Kolumna Mihajla Rabrenovića: Ustavni sud između opterećenja i modernizacije

Vi­še od 43.000 pred­me­ta u ra­du, ve­o­ma ve­li­ki broj od­ba­če­nih ustav­nih žal­bi zbog ne­do­stat­ka pro­ce­snih pret­po­stav­ki i po­stup­ci ko­ji kat­kad tra­ju go­di­na­ma – to ni­je sa­mo pi­ta­nje ka­pa­ci­te­ta, već i du­blji ne­spo­ra­zum o to­me šta Ustav­ni sud je­ste, a šta ni­je.

Po­da­ci za po­sled­nje dve de­ce­ni­je po­ka­zu­ju da je u sa­mo 12,3 od­sto slu­ča­je­va ustav­na žal­ba usvo­je­na, dok je u 2,5 pro­ce­na­ta od­bi­je­na, što uka­zu­je da sa­mo ma­nji deo pred­me­ta za­i­sta do­spe­va do me­ri­tor­nog od­lu­či­va­nja ko­je pod­ra­zu­me­va ula­že­nje u su­šti­nu pred­me­ta.

Ustav­ni sud Sr­bi­je ni­je su­o­čen sa­mo sa ve­li­kim bro­jem pred­me­ta, već i sa pro­ble­mom ko­ji pro­iz­la­zi iz ne­do­volj­nog raz­u­me­va­nja sa­me pri­ro­de ustav­ne žal­be. Ka­da ve­o­ma ve­li­ki broj pod­ne­sa­ka mo­ra da bu­de od­ba­čen, otva­ra se pi­ta­nje na­či­na na ko­ji se ulo­ga ove in­sti­tu­ci­je do­ži­vlja­va i ko­ri­sti u prav­nom si­ste­mu. U tom smi­slu, mo­že se go­vo­ri­ti o iz­ra­že­nom ne­skla­du iz­me­đu oče­ki­va­nja pod­no­si­la­ca, s jed­ne stra­ne, i stvar­ne nad­le­žno­sti Su­da i is­ho­da re­ša­va­nja, s dru­ge stra­ne.

Dru­gim re­či­ma, Ustav­ni sud se u zna­čaj­noj me­ri ba­vi od­ba­ci­va­njem pred­me­ta usled pro­ce­du­ral­nih ne­do­sta­ta­ka, dok u mno­go ma­nje slu­ča­je­va me­ri­tor­no od­lu­ču­je o po­vre­di ustav­nih pra­va.

Za­to se pi­ta­nje mo­der­ni­za­ci­je su­da ne mo­že sve­sti sa­mo na unu­tra­šnju or­ga­ni­za­ci­ju i teh­nič­ka una­pre­đe­nja, već pod­ra­zu­me­va i po­di­za­nje ni­voa prav­ne kul­tu­re u dru­štvu – ja­sni­je raz­u­me­va­nje šta Ustav­ni sud je­ste, ali i šta ni­je. U tom smi­slu, mo­der­ni­za­ci­ja ra­da Ustav­nog su­da mo­ra bi­ti deo ši­reg pro­ce­sa ja­ča­nja prav­ne dr­ža­ve, u ko­jem se gra­đa­nin za­i­sta po­sta­vlja u sre­di­šte in­sti­tu­ci­o­nal­nog de­lo­va­nja, a ustav­no­sud­ska za­šti­ta do­bi­ja svo­ju pra­vu, a ne po­gre­šno za­mi­šlje­nu ulo­gu.

Foto: Shutterstock

Po­la­ze­ći od či­nje­ni­ce da je kra­jem de­cem­bra pro­šle go­di­ne no­vi sa­ziv su­di­ja Ustav­nog su­da na­sle­dio vi­še de­se­ti­na hi­lja­da ne­re­še­nih pred­me­ta, po­sta­je ja­sno da se ne ra­di o uobi­ča­je­nom op­te­re­će­nju, već o pro­ble­mu ko­ji zah­te­va te­melj­no pre­i­spi­ti­va­nje na­či­na funk­ci­o­ni­sa­nja. Taj broj ni­je sa­mo sta­ti­sti­ka, već po­ka­za­telj du­go­traj­nog ne­skla­da iz­me­đu pri­li­va pred­me­ta i ka­pa­ci­te­ta in­sti­tu­ci­je da na njih od­go­vo­ri. To­kom vi­še go­di­na rast bro­ja ustav­nih žal­bi ni­je bio pra­ćen ade­kvat­nim pri­la­go­đa­va­njem or­ga­ni­za­ci­je i na­či­na ra­da su­da. Sto­ga se mno­gi pred­me­ti za­dr­ža­va­ju du­go u po­stup­ku, dok no­vi pri­sti­žu, či­me se do­dat­no pro­du­blju­je iza­zov.

