Tužilačka policija – udar na demokratiju!

Profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu, Zoran Čvorović, objavio je kolumnu koju prenosimo u celosti.

"Od kada je inicijativa ProGlas uoči nove 2025. godine predstavila svoj program mera - Mere za dan posle, koje bi trebalo da realizuje tzv. prelazna ili tehnička vlada i u kojem se, između ostalog, predviđa "ustanovljenje tužilačke policije", u javnosti se sve češće govori o potrebi njenog uvođenja.

Tako je 24. marta ove godine, tokom šesnaestominutnog gostovanja u udarnom Dnevniku televizije N1, predsednik Udruženja tužilaca Srbije, Lidija Komlen Nikolić, detaljno obrazložila potrebu uvođenja "tužilačke" ili "pravosudne policije". O potrebi uvođenja "tužilačke policije" predsednik Udruženja tužilaca Srbije govorila je i 11. juna u dnevniku televizije Juronjuz (Euronews), ovoga puta zajedno sa nekadašnjim pomoćnikom načelnika Uprave kriminalističke policije, Dejanom Radenkovićem, kome je svojevremeno suđeno za korupciju. Potrebu uvođenja "nezavisne tužilačke policije", kao "ključne mere u borbi protiv korupcije", tokom prethodnih meseci više puta je obrazlagao i Nikola Jovanović, nekadašnji visoki funkcioner Narodne stranke i direktor Centra za lokalnu samoupravu.

Iako je ova tema postala medijski popularna tokom studentskih/građanski protesta, kada se najveći deo šire javnosti i prvi put s njom upoznao, u pojedinim stručnim i političkim krugovima se o potrebi uvođenja pravosudne ili tužilačke policije govori već nekoliko godina unazad.

Politika

SKANDALOZNO! U toku je pokušaj pravosudnog državnog udara - SUDIJE VIŠEG SUDA NEĆE DA GONE BLOKADERE-TERORISTE

U toku je pokušaj pravosudnog državnog udara! Kako javljaju tajkunski mediji, sve sudije Odeljenja za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu usvojile su odluku da više neće da gone blokadere-teroriste koji napadaju policajce!?!

19.08.2025

18:56 >> 19:39

Politika

Novi skandal sudija u Novom Sadu: Miša Govnar pušten na slobodu, iako je predvodio napad na policiju

Miša Bačulov, poznatiji kao Miša Govnar, pušten je danas na slobodu, iako je 27. avgusta na neprijavljenom skupu kod Filozofskog fakulteta predvodio napad na policijske službenike.

29.08.2025

16:26

Foto: Ata images

Krajem novembra prošle godine, Centar za pravosudna istraživanja (CEPRIS), uz podršku Beogradske otvorene škole i Vlade Švedske, objavio je publikaciju pod naslovom "Korak bliže ka tužilačkoj policiji - Uporedna analiza sa smernicama za uspostavljanje tužilačke policije u Srbiji" čiji su autori Radovan Lazić, tužilac Apelacionog suda u Novom Sadu i član Upravnog odbora Udruženja tužilaca Srbije, i Bojana Savović, tužilac Višeg suda u Beogradu. Autori navedene publikacije, a radi se o tužilačkima imenima koja su zbog svog društvenog angažmana dobro poznata široj javnosti, detaljno brane stav o potrebi uvođenja javnotužilačke policije.

Naime, iako izlažu različite uporednopravne modele potčinjavanja delova policije tužilaštvu, koji ne moraju obavezno podrazumevati i formiranje posebne tužilačke policije, Lazić i Savovićeva zaključuju, kako "iz izloženih razmatranja proizilazi da bi najpotpunije rešenje bilo, po uzoru na rumunski nacionalni direktorat za borbu protiv korupcije ili švajcarsku pravosudnu policiju, formiranje tužilačke policije u sastavu javnog tužilaštva". Osim toga, autori navode i konkretne "smernice za izmenu normativnog okvira radi formiranja tužilačke policije!.

