Vesna Veizović: Opomena iz briselskog štaba

Dešavanja širom regiona signaliziraju da je vreme za početak ozbiljne reorganizacije, ne samo bezbednosne politike, već i za temeljno preispitivanje geopolitičke pozicije Srbije.

Nažalost, zbog duboke unutrašnje krize koja potresa Srbiju već duže od dve godine, Beograd ozbiljno zaostaje u odnosu na susede koji se užurbano pripremaju za „nešto“.

POTEZ JE GEOPOLITIČKI

U poslednjih nekoliko meseci Hrvatska je potpisala niz sporazuma sa Albanijom i tzv. Kosovom, i naposletku sa Slovenijom, a koji se tiču vojne i bezbednosne saradnje. Da nije reč ni o kakvom miru, niti bezbednosti, kako to formulišu ove države, govori činjenica da su potpisnice NATO zemlje i srpska okupirana pokrajina, koje na ovaj način prave svojevrstan obruč oko Srbije. Iza ovakvih poteza, budući da pomenute države ne kriju otvoreno neprijateljski stav prema Srbiji, naziru se dobro uigrani geopolitički potezi, koji za cilj imaju ne samo izolaciju naše zemlje, već i pokušaj da je u strateškom smislu obezglave i tzv. pasivnom agresijom primoraju na niz ustupaka koji jedino idu u prilog interesima Brisela.

Ministri odbrane Albanije, Hrvatske i tzv. Kosova potpisali su 18. marta ove godine u Tirani „Deklaraciju o saradnji u oblasti odbrane i bezbednosti“.

Uprkos tome što su zvaničnici pomenutih zemalja naveli da je reč o „političkom“ dokumentu koji nema pravno obavezujuće dejstvo činjenica je da glavne potpisnice ove deklaracije, Hrvatska i Albanija, imaju izvesne pretenzije ka teritoriji Srbije, ali i da je ovaj dokument manipulativan pokušaj integracije srpske okupirane pokrajine u evroatlantsku bezbednosnu strukturu, bez saglasnosti Ujedinjenih nacija i suprotno Rezoluciji 1244.

Deklaracijom se predviđaju zajedničke vojne vežbe, saradnja u oblasti vojne industrije, ali i ono što već ozbiljno zalazi u unutrašnju bezbednosnu politiku Srbije, delovanje u sferi bezbednosno-obaveštajne saradnje i medijsko-propagandne koordinacije. Imajući u vidu da tzv. Kosovo nije država, da nije međunarodno priznato, a posebno ne od strane Srbije, ovakav odnos Hrvatske i Albanije ne može se drugačije tumačiti nego kao direktna neprijateljska provokacija na samoj teritoriji Srbije.

Posebno upitan je odabir trenutka za potpisivanje deklaracije…

USAGLAŠENI SA CILJEVIMA NATO-A

Da tu nije kraj, odnosno da je tek početak, kazuje i najnoviji sporazum koji su potpisale Hrvatska i Slovenija. Hrvatski ministar odbrane Ivan Anušić i slovenački ministar odbrane Borut Sajović u Zagrebu su potpisali deklaraciju o saradnji vojske dve zemlje koja obuhvata „sve ono što se može napraviti između dve države da bi oružane snage i odbrambene industrije bolje i kvalitetnije funkcionirale“.

Iako su zvanični narativi potpisnika bili obojeni neutralnom terminologijom „dobrosusedstva“, „regionalne saradnje“ i „unapređenje već postojeće saradnje“, sama struktura teksta, ali i izjave ministra odbrane Hrvatske Ivana Anušića, ukazuju na nešto sasvim drugo. Reč je o deklaraciji koja otvoreno predviđa integraciju odbrambenih industrija, koordinaciju u nabavkama, zajedničko delovanje u oblasti razvoja i istraživanja, kao i usaglašavanje bezbednosnih politika sa NATO ciljevima.

