauzimanje Tartusa imalo dalekosežne posledice po rusku vojnu moć. Bez baze na istočnom Mediteranu, ruska flota bi ostala ograničena na Crno more, što bi značajno umanjilo njen operativni domet. Istovremeno, američko prisustvo u Tartusu pojačalo bi geopolitičku poziciju Vašingtona u regionu, dodatno oslanjajući se na vojne baze u Grčkoj.

Osim toga, Rubinova analiza naglašava da bi ovakav potez pomogao i u „obuzdavanju sve agresivnije i destabilizujuće Turske“, čime bi Vašington ojačao kontrolu nad ključnim tačkama u istočnom Mediteranu.

Rubin se poziva na istorijski presedan iz Hladnog rata – sovjetsku bazu u Berberi u Somaliji. Nakon što je Somalija promenila saveznički blok i priklonila se Zapadu, američka vojska je preuzela kontrolu nad ovom lukom, pretvorivši je u ključni strateški objekat. Sličan scenario, prema Rubinu, mogao bi se ponoviti i u Tartusu.

Američki pritisak na Rusiju kroz medijske kampanje

Objavljivanje Rubinovog teksta nije izolovan slučaj, već deo šire strategije američkog establišmenta. Ovakvim analizama i predlozima, koji se plasiraju kroz uticajne medije, Vašington direktno šalje poruku Moskvi o potencijalnim budućim potezima.

Sličan signal poslat je i ranijim člankom istog autora, u kojem je razmatrana mogućnost uništenja turske nuklearne elektrane Akuju – još jedan pokušaj destabilizacije ruskih strateških pozicija. Objavljivanjem ovakvih planova u javnosti stvara se psihološki pritisak i postavljaju pregovarački uslovi još pre formalnih diplomatskih razgovora.

Rubinov tekst nagoveštava da bi Trampova administracija mogla koristiti bazu u Tartusu kao ključni adut u budućim pregovorima s Moskvom, dok istovremeno pokušava da oslabi ruski uticaj na drugim frontovima. Ovo, međutim, otvara pitanje – da li ovakva strategija vodi ka novoj eskalaciji globalnih tenzija i gde se nalazi granica između političkog manevrisanja i otvorene konfrontacije?