Zoran Ćirjaković: Maže li se obojena revolucija na palačinke?

- Činjenica da naša pobunjena umna deca jedu palačinke, ne znači da njihova „'Nutela' revolucija“ neće „pojesti“ svoju decu. Naravno, samo onu koja ne završe u „Inicijativi mladih za ljudska prava“ i drugim „nevladinim“ organizacijama, koje ih danas uče da NATO, kosovski Albanci, Bošnjaci i „pajtićevski“ autonomaši treba da „pojedu“ što veći deo Srbije i srpskog sveta – da bi ovde moglo da se postoji „zdravo društvo“ - isitiče Zoran Ćirjaković.

U nastavku vam prenosimo članak novinara Zorana Ćirjakovića pod naslovom "Maže li se obojena revolucija na palačinke?"

 

Dobili smo novu revolucija koja traje. Za sada, njeno trajanje se meri nedeljama. Ne decenijama, kao u slučaju prethodne revolucije koja je ovde trajala. Obično kažemo da je ta revolucija, koja je imala krvav početak i malo manje krvav kraj, bila socijalistička, mada mislim da je, iz srpskog ugla, korisnije posmatrati kao titoističku.

Ona je Srbima donela korozivnu autonomiju Kosova i Vojvodine, dok je Hrvatima postavila temelje druge nezavisne države Hrvatske. Sve nas je častila sa nekoliko decenija „Koka-kola socijalizma“, kako ga je nazvala Radina Vučetić, danas jedna od vodećih profesorki plenumašica, ideoloških „majki“ naše dece koja ne jedu parizer i bore se za „'Volt' neoliberalizam“, pod sloganom – um jede suši, snaga ga dostavlja po snegu i ledu.

Ono što za sada znamo je da nova revolucija koja traje nije imala dovoljno krvav početak. Možda zato ova revolucija, u pokušaju, još nije imenovana. Ime je znak, ali onda kada nema imena, može da pomogne imenovanje – posmatranje mogućih naziva, onih u kojima se smestila suština onoga što treba imenovati odnosno predznaci koji odaju tu suštinu.

Ona i dalje traje, pa je treba posmatrati kao „revoluciju“. Napadno je obojena u boju koja vrišti više od drugih, pa bi je mogli nazvati „krvavo crvena revolucija“.

Pošto je njena ključna odlika nedostatak pokretačke krvi, ona je „začinjena“ bojom koja simulira krv pa bi je, po analogiji, mogli nazvati – „zakrvavljena revolucija“. Čini mi se da bi prikladno ime i bilo „revolucija dobrovoljnih primalaca tuđe krvi“. Naime, njeni selebriti „telohranitelji“ i identitetski „hranioci“ su levi liberali, koji su polovinom devedesetih Vojislava Koštunicu, i slično misleće desne liberale, nazivali „dobrovoljni davaoci tuđe krvi“. Istorija se ne ponavlja, ali se i danas rimuje.

Naslonivši se na moćnu ideju sociologa Esada Ćimića, hrvatskog „Emira Kusturice“, zaključio sam da ovde važi – nekropolitika kao sudbina. Ali, kada razmišljamo o mogućem trajanju pobune, i šansama da postane obojena revolucija bez navodnika, treba imati u vidu da je ponosno antipolitička. Reč je o novim, mladim i lepim, podjednako ciničnim, „ženama u crnom“, koje su prisvojile tuđi bol i oponašaju tuđi žal.

Antipolitičnost ovih nekrofilnih protesta, koja greje režimska srca, neodvojiva je od nadsrpskog samorazumevanja ključnih protagonista. Njihov tok je uslovljen natčovečanskim, „um caruje“ samopoimanjem ključnih aktera, što je nova manifestaciji karakterističnog oblika elitizma, iz koga odavno izviru najveća srpska zla, kao što je autošovinizam.

U razobručenom neoliberalizmu, taj elitizam se oglašava ne toliko u shvatanju da „snaga“ treba da rmbači, „klade valja“, koliko da služi „umnima“; da im robuje. Zato bi ovaj narcisoidni bunt mogli da nazovemo „revolucija princeza i prinčeva“ ili „revolucija carevića“. Oni su se, na primer, u novogodišnjoj noći potrudili da na Trgu republike zagorčaju doček onima koji nisu stali uz njih. Njihov neprijatelj nije samo Vučić već i svi koji žele da uživaju u slastima svojih malih života; koji nemaju ni ambiciju ni „um“ koji želi da caruje.
VESTI IZ NESVESTI: Plenumaško razumevanje „ispravnog“ reda stvari, armirano neoliberalnom ideologijom, oblikovano je uticajima dve moćne sile, koje deluju u sinergiji. Jedna je lokalna, promenjiva ali transistorijska, dok je druga generacijska i globalna, ali je drugačije lokalizovana na različitim mestima.