Osim toga Anišuć je najavio da je sledeći korak usaglašavanje sa Bugarskom, što je svojevrsna najava još jedne deklaracije sa NATO zemljom i formiranje jedinstvenog regionalnog bezbednosnog fronta.

Slovenački ministar Sajović naglasio je da se „svet promenio“ i da to zahteva jačanje saradnje u oblasti odbrane, ali i u drugim segmentima. On je istakao da Zagreb i Ljubljana imaju „veliku odgovornost“ na zapadnom Balkanu, pre svega u očuvanju mira na Kosovu i Metohiji i u Bosni i Hercegovini.

Hrvatski i slovenački zvaničnici nisu ni krili da ova deklaracija predstavlja nastavak saradnje sa Albanijom i tzv. Kosovom, ali i da su upravo Srbija i Republika Srpska „remetilački faktori“ koji treba diciplinovati, kako bi se „održao mir na Balkanu“.

Premijer Hrvatske je tim povodom izjavio da se „regionalna bezbednost ne sme prepustiti slučaju, već da je obaveza svih proevropskih snaga da deluju koordinisano“. Ono što ne spada pod termin „proevropske snage“, razumljivo, odnosi se na Srbiju.

GEOPOLITIČKI PION ILI UDARNA PESNICA?

Jedna od najvećih iluzija srpske javnosti je uverenje da Hrvatska predstavlja zavisnu članicu NATO-a. Istina je, međutim, da je Hrvatska u poslednjih nekoliko godina postala ofanzivna i snažno naoružana udarna pesnica Pakta na zapadnom Balkanu.

Ubrzano naoružavanje Hrvatske počelo je još 2021. godine kada je najavljena nabavka dvanaest višenamenskih borbenih aviona Dassault Rafale iz Francuske. Ovim korakom započelo je najznačajnija modernizacija Ratnog vazduhoplovstva u poslednjih nekoliko decenija. Prvi avioni stigli su u oktobru 2023. godine, a do aprila 2025. isporučeni su i preostali, čime su u potpunosti zamenjeni zastareli avioni MiG-21 koji su decenijama činili osnovu hrvatske lovačke avijacije.

Novembra 2024. godine, Hrvatska je potpisala ugovor vredan 67 miliona evra sa turskom kompanijom Baykar Makina, koji obuhvata isporuku šest borbenih bespilotnih letelica Bayraktar TB2. Samo dan pre potpisivanja deklaracije sa Slovenijom, Hrvatska je postala prva zemlja u regionu koja raspolaže letelicama te klase. Osim toga, ugovor sa Turskom podrazumeva i komandni centar, simulatore za obuku, stanice za upravljanje, rezervne delove i borbenu municiju.

U okviru američkog programa inostrane vojne prodaje koju je Pentagon nazvao osiguranjem SAD na Balkanu, Hrvatska je dobila odobrenje za kupovinu osam višecevnih raketnih sistema HIMARS M142, u pratnji 24 navođene rakete M30A2 GMLRS i dodatne opreme, uključujući mobilne lansere, komunikacioni sistem i GPS prijemnike. Ukupna vrednost ugovora iznosi približno 390 miliona dolara, što ovu nabavku čini jednim od najznačajnijih artiljerijskih pojačanja.

KREATOR GEOSTRATEŠKIH TOKOVA

Hrvatski mediji nedavno su objavili da je u toku nabavka 89 borbenih oklopnih vozila Bradley M2A2 ODS-SA, od kojih je 62 predviđeno za operativnu upotrebu, pet za obuku, a ostatak za rezervne delove i platforme za modernizaciju. Isporuka se vrši u saradnji sa Sjedinjenim Državama, koje pružaju tehničku i logističku podršku. Osim toga SAD su Hrvatskoj obezbedili i osam helikoptera UH-60M Black Hawk, od čega samo polovinu plaća Hrvatska, dok se ostatak kompenzuje od strane SAD na osnovu toga što je Hrvatska donirala 14 helikoptera Mi-8 Ukrajini.