Pro­blem se, me­đu­tim, ne mo­že sve­sti sa­mo na pi­ta­nje op­te­re­će­no­sti, već zna­čaj­nim de­lom i na na­čin na ko­ji se u na­šem dru­štvu raz­u­me ulo­ga i svr­ha Ustav­nog su­da. Ka­da se ve­li­ki broj po­stu­pa­ka okon­ča­va od­ba­ci­va­njem, to uka­zu­je da ustav­na žal­ba če­sto ni­je shva­će­na u skla­du sa svo­jom pra­vom pri­ro­dom – ni me­đu gra­đa­ni­ma, ni u de­lu struč­ne jav­no­sti.

Za­to ovo ni­je te­ma is­klju­či­vo za prav­ni­ke, već pi­ta­nje od ši­reg dru­štve­nog zna­ča­ja.

Na­čin na ko­ji gra­đa­ni pri­stu­pa­ju Ustav­nom su­du i oče­ku­ju za­šti­tu svo­jih pra­va ne­po­sred­no uti­če na efi­ka­snost ce­log si­ste­ma. Upra­vo u tom ras­ko­ra­ku iz­me­đu oče­ki­va­nja i stvar­ne ulo­ge Su­da le­ži i naj­du­blji ko­ren pro­ble­ma – ali i pro­stor za nje­go­vo re­še­nje.

Na­ža­lost, ve­o­ma ve­li­ki broj ustav­nih žal­bi okon­ča­va se već u po­čet­noj fa­zi – od­ba­ci­va­njem. Raz­lo­zi su naj­če­šće pro­ce­sne pri­ro­de: pri­me­ra ra­di, ni­su is­cr­plje­na sva prav­na sred­stva, žal­ba je pod­ne­ta ne­bla­go­vre­me­no ili ne is­pu­nja­va dru­ge za­ko­nom pro­pi­sa­ne uslo­ve.

Me­đu­tim, ka­da se u to­li­kom obi­mu po­stup­ci za­vr­ša­va­ju bez ula­ska u su­šti­nu pred­me­ta, po­sta­je ja­sno da pro­blem ne na­sta­je tek unu­tar Su­da, već mno­go ra­ni­je – u na­či­nu na ko­ji se pra­vo raz­u­me i ko­ri­sti. Zna­ča­jan deo op­te­re­će­nja Ustav­nog su­da, u su­šti­ni, na­sta­je pre ne­go što po­stu­pak za­i­sta i ot­poč­ne. Otu­da je pi­ta­nje efi­ka­sno­sti ne­raz­dvo­ji­vo od pi­ta­nja prav­ne pi­sme­no­sti.

To, me­đu­tim, ni­je iza­zov svoj­stven sa­mo na­šem si­ste­mu. Sli­čan obra­zac uoč­ljiv je i pred Evrop­skim su­dom za ljud­ska pra­va, gde se ve­li­ki broj pred­stav­ki ta­ko­đe od­ba­cu­je iz pro­ce­snih raz­lo­ga, a po­stup­ci, ta­ko­đe, ume­ju du­go da tra­ju. Upra­vo ta upo­red­na prak­sa po­ka­zu­je da je reč o ši­rem fe­no­me­nu sa­vre­me­nih prav­nih si­ste­ma – ali i da re­še­nje ne le­ži sa­mo u in­sti­tu­ci­o­nal­nom ja­ča­nju, već i u po­di­za­nju prav­ne kul­tu­re i raz­u­me­va­nju ulo­ge sud­ske za­šti­te.

Su­o­čen sa ova­kvim iza­zo­vi­ma, Ustav­ni sud mo­že da po­nu­di dva od­go­vo­ra. Pr­vi je unu­tra­šnji – ja­sni­je or­ga­ni­za­ci­o­ne, teh­no­lo­ške i nor­ma­tiv­ne pro­me­ne ko­je una­pre­đu­ju efi­ka­snost. Dru­gi je spo­lja­šnji – ja­ča­nje prav­ne kul­tu­re i raz­u­me­va­nja ustav­ne žal­be me­đu gra­đa­ni­ma i advo­ka­ti­ma. Efi­ka­san sud ne zna­či sa­mo da se u nje­mu br­že od­lu­ču­je, već i da se pred nje­ga, na pri­me­ren na­čin, iz­no­se pi­ta­nja ko­ja pri­pa­da­ju nje­go­voj nad­le­žno­sti.