Prva sila je naša duboka kultura, prvenstveno nesigurno, izmešteno sopstvo, istovremeno krhko i metastazirano „Ja“ ka kojem nas gura. Uz paranoju od neizvesnosti i ambivalencije, ono je jedan od najpostojanijih proizvoda ovdašnje duboke kulture, koja je u sve nas upisana socijalizacijom, ali ostaje ispod površine. Neki je postanu svesni kada se izmeste iz dva aspekta svog postojanja u Srbiji – klasno-estetskog mehura u kome ovde žive i karakterističnog „softvera uma“, pod kojim ovde svi živimo.

Danas dolazi do izražaja jedan od antidemokratskih rezultata delovanja tog našeg kulturnog obrasca. Reč je o činjenici da nas suprotno mišljenje vređa više od najgorih psovki. Ovde „ja mislim“ podrazumeva da – svi koji misle, misle isto kao ja. Ko ne misli kao ja, taj ne misli. On može biti plaćenik, bot, sendvičar; u najboljem slučaju budala ili bolesnik.

Druga oblikotvorna sila je oličena u anti-društvenom učinku društvenih medija, posebno u svetovima generacija koje ne poznaju svet bez društvenih mreža. Zabavlja me činjenica da su neki od mlado-lepih ushićeni činjenicom da su na blokadama otkrili „vesti“: „Tata, gledali smo zajedno vesti“. Podrazumeva se – vesti „N1“ i „Nove S“.

Ali, to samo znači da su se po prvi put suočili sa visoko selektivnim, zapadnocentričnim slikama sveta koje postoje van društveno-medijskih mehura u kojima inače žive. Ne i da su otkrili stvarni svet, čak ni dve bazične činjenice – da se on ne može svesti na zaslađenu ideju koju imaju o Zapadu; a kamoli da takav svet ne postoji čak ni na Zapadu.

Vreme, u kome mlado-lepi i njihova selebriti podrška misle da Srbija može, treba i mora da živi, jeste postistorijska zagrada vremena – koju je otvorio pad Berlinskog zida, i čije je zatvaranje 11. septembra nagovestila grupa ljudi koji su neki muslimani bili skloni da zovu „devetnaestorica veličanstvenih“. Pre nego što je takvo nazivanje najodlučnijih bin Ladenovih terorista kriminalizovano – u Britaniji koliko i u Indoneziji.

Zato je ova nova ofarbana revolucija koja traje i „post-postistorijska revolucija“ i „anti-istorijska revolucija“, zakasneli „srpski Majdan“. Što ne znači da ne može postati prvo uspešan, a onda „uspešan“ kao krvava „arapska proleća“ u Jemenu ili Egiptu. Volim da podsećam da je jedina stvar koju ljudima niko ne može da oduzme – jedino istinski univerzalno ljudsko pravo, ono koje svi imamo – da sami sebi odsečemo ono što su Tuđmanovi desrbizatori i upristojivači balkanolike Hrvatske nazvali „nježnik“.

Kad smo već kod odsecanja, verujem da bi – iz ugla (antirežimskog, dakle nekontrolisanog) Bojana Pantića koliko i (prorežimskog, zauzdanog) Nenada Čanka – greh bio da Vojvodina ostane „diskriminisana“ u odnosu na Kosovo. „Jednakost“, svaka pa i pokrajinska, u senci bauka palanke za njih nema cenu – a demokratija, vođena zapadnim donacija, udarna je pesnica takve „jednakosti“. Račun biva ispostavljen na kraju, kada postane kasno. Ali, „mi smo u Evropi“, ubeđuju nas vudu-vračevi sa „Junajted medija“ – koji „znaju“ da će biti mala.

KAD SE KRLEŽINO POTOMSTVO U BEOGRAD VRATI: Ovog teksta ne bi bilo da nisam pročitao intervju koji je Dragani Nikoletić, novinarki „Radara“, dao Boris Buden, provokativni hrvatski mislilac, dosledni, neselektivni antinacionalisti, koji, čini se, ima tuce pasoša ali odavno živi u Berlinu. Buden je, a to je ključno, uz Igora Štiksa i Srećka Horvata, jedan od hrvatskih promotera i ideologa serije balkanskih (post)tranzicionih prestrojavanja „plenumima“ – koja je počela 2014. godine u Tuzli, gde je jedan od ciljeva bio „stvaranje post-etničkih identiteta“.

„Plenumima“, koji su lažirani jer niti u njima učestvuju svi studenti niti su svi dobrodošli, obeležena je i ova naša nova, ofarbana revolucija koja traje. Još ne znamo da li je više antisrpska ili slučajnosrpska, tačnije koliko se rimuje sa prethodnom, titoističkom. Mada, posle Miloša Jovanovića i Milo Lompar je zaključio da je nacionalna – da samo „Proglas“ Srbiju spasava. I autošovinističko stanovište je srpsko stanovište, pa se, valjda, treba nadati.

