Kolumna Dragutina Matanovića: Nemački genocid u Namibiji je pravi, za razliku od izmišljenog „srebreničkog“

Kolumna Dragutina Matanovića o nemačkom genocidu u Namibiji.

Nemačka, vekovima zauzeta unutrašnjim trvenjima, dinastičkim i verskim ratovima, kasno se uključila u osvajanje prekomorskih kolonija. Druge evropske sile grabile su brže i uspešnije. Međutim, kada su u nemačke ruke konačno dospele afričke teritorije, Nemci su se potrudili da u brutalnosti ne zaostaju za svojim kolonijalnim suparnicima. Na teritoriji današnje Namibije su 1884. proglasili „Nemačku jugozapadnu Afriku“, gde su nastanili 12.000 kolonista i započeli surovu eksploataciju.

Po uzoru na Amerikance, Nemci su od samog početka želeli da stvore „novu afričku Nemačku“, u kojoj će starosedeoci, kao niža rasa, biti proterani u rezervate, a njihova zemlja raspodeljena višoj rasi – nemačkim kolonistima i njihovim kompanijama. Teror je započeo prvi kolonijalni guverner Hajnrih Ernst Gering, otac jednog od vodećih nacista Hermana Geringa. Na udaru su najviše bila plemena Herero i Nama, čiju su zemlju i stoku silom otimali, a žene odvodili na svoje farme gde su ih surovo eksploatisali.

Nemci su zlodela pokušali da maskiraju širenjem moderne infrastrukture i tehnologije, ali plemena Herero i Nama više nisu mogla da trpe ponižavanja. Pobunili su se početkom 1904. godine i pobili preko stotinu nemačkih kolonista koji su ih godinama tlačili i nazivali „babunima“.

Nemci su pobunu „svojih afričkih plemena“ protiv ugnjetavanja i ponižavanja iskoristili kao povod za „konačno rešenje“ i uništenje nepokornih. Kajzer Vilhelm II je ovaj ustanak starosedelaca na okupiranim teritorijama doživeo kao „ličnu uvredu“, a jedan misionar je kasnije svedočio da su Nemci bili ispunjeni mržnjom i ogorčeni što su „babuni“ pomislili da imaju pravo da se pobune. Iz Berlina je poslata ekspedicija od 10.000 kolonijalnih šuc-trupa. Predvodio ih je general Lotar fon Trota, sa titulom „glavnog komandanta Nemačke jugozapadne Afrike“. Avgusta 1904. skršili su otpor plemena Herero u bici kod Vaterberga, a nakon ove bitke usledio je prvi genocid u 20. veku.

Uz odobrenje kajzera Vilhelma II, general fon Trota je izdao naredbu da se pobiju svi Herero muškarci koji se zateknu na teritoriji Nemačke jugozapadne Afrike, dok su žene i decu proterani u pustinju Omaheke da umru od žeđi jer su im Nemci neposredno pre toga zatrovali sve bunare. Preostali Hereri su, zajedno sa onima iz plemena Nama, pozatvarani u nemačke kocentracione logore. Bili su to klasični logori smrti, među kojima se najzloglasniji nalazio na Ostrvu ajkula. Logoraši su radili kao robovi za potrebe nemačkih kompanija i kolonijalnih trupa, sve dok su mogli i dok vremenom nisu pomrli od gladi, žeđi, bolesti i iscrpljenosti.

Prema delu žena su postupali sa posebnom okrutnošću, primoravajući ih na seksualno ropstvo da bi njihova deca imali bar teoretsku mogućnost da se spasu. Genocid u Namibiji je sistematski sprovođen između 1904. i 1908. i do tada je ubijeno oko 80.000 domorodaca, odnosno 80 odsto pripadnika plemena Herero i Nama, prema navodima američkog Memorijalnog muzeja holokausta.

Više od 100 godina nakon zločina počinjenih u današnjoj Namibiji, 2015, Norbert Lamert, tadašnji predsednik Bundestaga, načelno se složio da je suzbijanje ustanka plemena Herero bio genocid. A 2021. nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas je rekao da će Nemačka podržati Namibiju i potomke žrtava sa 1.1 milijardu evra i zatražiti oproštaj za „zločine nemačke kolonijalne vladavine“.

Genocid u Namibiji pokazuje da sve ono što su Nemci radili pod Hitlerom nije samo neki eksces u nemačkoj istoriji. I pored svega, Nemačka i njen narod nikada nisu označeni kao genocidni, niti postoji „dan genocida u Namibiji“.

Da se ne zaboravi, u maju 2024. Nemačka je bila glavni sponzor rezolucije o tzv. genocidu u Srebrenici, znajući da je ona sračunata na rušenje Dejtonskog sporazuma. Za rezoluciju o Srebrenici su glasale 84 zemlje, 87 prisutnih zemalja nisu glasale za, a 19 zemalja nije glasalo. Nelegitimna i Pirova pobeda Zapada, jer su se rezolucije po pitanju genocida u Generalnoj skupštini UN uvek donosile jednoglasno. Neverovatan trenutak istorije gde dželat proglašava svoju žrtvu za dželata.

P.S. Aleksandar Vučić: „Mi jesmo jedinstven narod i to nam nikada neće moći da oduzmu. Više od 200 godina to pokušavaju i nisu uspeli da promene“.