U ta­kvim okol­no­sti­ma, od po­seb­nog zna­ča­ja je či­nje­ni­ca da no­vi pred­sed­nik Ustav­nog su­da pre­po­zna­je po­tre­bu za re­form­skim pri­stu­pom, či­ni sna­žan za­o­kret i da­je ja­san im­puls u prav­cu una­pre­đe­nja na­či­na ra­da. Bez ta­kvog za­ma­ha sa vr­ha in­sti­tu­ci­je ni­jed­na pro­me­na – ma ko­li­ko bi­la struč­no ute­me­lje­na – ne mo­že da do­bi­je pu­nu sna­gu.

Upra­vo za­to je va­žno što po­sto­ji sprem­nost da se otvo­ri pro­stor za no­ve ide­je i da se kre­ne u po­ste­pe­no, ali si­ste­ma­tič­no una­pre­đe­nje na­či­na ra­da.

Ra­du­je i okol­nost što unu­tar Su­da već po­sto­je ini­ci­ja­ti­ve i pro­ce­si usme­re­ni ka una­pre­đe­nju efi­ka­sno­sti ra­da i si­ste­mat­skom pra­će­nju učin­ka. Po­se­ban zna­čaj ima­ju ini­ci­ja­ti­ve ko­je uvo­de mer­lji­vost re­zul­ta­ta i ja­sni­je upra­vlja­nje pred­me­ti­ma, u du­hu sa­vre­me­nih pri­stu­pa jav­nom upra­vlja­nju. Te ini­ci­ja­ti­ve do­bi­ja­ju svoj pu­ni zna­čaj tek on­da ka­da po­sto­ji in­sti­tu­ci­o­nal­na po­dr­ška i vo­lja da se pre­to­če u kon­kret­ne me­re.

U tom smi­slu, jed­no od prak­tič­nih re­še­nja je uvo­đe­nje elek­tron­skog por­ta­la pu­tem ko­jeg bi se pod­no­si­le ustav­ne žal­be. Ta­kav por­tal ne bi bio sa­mo teh­nič­ki ka­nal za do­sta­vlja­nje do­ku­men­ta­ci­je. Imao bi i iz­ra­že­nu edu­ka­tiv­nu funk­ci­ju. Kroz si­stem jed­no­stav­nih pi­ta­nja – da li su is­cr­plje­na prav­na sred­stva, da li je žal­ba pod­ne­ta u ro­ku, da li po­sto­ji ko­nač­na od­lu­ka, ko­je ustav­no pra­vo je po­vre­đe­no, da li je pri­lo­že­no pu­no­moć­je – pod­no­si­o­ci bi već u po­čet­noj fa­zi mo­gli da pro­ce­ne da li nji­hov slu­čaj is­pu­nja­va uslo­ve.

Por­tal ne bi bio sa­mo olak­ši­ca za gra­đa­ne, već me­ha­ni­zam ko­ji po­ma­že da se uka­že na mo­gu­će ne­do­stat­ke ustav­ne žal­be ka­ko bi pod­no­si­lac bla­go­vre­me­no sa­gle­dao da li bi mo­gla bi­ti od­ba­če­na. Na taj na­čin, di­gi­tal­ni alat po­sta­je ne sa­mo sred­stvo ko­mu­ni­ka­ci­je već i in­stru­ment pre­ven­tiv­ne prav­ne kon­tro­le.

S ob­zi­rom na ja­sne pred­no­sti ova­kvog re­še­nja, osno­va­no je oče­ki­va­ti da će gra­đa­ni i advo­ka­ti ovaj na­čin ko­mu­ni­ka­ci­je pre­po­zna­ti kao pri­ro­dan i po­že­ljan iz­bor. Na taj na­čin se u po­stu­pak uvo­di ele­ment pre­ven­ci­je, ko­ji po­sta­je klju­čan u sa­vre­me­nim prav­nim si­ste­mi­ma.