U toku su i pregovori sa Nemačkom o kupovini do 50 tenkova Leopard 2A8, najsavremenije generacije nemačkih osnovnih borbenih. Takođe, Hrvatska je već ugovorila nabavku francuskog sistema kratkog dometa VL MICA i sistema Mistral 3, koji služi za blisku odbranu od niskoletećih ciljeva.

U februaru i martu 2025. godine, hrvatsko Ministarstvo odbrane najavilo je i nabavku sistema PVO srednjeg dometa iz Francuske, čiji detalji nisu objavljeni u celosti, kao i samohodnih haubica CAESAR 155mm, koje su isporučene do kraja iste godine.

Hrvatska je zahvaljujući svojim partnerima koji su je velikodušno naoružali postala mnogo više od lojalnog piona, odnosno postala je aktivni kreator geostrateških tokova na Balkanu. Istovremeno, Srbija, zauzeta unutrašnjim haosom, velikim delom inspirisanog od strane Hrvata, rizikuje da bude izbačena iz igre, i pitanje je da li će shvatiti kakav se obruč stegao oko nje i koliko već kasni...

ARTERIJA ZA BRZO PREBACIVANJE NATO SNAGA

Dok Srbija i dalje hipnotisana gleda u južni obod svoje teritorije, verujući da je Kosovo i Metohija jedino aktivno žarište vredno pažnje, sa ostalih strana, tiho se otvaraju novi frontovi. U tom planu koji se već sprovodi, tzv. Koridor 7 i Jadransko-jonski region nisu samo pitanje razvoja ili ekonomije, već osovine vojne i političke kontrole, kroz koje će Zapad, odnosno NATO, kada proceni da je vreme, moći da rasporedi trupe, tehniku, logistiku, ali i uticaj.

Poznat i kao Panevropski transportni koridor, Koridor 7 prati tok Dunava od Nemačke do Crnog mora. U teoriji neutralne politike, koja u odnosu prema Srbiji čak i u najbolje vreme nije prijateljska, reč je o trgovinskom putu. U stvarnosti reč je o vojnoj magistrali. Tačnije glavnoj arteriji za brzo prebacivanje NATO snaga sa zapada na istok. Drugim rečima, trgovinski rečni put Dunava, u svakom scenariju koji podrazumeva „krizu“ postaje geostrateški vodeni auto-put za NATO tenkove, čamce, dronove i armije.

U julu 2024. godine, na samitu NATO-a u Vašingtonu, Italija, Albanija, Bugarska i Severna Makedonija potpisale su Pismo o namerama za obezbeđivanje vojne mobilnosti duž ovog koridora. Nije neophodno biti stručnjak da bi se razumelo šta to znači. Sama formulacija „vojna mobilnost“ sugeriše da više nema govora o „slobodi kretanja robe i ljudi“, već o slobodi kretanja oklopnih vozila, raketnih sistema i uniformisanih struktura koje se ne pitaju za dozvolu. Na taj način je Koridor 7 zvanično promovisan u NATO infrastrukturni prioritet.

I ko nije deo tog koridora, više nije ni u igri. Srbija, iako geografski centralno pozicionirana u odnosu na Dunav, nije potpisnik, nije partner, nije ni posmatrač. Dok Albanija, Bugarska, Hrvatska i Severna Makedonija čine povezanu NATO liniju, Srbija se sistematski izbacuje sa mape svih ozbiljnih bezbednosnih, transportnih i snabdevačkih osovina. U slučaju eskalacije, ili onog „nečeg“ za šta se ubrzano pripremaju svi naši susedi, Srbija ostaje sama.

Da nije reč tek o nagađanjima, potvrđuju deklaracije Hrvatske, Albanije i tzv. Kosova, i Hrvatske i Slovenije, kao i otvoreni poziv Bugarskoj da se pridruži njihovoj inicijativi.