Ne mogu Zoran Kesić, Mila Pajić i Sofija Todorović sve sami. Posebno su im od koristi Hrvati, pa i Boris Buden – mada ne i njegove ideje. Naime, lucidna i često otrežnjujuća, Budenova tumačenja i analize su nespojiva sa onim što očekuju i zahtevaju studenti, koji su prigrlili pojam „plenum“ ali su ne toliko zadržali koliko armirali isključujuće, eksepcionalističko shvatanje svoje borbe, koju ne žele da nazovu političkom.

Naši plenumaši su, čini mi se, poverovali ne samo da su svevideći već i da su jedina srpska mera. Hteli bi lep i pošten, nekorumpiran, tehnokratski neoliberalizam; meritokratiju koji „umnima“ obećava jedan kul, politički korektan, privatizovani komunizam; postideološki „Diznilend“ u kome bi „najbolji“ imali svega prema potrebama i živeli neokrznuti mukom, napornim radom i iscrpljenošću. 

Logika njihovog (anti)političkog vjeruju ogleda su u samoironičnim stihovima pesme „Heroj radničke klase je nešto što treba biti“ Džona Lenona. Mnogi „misle da su tako pametni, besklasni i slobodni“ i da za njih „još uvek ima mesta na vrhu“. Poverovali da je Vučić postao „heroj radničke klase“, naroda koji je ponosno sprski i radnički, i zato su, u najboljem slučaju, ravnodušni prema onima koji nemaju um primeren carevima.

Njihov ideal je dvospratno društvo, kakvo poslednjih decenija postoji u SAD – gde je glavna životna i politička vododelnica postala ne toliko klasna koliko obrazovna. Oni koji rade rukama i koji se znoje uokvireni su u visoko obrazovanoj, liberalnoj Americi kao „korpa nepopravljivih bednika“ i „ljudi smeće“, koji zaslužuju da se batrgaju i budu kinjeni u blatu svakodnevice.

Način kako i koliko malo su Budenove ideje prihvaćene među beogradskim ofarbanim revolucionarima olakšava razumevanje perverzija koje su se smestile u jedno od mogućih imena njihovog bunta – „plenumaška revolucija“. Probaću da budem kratak.

Ovdašnji studentski „plenumi“ su konformistički i aspiracioni. Spoj su statusnog obreda prelaza i merdevina za nestrpljive društvene penjače, ali, iznad svega, oni oličavaju logiku narcisoidnog, tačerovskog poricanja značaja klasnog položaja. Obojenog u crveno, pseudo-revolucionarnog, pa zato dvostruko pervertiranog i patetičnog.

Pored toga, „plenumi“ su, ne znam da li je tu moćnu ideju uveo Aleksandar Vučić, Mira Bogdanović ili neko treći, „perverzna inverzija“ demokratije. U tome, po sebi, nema ničeg lošeg – pod uslovom da niste poverovali da ta perverzija jeste demokratija.

Ono što je u njima trulo, moglo bi se reći i anti-plenumski, jeste da pobunjena „naša deca“ veruju da su im Vučić i njegovi siromašni, „krezubi“ glasači uskratili pravo da uživaju u kraju istorije. Oni su slučajno srpski zombiji tačerizma i reganomike, duhovi prošlosti koja se na Zapadu pretvorila u svoju karikaturu, moglo bi se reći i perverziju. Toni Bler i Bil Klinton, ovde više Borko Stefanović nego Dragan Đilas, vođe su po meri njihovog pogleda na svet; „trećeg puta“ u bespuće i serijsko ponižavanja onih koji nemaju fakultetske diplome.

Umovi koji bi ovde da caruju ne osećaju potrebu za vertikalnom, nadstatusnom solidarnošću. Njihov bunt je zato horizontalan; klasno ravna buna pripadnika zajednice istih ljudi, sklonih da „mi“ vide kao puku ekstenziju „ja“. Taj kolektiv nije samo individualistički, on je isključujući. Plenumaši ni ne pokušavaju da privuku one koji im se nisu poklonili. Štaviše, mnogi bi da ih kažnjavaju.

Buden mi je među njima delovao kao poslovično krme u Teheranu, ali videlo se da je uživao u pažnji sa kojom su ga dočekali. Bojim se da je oduševljenje proizvela činjenici da su srpski elitisti skloni da veruju da su priznati Hrvati, u stvari, najbolji, idealni Srbi, a ne ono što je Buden govorio tokom posete obojeno revolucionarnom Beogradu, i na nastupu u „Bitef teatru“. Tu je s njim razgovarala aktivistička „radnica u kulturi“ iz čijih pitanja je odzvanjala sva beda „srpske“ „levice“. Teško je staviti dovoljno znakova navoda.