U programu ProGlasa 

S obzirom na bliske veze pojedinih osnivača inicijative ProGlas sa strukovnim udruženjima tužilaca i sudija, nije nimalo čudno što su stavovi o tužilačkoj policiji dvoje poznatih tužilaca posle samo mesec dana od objavljivanja pomenute publikacije skoro doslovno preuzeti u dokument ove inicijative, koji je javnosti pompezno predstavljen kao program buduće tzv. prelazne vlade. Naime, Merama za dan posle inicijative ProGlas predviđen je upravo onaj model potčinjavanja delova policije tužilaštvu za koji se zalažu Lazić i Savovićeva i koji je u dokumentu ove građanske inicijative opisan rečima preuzetim direktno sa dvadeset osme stranice publikacije ovih tužilaca:

"Pri javnim tužilaštvima biće formirane jedinice javnotužilačke policije, sastavljene iz različitih delova policije, čiji bi pripadnici, za vreme dok rade za javno tužilaštvo, bili podređeni isključivo javnom tužiocu i bili fizički smešteni u javno tužilaštvo iako bi u organizacionom smislu formalno ostali u sastavu ministarstva unutrašnjih poslova, ali ministar i policijske starešine ne bi imali bilo kakva ovlašćenja nad njima".

Jedina razlika u viđenju tužilačke policije između Lazića i Savovićeve, s jedne strane, i ProGlasa, s druge strane, ogleda se u tome, što su Lazić i Savovićeva mišljenja, da bi tužilačka policija trebalo da postoji samo u okviru specijalizovanih tužilaštava za organizovani kriminal i korupciju, ratne zločine i visokotehnološki kriminal (stoga se opredeljuju za model koji postoji u Rumuniji, koja tužilačku policiju ima samo unutar Nacionalne direkcija za borbu protiv korupcije – DNA), a ne i i u okviru tužilaštava opšte nadležnosti, dok bi se prema predlogu ProGlasa ona uvela u svim tužilaštvima, kao što je slučaj u Italiji i S. Makedoniji.

Nije, međutim, građanska inicijativa ProGlas, jedini politički faktor u Srbiji koji se zalaže za uvođenje tužilačke policije. Njeno osnivanje programski su podržale Đilasova Stranka slobode i pravde i Aleksićev Narodni pokret Srbije, a svojevremeno su se za njeno uvođenje tokom rasprave Narodnoj skupštini Srbije izjasnili i Aleksandar Olenik i Nebojša Zelenović. Zanimljivo je da je Zelenović još 24. oktobra 2023. godine uspostavljanje tužilačke policije doveo u vezu sa eventualnom pobedom opozicije na budućim parlamentarnim izborima u decembru 2023. godine i formiranjem vlade, koja bi tokom naredne dve godine različitim zakonskim merama stvorila uslove za „prve“ slobodne prevremene izbore.

Obaveza iz pristupnih pregovora sa EU  

U pomenutoj publikaciji tužilaca Lazića i Savovićeve o tužilačkoj policiji, s pravom se njeno uvođenje dovodi u vezi sa obavezama koje je Srbija preuzela u procesu pristupanja Evropskoj uniji, a koje su predviđene pregovaračkim poglavljima koja se prva otvaraju i poslednja zatvaraju, dakle najvažnijim, poglavljima 23 i 24. Reč je obavezi obezbeđivanja tzv. operativne nezavisnosti policije, koja se pre svega ogleda u slabljenju ovlašćenja ministra unutrašnjih poslova, kao političkog funkcionera, posledičnom jačanju samostalnosti policijskih službenika, kao i jačanju ovlašćenja javnih tužilaca u odnosu na policiju. Ovo poslednje se pravda činjenicom da je važećim Zakonikom o krivičnom postupku iz 2013. godine, u Srbiji uvedena tzv. tužilačka istraga. Međutim, tužilac, iako po slovu zakona rukovodi predistražnim postupkom, ne raspolaže efektivnim ovlašćenjima u odnosu na policijske službenike, od čijeg postupanja, odnosno nepostupanja, u mnogome zavisi ishod predistražnog postupka, pa samim tim i ishod suđenja.