SRBIJA KAO „REMETILAČKI FAKTOR“

Dešavanja u Srbiji, ali i pokušaj srpskog režima da uprkos evrointegracijama održi suverenistiku politiku, pre svega po pitanju Kosova i Metohije i odnosa prema Rusiji i Kini, pokazuju da zapadni „partneri“ Srbiju sve manje posmatraju kao partnera, a sve više kao smetnju. U zapadnim bezbednosnim i analitičkim krugovima godinama se oblikuje narativ da je Beograd „remetilački faktor“, a neutralnost Srbije u ratu u Ukrajini samo je učvrstila takav stav.

Dok zvaničnici u Beogradu govore o „vojnoj neutralnosti“ i „uravnoteženim odnosima“, u Briselu, Vašingtonu i Berlinu ta retorika se sve otvorenije tumači kao prikrivanje ruske strategije. To uverenje se učvrstilo nakon posete srpskog predsednika vojnoj paradi u Rusiji, a pečat koji je Srbiju označio kao pretnju evropskoj bezbednosti, bila je poseta Kini.

Upadljivo je i kako sve više analitičara bliskih zapadnim centrima moći otvoreno zahteva „restrukturiranje“ Srbije. Tako Danijel Server, dugogodišnji glasnogovornik američke duboke države, komentarišući deklaraciju i stabilnost Balkana, tvrdi da „Srbija nije faktor mira i stabilnosti u regionu, jer dominira bezbednosnim sektorom u Crnoj Gori, ima partnere u Republici Srpskoj i sprečava integraciju Srba sa severa Kosova u kosovske institucije.“

I nije Server usamljen. Slične poruke šalju i lokalni proevropski analitičari, koji u svom delovanju redovno preuzimaju zapadne šablone, govoreći o „malignom ruskom uticaju“.

OČEKIVANJA ZAPADNIH STRATEGA

Zapadni stratezi više ne kriju svoja očekivanja od Srbije: da normalizuje odnose sa „susednim Kosovom“, priključi se antiruskim sankcijama, odustane od Republike Srpske i najzad i sama pristupi NATO paktu, makar i neformalnim putem.

Sve drugo, što odstupa od ovih očekivanja, u očima Brisela i Vašingtona, ocenjeno je kao „proruski ekstremizam“. I u tom narativu, Srbija više nema pravo na neutralnost, jer takva vrsta neutralnosti se kod zapadnih „partnera“ tumači kao pasivna podrška neprijatelju, odnosno – nema neutralnih.

NATO, preko svojih regionalnih partnera, već je izgradio obruč, politički, vojni, logistički i medijski. Hrvatska, Slovenija, Albanija i tzv. Kosovo već deluju kao jedinica, Bugarska se poziva da se pridruži, Severna Makedonija i Crna Gora su već unutra, samo što još nisu aktivirane u potpunosti. Srbija, ne samo izolovana, nego duboko potrešena unutrašnjim sukobima, nije ni svesna da je sa geopolitičke table već istisnuta kao aktivni igrač.

Srpska država, ako želi da postoji kao subjekt, mora pre svega da shvati da više nema vremena za polovične reakcije, a posebno ne za politiku „i Istok i Zapad“. Uprkos tome što joj je godinama polazilo za rukom da vrlo dobro balansira na tom polju, došao je trenutak kada se tlo ispod nas aktivno pomera, a platforma na kojoj stoji sve više podseća na minsko polje a ne na diplomatsku pozornicu. I to nije do umešnosti srpskih političara, već do naglog zaokreta Brisela kome je, za razliku od onih koji vode nekakve lične bitke na srpskim ulicama, jasno da se geopolitička moć munjevitom brzinom menja, i da je ovo poslednji trenutak da srpsku teritoriju stavi pod svoju punu kontrolu.