Po­slov­nik o ra­du Ustav­nog su­da, ra­ni­je do­net u dru­ga­či­jem teh­no­lo­škom kon­tek­stu, da­nas nu­žno zah­te­va pre­i­spi­ti­va­nje i pri­la­go­đa­va­nje sa­vre­me­nim uslo­vi­ma. Pro­me­ne Po­slov­ni­ka ne tre­ba po­sma­tra­ti is­klju­či­vo kao in­ter­no pi­ta­nje or­ga­ni­za­ci­je ra­da, već kao deo ši­reg pro­ce­sa una­pre­đe­nja prav­ne si­gur­no­sti i efi­ka­sno­sti u ostva­ri­va­nju ustav­ne za­šti­te.

Foto: Inofrmer/Pedja Milosavljević

Ti­me se obez­be­đu­je da teh­no­lo­ški raz­voj ne osta­ne na ni­vou mo­guć­no­sti, već da po­sta­ne sa­stav­ni deo prak­se u slu­žbi gra­đa­na i vla­da­vi­ne pra­va.

Je­dan od naj­br­žih na­či­na da se si­stem una­pre­di je­ste edu­ka­ci­ja za­in­te­re­so­va­nih – struč­ne i ši­re jav­no­sti. Or­ga­ni­za­ci­ja ve­bi­na­ra, krat­kih vi­deo-ob­ja­šnje­nja i do­stup­nih vo­di­ča mo­gla bi zna­čaj­no da do­pri­ne­se raz­u­me­va­nju ustav­ne žal­be. Što su pra­vi­la ja­sni­ja, ma­nje je po­gre­šnih ko­ra­ka – i za gra­đa­ne i za sam Sud. U tom smi­slu, edu­ka­ci­ja ni­je pra­te­ća ak­tiv­nost, već je­dan od ključ­nih me­ha­ni­za­ma ras­te­re­će­nja Su­da.

Da­lja mo­der­ni­za­ci­ja in­for­ma­ci­o­nog si­ste­ma omo­gu­ća­va efi­ka­sni­je upra­vlja­nje pred­me­ti­ma i bo­lju do­stup­nost. U tom smi­slu, mo­der­ni­za­ci­ja Ustav­nog su­da ni­je izo­lo­van pro­ces, već deo ši­re tran­sfor­ma­ci­je dr­ža­ve. U dr­ža­vi ko­ja je u zna­čaj­noj me­ri već di­gi­ta­li­zo­va­la svo­ju upra­vu, a broj ko­ri­sni­ka tih uslu­ga kon­ti­nu­i­ra­no ra­ste (e-upra­va, e-sud, e-po­re­zi, e-zdra­vlje, e-ka­ta­star, Agen­ci­ja za pri­vred­ne re­gi­stre, e-fak­tu­ra...), oče­ki­va­nje da i Ustav­ni sud pra­ti taj raz­voj ni­je stvar iz­bo­ra, već nu­žan pra­vac nje­go­vog da­ljeg in­sti­tu­ci­o­nal­nog raz­vo­ja.

Sva­ka re­for­ma tre­ba­lo bi da do­pri­ne­se ja­ča­nju kre­di­bi­li­te­ta Su­da – jer bez po­ve­re­nja u in­sti­tu­ci­ju, ni naj­bo­lja pra­vi­la ne da­ju pu­ni efe­kat.

Di­gi­ta­li­za­ci­ja ni­je cilj sa­ma po se­bi. Ona je sred­stvo da put gra­đa­ni­na do prav­de bu­de ja­sni­ji, br­ži i pred­vi­di­vi­ji, ali i da Sud vi­še ener­gi­je usme­ri ka su­šti­ni – za­šti­ti ustav­nih pra­va i oču­va­nju prav­nog po­ret­ka.

Po­ve­re­nje u in­sti­tu­ci­je ne gra­di se de­kla­ra­tiv­nim iz­ja­va­ma, već na­či­nom na ko­ji one funk­ci­o­ni­šu u prak­si. Sa­vre­me­na dr­ža­va ne na­sta­je sa­mo kroz ve­li­ke od­lu­ke, već i po­ste­pe­nim una­pre­đi­va­njem ra­da in­sti­tu­ci­ja.

Upra­vo u tom ti­hom, ali od­luč­nom pro­ce­su le­ži put ka ja­ča­nju vla­da­vi­ne pra­va – ne sa­mo pu­tem po­ve­ća­nja efi­ka­sno­sti, već i pu­tem ja­sni­jeg raz­u­me­va­nja ulo­ge Ustav­nog su­da u si­ste­mu prav­ne za­šti­te.

Kolumna Mihajla Rabrenovića stručnjaka za državnu upravu i sudije Ustavnog suda, preuzeta je sa rubrike "Pogledi", portala "Politika".

BONUS VIDEO

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.