Jednom rečju, Srbija se kroz pristupne pregovore obavezala da će obezbediti tzv. operativnu nezavisnost policije, i na tu neizvršenu obavezu Evropska komisija u godišnjim izveštajima redovno opominje srpsku vladu. A obezbeđenje tzv. operativne nezavisnosti policije suštinski je komplatibilno sa zahtevom za uvođenje tužilačke policije. Tačnije, formiranje posebne tužilačke policije pri svim ili samo tužilaštivima specijalne nadležnosti, jeste najradikalniji model izuzimanja važnog dela policijskih struktura iz nadležnosti političke izvršne vlasti, odnosno ministra unutrašnjih poslova, i njeno potčinjavanje pravosudnoj grani vlasti, odnosno tužilaštvu kao samostalnom državnom organu (čl. 155. Ustava).

Jasno je i Vučiću 

Upravo na tu obavezu Srbije iz pristupnih pregovora sa Evropskom unijom podsetio je ovih dana javnost Aleksandar Vučić: "Oduzimali smo ovlašćenja Ministarstvu unutrašnjih poslova, u skladu sa agendom takozvanih evropskih reformi, i davali tužilaštvu jer su nam rekli to je tako u razvijenim zemljama Evrope. Nisu to mnogi govorili jer su želeli dobro Srbiji, već je uvek bilo mnogo lakše uticati na manji broj onih koji su nosioci tužilačke i pravosudnih funkcija nego na one koji obavljaju svoj posao u policiji".

Foto: informer/pink

Jasno je i Vučiću da princip tzv. operativne nezavisnosti policije zapravo otvara put značajnom razvlašćivanje izvršne vlasti u sferi bezbednosti i posledičnom uvođenju tužilačke ili pravosudne policije. Teško da se, međutim, od Vučića, kada su u pitanju obaveze iz procesa evrointegracija, može očekivati nešto više od verbalizma ovog tipa, namenjenog pre svega mobilizaciji onog dela njegovog biračkog tela koji već pokazuje nezadovoljstvo zbog dugotrajne erozije države i njenog autoriteta.

Uostalom, sam Vučić je posle samo nekoliko dana poslao jasnu poruku, pre svega, Briselu, rekavši: "Ako pitate mene, mogu da imam hiljade primedbi na račun EU zbog teritorijalnog integriteta naše zemlje i zbog nekih drugih pitanja. Ipak, dok ja budem bio predsednik, Srbija će ostati veoma čvrsto na putu ka EU, posvećena i predana tom putu, sprovodeći i implementirajući potrebne reforme".

Potraga za srpskom Laurom Koveši  

U međuvremenu se srpska javnost od strane pobornika uvođenja tužilačke policije već uveliko medijski "obrađuje" da usvoji tezu o rumunskog modelu borbe protiv korupcije kao svojevrsnoj panaceji za iskorenjivanje ovog društvenog zla, zbog čega se već nekoliko godina u Srbiji planski medijski populariše bivši rumunski tužilac mađarskih korena Laura Koveši (npr. autorski tekst Marinike Tepić iz 2023.). U okviru takvog planski kreiranog modela podražavanja, pravu odu ovoj Rumunki, kojoj je danas glavni zadatak da sa mesta prvog glavnog tužioca EU uhodi one koji zaobilaze sankcije uvedene Rusiji, svojevremeno je spevao član Visokog saveta tužilaštva i Udruženja tužilaca Srbije sankcije uvedene Rusiji—Predrag Milovanović. A kada je studentski/građanski protest već uveliko bio u jeku, krenulo se i sa traženjem kandidata za srpsku Lauru Koveši. Tako je list "Danas" početkom avgusta objavio tekst u kome kao najozbiljnijeg kandidata za srpsku Lauru Koveši navodi glavnog tužioca Tužilaštva za organizovani kriminal Mladena Nenadića. Sve češće, a za pomne pratioce naše političke svakodnevice i očekivano pominjanje makedonskog primera tzv. tehničke vladom po Pržinskom sporazumu iz 2015. godine, kao dobrog modela za izlazak iz postojeće političke krize u Srbiji, govori o tome da ni model tužilačke policije koji postoji u Severnoj Makedoniji, sa tužilačkom policijom pri svim, a ne samo pri specijalizovanom tužilaštvu za korupciju, nije izgubio trku sa rumunskim modelom, koji podrazumeva jednu a ne više Laura Koveši.

