KOLUMNA DRAGUTINA MATANOVIĆA: Pogrom 2004. - zločinačka zavera protiv Srba

Spasojević Borivoje, pokošen rafalom. Jana Tučev, ubijena iz snajpera. Nenad Vesić, smrtno ranjen bombom. Dobrivoje Stolić, upucan na kućnom pragu. Borko Stolić, smrtno ranjen na kućnom pragu. Slobodan Perić, izboden na smrt metalnom šipkom. Zlatibor Trajković, spaljen. Dragan Nedeljković, izgoreo u zgradi Prizrenske bogoslovije.

Ovo je samo osmoro od 16 Srba koji su izgubili život u genocidnom pohodu šiptarskih terorista i rulje koja je pre tačno dve decenije ubijala, palila i proterivala sve srpsko pred sobom, u etničkom čišćenju nezabeleženom u Evropi u XXI veku. Divljačko nasilje, naočigled naoružanih pripadnika “međunarodne zajednice”, trajalo je puna četiri dana, od 15. do 18. marta 2004. godine. Bio je to direktan nastavak etničkog čišćenja iz 1999, kada je iz pokrajine proterano više od 250.000 Srba.

Kulminacija nasilja se dogodila 17. marta, nakon što su albanski mediji preneli potpuno lažnu i zlonamernu vest da su Srbi krivi za utapanje trojice albanskih dečaka u Čabri na obali Ibra – jedinom albanskom selu u opštini Zubin Potok na severu Kosmeta.

Nakon toga zavladala je opšta histerija među Šiptarima, okupljanje desetina hiljada razularenih nasilnika i pozivi na pogrom i progon Srba.

Procenjuje se da je više od 4.000 ljudi izgnano iz svojih domova širom Kosmeta, da je više od 900 ljudi pretučeno i teško povređeno. Spalile su šiptarske kukavice preko hiljadu srpskih kuća. Lomili su kao zveri srpske pravoslavne krstove, zapalili ili oštetili 32 manastira i crkve, a u Prizrenu, sa ciljem da se potpuno zatre srpsko postojanje u gradu Cara Dušana, oštećena je tvrđava Prizrenskog grada, spaljeni čitavi kvartovi gde su Srbi živeli i radili, Prizrenska bogoslovija, kao i Episkopska zgrada. U Prizrenu je zapaljena i velika svetinja - Bogorodica Ljeviška, biser srpske srednjovekovne arhitekture iz XIV veka, kao i isto toliko stari Hram Hrista Spasa i Crkva Svetog Nikole. Danas u Prizrenu, prestonici srpskih careva, gde je do 1999. živelo 12.000 Srba, živi njih dvadesetak! Ali niko iz EU i NATO-a nije ni pomislio da Šiptare optuži za genocid ili etničko čišćenje. Biće da je čitav jedan narod nestao sam od sebe!

Albanski zločinci uništili su i oko 10. 000 monumentalnih fresaka i drugih vrednih crkvenih relikvija. Uništili su i knjige krštnih, venčanih i umrlih koji svedoče o vekovnom trajanju Srba na KiM.

Međunarodna misija od 20.000 pripadnika KFOR-a pokazala se da nije spremna ili nije želela da osujeti bestijalnost albanskih nasilnika. Većina zapadnih medija tokom pogroma su izveštavali o “opravdanoj albanskoj nestrpljivosti” po pitanju konačnog statusa KiM. Nema sumnje da je ova podmukla operacija etničkog čišćenja, izvedena sa 2 gotovo hirurškom preciznošću i strateški planirana, imala za cilj da Srbi nestanu iz enklava u centralnom Kosovu i drugde gde su živeli u većem broju okruženi svojim komšijama Albancima. Takva “strateška misao” nije svojstvena šiptarskim teroristima, ma kako zločinački bili, i ne treba biti prepametan da se shvati ko je to sve isplanirao.

Samo četiri godina posle donošenja “velike petooktobarske” demokratije u Srbiju i obećanja Zapada da će se poštovati međunarodno pravo i ispoštovati standarde pre statusa, pogrom na Kosmetu 2004. je poslužio kao uvod u operaciju priznanja Kosova 2008. godine. Bila je to nagrada zapadnih centara moći svom kosovskom čedu za počinjene zločine. A tadašnja država Srbija, pod vođstvom žutog tajkunskog ološa, nije ništa preduzela da zaštiti svoj narod.

Ovi pritisci traju i danas. Srpski narod na Kosmetu u poslednjih 20 godina živi pod neprestanom pretnjom da se pogrom može ponoviti, kako južno, tako i severno od Ibra, sa ciljem da bude potpuno i trajno proteran. Zločinački um Kurtija neprestano smišlja nove načine kako da život Srba bude zagorčan i da oni napuste našu južnu pokrajinu.

I zato predsednik Vučić kaže: “Nikada nećemo prihvatiti rezultate ni pogroma od 17. marta 2004. godine, niti odluku o nezavisnosti Kosova, i za nas će to uvek biti deo suverene i nezavisne Srbije… Slobodu i Kosovo i Metohiju volimo više od svega i nećemo vam nikada dati da nam slobodu uzmete”.