Bolest je u termalnoj fazi 

Šta je uopšte problematično u konceptu tužilačke ili pravosudne policije? S jedne strane, svi smo svedoci da u zemlji već decenijama unazad postoji sistemska korupcija ogromnih razmera. S druge strane, svima nam je dobro poznato da veliki broj građana Srbije, nezavisno od svojih političkih opredeljenja, dobrovoljno učestvuje u različitim koruptivnim radnjama (naročito u zdravstvu, državnoj i lokalnoj upravi, pravosuđu, obrazovanju), da je mali broji ljudi spreman da se suprotstavi konkretnim slučajevima korupcije, te da poznati korupcionaši, ako se pritom ne nalaze na jednoj od suprostavljenih polova srpske političke scene, u suštini ne nailaze na osudu u zajednice u kojoj žive. To sve pokazuje da je ova društvena bolest u poodmakloj, terminalnoj fazi, pa je stoga iluzorno očekivati da će primena samo jedne pravne mere dovesti do čudesnog isceljenja srpskog društva od korupcije.

Članovi Udruženja tužilaca Srbije rutinski svaljuju svu krivicu za loše funkcionisanje tužilaštva i veliki broj oslobađajućih krivičnih presuda na policiju, odnosno na problem nepostojanja efektivne kontrole tužilaca nad radom policijskih službenika, dok u tužilačkoj policiji vide čarobni štapić za rešenje tih problema. Međutim, istraživanja javnog mnjenja pokazuju da građani Srbije po pravilu imaju još manje poverenja u pravosuđe (sudstvo i tužilaštvo) nego u policiju, a oba segmenta državnog aparata prinude od 2022. godine beleže očigledan trend pada poverenja — što se mora negativno odraziti i na autoritet države.

Krivac za neefikasnu borbu protiv korupcije  

Ne može se samo problemima na relaciji tužilaštvo-policija objasniti neefikasnost u borbi protiv različitih oblika kriminaliteta. Jer, teško da su koruptivno ili politički motivisane opstrukcije policije u predistražnom postupku jedini razlog zbog kojeg se u 2024. godini povećavao broj starih nerešenih krivičnih predmeta u apelacionim, višim i osnovnim sudovima (na kraju 2024. godine u apelacionim sudovima bilo je 222 takvih predmeta, od čega 30 starih preko 10 godina; u višim sudovima 582 stara nerešena predmeta, od čega 96 starih preko 10 godina; u osnovnim sudovima čak 2 148 nerešenih starih predmeta). A teško da je policija uopšte kriva za to što se još uvek beleži neprihvatljivo veliki broj obustavljenih krivičnih postupaka zbog nastupanja zastarelosti.

Foto: Shutterstock

Ako svi ili većina najvažnijih uzroka nefikasnosti našeg pravosudnog sistema (tužilaštvo+sudstvo) potiču od toga što tužilaštvo nema efikasnu kontrolu nad policijom, kako se onda može objasniti neefikasnost sudstva u parničnim predmetima, gde policija nema nikakvu ulogu, i gde se nefikasnost iz godine u godinu samo povećava. A neće biti i da je zbog nepostojanja efikasne kontrole tužilaštva nad policijom, u 2024. godini isplaćeno više od četiri milijarde dinara zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku pred našim sudovima.

Uostalom, analiza najveće i do danas pravnosnažno ne okončane korupcionaške afere u Srbiji (najveće po broju optuženih, a svakako najteže po posledicama za državu) - afere „Indeks“, pokazuje da pre svega u sudstvu treba tražiti uzroke neefikasnoj borbi države protiv korupcije.

Sledstveno tome, krajnje su tendenciozne one ocene koje dolaze od pojedinih vodećih članova Udruženja tužilaca Srbije, a po kojima će uvođenje tužilačke policije u kratkom roku rešiti problem nefikasnosti u suzbijanju korupcije u Srbiji. Pošto je reč o licima koja svakako bolje poznaju probleme unutar pravosudnog sistema od potpisnika ovih redova, to se takva njihova tendencioznost, koja u javnim istupanjima dobija jasne obrise jednog političkog programa, može objasniti samo njihovim društveno-političkim ambicijama i(li) zastupanjem korporativnih interesa esnafa kome pripadaju.

Uostalom, ni sami tužioci ne skrivaju da je njihovo zalaganje za uvođenje tužilačke policije samo konsekventan nastavak politike jačanja uloge i nezavisnosti tužilaštva, koja je svoj izraz našla, najpre, u Zakoniku o krivičnom postupku od 2013. godine, a potom i u amandmanima na Ustav od 2022. godine.

Progon istine kao nepotrebnog luksuza 

Naime, važećim ZKP je uvedena tzv. tužilačka (prvi put je uvedena zapravo Zakonikom od 2011), umesto ranije sudske istrage (istražne sudije), pa je shodno tome sudu u fazi prikupljanja dokaza dodeljena pasivno-posmatračka uloga, čime je naš tradicionalni evrokontinentalni mešoviti (inkviziciono-akuzatorski sudski postupak) krivični sudski postupak potpuno amerikanizovan i shodno tome postao adverzijalni. Ocenjujući rešenja novog ZKP sa pozicije koja je sudu dodeljena u istrazi, naš najpoznatiji stručnjak iz oblasti krvičnoprocesnog prava, Milan Škulić, svojevremeno je zaključio, da „nije nemoguće da se radi o jednoj skoro ideološkoj ostrašćenosti i zaslepljenosti, po kojoj se uloga suda u istrazi mora svesti na ‚najnužniji minimum”. Istiskivanje državnog suda iz faze prikupljanja dokaza praćeno je istiskivanje načela materijalne istine. S tim u vezi, Škulić primećuje da je „istina kao svojevrsni nepotrebni luksuz implicitno prognana” iz krivičnog postupka u Republici Srbiji, što vidi se i na nivou jezika Zakonika. Reč istina se pojavljuje samo na jednom mestu i to u odredbi kojom se propisuje obaveza svedoka da govore istinu. Tako je krivični postupak u današnjoj Srbiji, skrojen prema anglosaksonskom modelu „sudske svađe” (altercation), stekao ključne odlike evrokontinentalne parnice. Imajući to u vidu, potpisnik ovih redova je svojevremeno zaključio: „Problem je u tome, što za razliku od parnice, predmet krivičnog postupka nije građanskopravni spor kao privatna stvar stranaka, već krivično delo kojim se narušava javni interes i koje se s toga službeno goni i kažnjava u javnom interesu. Sledstveno, novim ZKP sud (=država) u Srbiji je doveden u apsurdnu situaciju da svojom odlukom ostvaruje pravo države na kaznu, ali na osnovu dokaza izvedenih u postupku, u kojem se zbog vladavine načela dispozicije stranaka, predmet spora nalazio potpuno izvan kontrole tog istog suda“.

Tako je zahvaljujući recepciji anglosaksonskog modela krivičnog postupka, dobijen model tužioca „tiranina“. Upravo tako je u raspravi prilikom donošenja francuskog Zakonika o krivičnom postupku od 1808., koji je inače izvršio presudan uticaj na razvitak evropskog kontinentalnog krivičnog postupka, ocenjen tužilac kome je, pored funkcije krivičnog gonjenja, bila dodeljena i istraga. Taj model je tada odbačen pod opravdanjem, da bi „sve građane hvatala jeza kada bi videli da jedan isti državni organ ima vlast da ih optužuje i da prikuplja dokaze koji mogu opravdati njegovu optužbu.

Foto: prinstscreen/google maps

Može se zamisliti kakva bi tek jeza hvatala građane Srbije od tužioca-tiranina koji ima i svoju policiju, naročito ukoliko bi tužilačka „metla“ bila rukovođena, kao i u S. Makedoniji, političkim motivima.

Motivacija je politička 

Tužilaštvo, koje je prema ZKP postalo gospodar istrage, ustavnim amandmanima od 2022. učinjeno je i potpuno nezavisnim u odnosu na izvršnu i zakonodavnu vlast, a tradicionalni monokratski model organizacije tužilaštva je ukinut, čime je ukinuta hijerarhija unutar tužilaštva, pa su shodno tome pojedini tužioci dobili samostalnost u odnosu na vrhovnog tužioca.

Laiku će se učiniti da iza ovakve reforme stoji jedan pravni konceptu, ali da u svemu tome ipak nema neke politike i ideologije. Međutim, ovakav koncept izmene pozicije tužilaštva, kako unutar sudskog postupka, tako i u okvirima sistema vlasti, ima u svojoj osnovi nedvosmislenu političku motivaciju.

Najpre, recepcija prava je kroz istoriju oduvek bila važan instrument akulturacije, pomoću kojeg je metropola u koloniji širila svoju kulturni obrazac. Stoga je poznati ruski procesualista L. V. Golovko svojevremeno zaključio, da se širenje anaglosaksonskog modela tužilačke istrage i adverzijalnog krivičnog sudskog postupka na evropskom kontinentu, pa i u Srbiji, pretvorilo u „faktor geopolitičkog uticaja“. Ono što smeta Golovku, ne smeta, međutim, i srpskom tužiocu Predragu Milovanović. Naime, on ukazuje da je Udruženje tužilaca Srbije i ranije kandidovalo „ideju tužilačke policije“, ali da su „dobili smo jedan načelan kontraargument, a to je da to ne odgovara našoj tradiciji“.

- Za mene to nije, a smatram i da nikako ne sme da bude, dovoljno ubedljiv argument - zaključuje tužilac Milovanović.

Sudska pozicija za politički aktivizam 

Ne iscrpljuje se, međutim, politička motivacija reformisanja procesnog i ustavnopravnog statusa tužilaštva samo u recepciji prava, kao važnom faktoru kulturnih ratova. Iza takvog reformskog programa stoji zapadna, u suštini levo-liberalna, ideja „sudske diktature“ (judicial dictatorship), o kojoj je kod nas, čini se, jedini pisao Miša Đurković.

Đurković u svom izuzetno korisnom naučnom radu ovu pojavu naziva, inače rečima jednog poznatog američkog sudije, „američkom bolešću“. Njeni simptomi su sledeći: „U liberalnodemokratskim državama sudije su vremenom počele da otimaju zakonodavnu funkciju od legitimnih i izabranih predstavnika naroda. Umesto da ukidaju neustavne zakone, one su otvoreno počele da šire svoje ingerencije i da same donose pravne i društvene norme iako znaju da za njih često ne postoje nikakve osnove u ustavu. Štaviše, usled svoje ideološke agende, privilegovanu sudsku poziciju koriste za politički aktivizam, smatrajući da su njihovo pravo i obaveza da reformišu društvo, odnosno da po svom nahođenju donose pravila i norme za koje jasno znaju da su protivzakonite i da je protiv njih ogromna većina građana. Dakle, dok su ranije sudije bile ograničene na primenu pisanog ustava i sprečavanje donošenja neustavnih zakona i normi, čuvajući nasleđeni moral, običaje i uzuse, danas sudije smatraju da je njihov zadatak upravo da menjaju sve ono što je nasleđeno i da u tu svrhu delaju kao pseudozakonodavci“.

Pravosudna oligarhija

Toj istoj "američkoj bolesti" pripadaju iz rešenja iz amandmana na Ustav Srbije od 2022. godine, koja su pravosudnu vlast (tužilaštvo i sudstvo) učinila potpuno odvojenom i nezavisnom od zakonodavne vlasti, a preko nje i od birača, kao nosilaca suverenosti u jednoj demokratski uređenoj državi. Ova rešenja su stvorila normativne uslove da nosioci potpuno nezavisne pravosudne vlasti formiraju svojevrsnu pravosudnu oligarhiju, koja, po rečima Đurkovića, zbog jakih međunarodnih veza ima sve odlike globalnog ideološkog i strukovnog bratstva.

Foto: printscreen

Uviđajući još početkom 19. veka realnu pretnju od mogućnosti uspostavljanja svemoćne pravosudne vlasti u SAD, jedan od „očeva osnivača“, virdžinski advokat i predsednik SAD, Tomas Džeferson, upozori je da je „dobro da sudstvo bude nezavisno od kralja ili šefa izvršne vlasti, ali nezavisno od volje naroda –to je pogrešan koncept, barem u republici“. Džefersonova zebnja da se u SAD može uspostaviti „sudska oligarhija“, potiče od saznanja da je i sudijama svojstveno vlastoljublje, partijske strasti, a naročito strast za korporativnim privilegijama. S tim u vezi on primećuje, da među nosiocima sudske vlasti vlada deviza “boni judicis est ampliare jurisdictionem” (dobar je onaj sudija koji proširio svoju jurisdikciju).

I mač i kesa 

U pomenutom radu Miša Đurković navodi da je drugi iz plejade „očeva osnivača“ Aleksandar Hamilton, naivno odbacio mogućnost mešanja nosilaca pravosudne vlasti u rad zakonodavstva i u politiku, tvrdnjom „da sud nema ni mač ni kesu, za razliku od Kongresa“ (ovde). Ukoliko bi nezavisno tužilaštvo, kao drugi deo pravosudne vlasti, dobilo sopstvenu policiju, finansiranu na osnovu specijalnih budžetskih stavki, tada bi pravosudna vlast u Srbiji uistinu dobila i mač i kesu, a ovi su po Hamiltonu preduslovi za formiranje oligarhijske vladavine.

Ako bi se važan deo sektora bezbednosti - praćenje i otkrivanje izvršilaca krivičnih dela, prepustio tužilaštvu nezavisnom od nacionalne izvršne i zakonodavne, ali umreženom u globalno strukovno-ideološko bratstvo, došlo bi do daljeg, moguće i presudnog, razvlašćivanja naroda kao nosioca suverenosti. Jer o čemu bi birači zapravo odlučivali na izborima, ako izvan nadležnosti vlade, koju je izabrala parlamentarna većina, ostaje dobar deo sektora bezbednosti, koji je, pod opravdanje veće operativne nezavisnosti policije u odnosu na resornog ministra, izručen „nezavisnom“ tužilaštvu. A već odavno su izvan nadležnosti vlade, a to znači i domašaja birača, ostali makroekonomije („nezavisna“ centralna banka), kao i brojni poslovi dodeljeni paralelnom sistemu izvršne vlasti oličenom u „nezavisnim“ agencijama, regulatornim telima i poverenicima.

Danas su, primećuje Đurković u pomentom ratu, na pomalo paradoksalan način konzervativci postali poslednji čuvari demokratije od pokušaja levoliberalnih elita, da razvlašćivanjem naroda i nacionalne države, uspostave globalnu oligarhiju, čija važan segmet jeste pravosudna oligarhija.

Korupcija je svakako zlo koje uništava državu. Ali u borbi protiv toga zla ne sme se žrtvovati sloboda i volja naroda.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.