Buden je oćutao činjenicu da je njegova hipnotisana beogradska sagovornica uporno sugerisala da su stavovi i dogme kojima se podsmeva vrhunske istine; da naš, nezapadni svet jeste onaj koji je „manje vredan“; da „postistorijski“ Zapad jeste merilo i da treba da ostane „mera“ svih drugih; da „Istok ima istoriju koja je prezrena“ jer nije u stanju da ide zapadnim putem. I kada nije autošovinistička, a uglavnom nije, naša realno postojeća levica, i „prava“, marksistička, i „liberalna“, po pravilu je autorasistička.

Iako nije jedan od „lajt ustaša“, kao što su splitski „Feralovci“, i neki od hrvatskih pisaca čije knjige, kao simbole evropejskog pravoverja i poželjne distinkcije, slučajni Srbi danas ređaju na policama kao što su nekada ponosni Srbi ređali romane Dobrice Ćosića, Buden je na „Peščaniku“ godinama bio deo inventara. Dočekivan je ovde i kao jedan od uzornih Krležinih potomaka, mada meni više liči na nekog malog „Brehta“ ili „Gorkog“ globalnog kapitalizma – retko mudrog i pronicljivog „lajavca“ koji normalizuje i odomaćuje ono protiv čega „laje“.

Ipak, a to je „kod Hrvata“ jako retko, Buden ne veruje da su svi nacionalizmi loši, ali da je srpski najgori. Zato njegove intervjue ovde nije prenosio samo „Peščanik“, jedan od inkubator autošovinizma, već i ponosno srpski „Novi Standard“.

No, suština Budenove popularnosti u „mislećem“, konstantinovićevskom, maligno samoporeknutom Beogradu nije u njegovom raskošnom umu, ni u njegovom napadnom antinacionalizmu, već u činjenici da je elitni Hrvat – maska koja može da prikrije kompleks inferiornosti naše elite. Stigli smo do toga da nije lako naći zemlju u kojoj obaveštajna službe antagonističkog suseda ima toliko lak posao kao hrvatska u Srbiji.

Štaviše, ciljna grupa postaje sve veća i veća. Pitki, elitistički populizam „Nedeljnika“, magazina po meri post-tranzicionih Austro-Srba i maligne dostojevštine u kojoj su ušuškali svoje „Ja“, postao je inkubator srednjoklasne, raspršene kulture autošovinizma, kakav je dve decenije ranije bio napadno intelektualizovani „Peščanik“ u insularnim elitističkim krugovima u kojima je autošovinizama, ideologija „protiv doma spremnih“ Srba, stao na noge.   

DVE SRBIJE U DVA RATA: U intervjuu objavljenom u „Radaru“ smestile su se dve perverzne inverzije. Jednu je izneo Buden: „Od [mladih u Srbiji] se traži da entuzijastički sudjeluju u ritualnom samopljuvanju, da svakoga dana sami sebe podsjećaju na svoj civilizacijski manjak" – novinarki nedeljnika koji je jedna od udarnih pesnica srpskog samopljuvanja koliko i shvatanja da je ponos srpstvom sinonim za ultimativni civilizacijski manjak.

Druga, pri tome dvovalentna, inverzna perverzija ugnjezdila se u jednom od Draganinih pitanja: „Konzumentima srpskih režimskih medija servira se neka paralelna 'istina', drastično različita od realnosti koju pokušavaju da ponude nezavisna, ili ako baš mora – opoziciona glasila. Koliko dugo može da opstane tako podeljena država?“

Ini „Junajted mediji“, kao što je „Radar“, mogu biti posmatrani kao nezavisni – samo od Srbije. Mada, i ta i takva mera njihove „nezavisnosti“ postoji samo zato što oni na Zapadu, od kojih jesu zavisni, žele da što slabiji Vučić vlada što je moguće slabijom i manjom Srbijom. I Srbija bez Kosova i Metohije bi za njih bila previše velika i previše opasna.

Zato u tim medijima nema, na primer, Slobodana Antonića, Milana Brdara ili Miloša Kovića, nekih od mislilaca u čijim stavovima, i u čijoj kritici, ima mnogo istina o Srbiji – bez navodnika. To nisu moje istine, ali znam da, s jedne strane, nije lako suočiti se sa posledicama Miloševićevog (ne)potpisivanja „Kumanovskog sporazuma“, dok, s druge, za razliku od Dragane, ja ne verujem da je moja istina jedina srpska istina.

U Srbiji ne postoji samo jedna istina i ine „istine“. Bez navodnika ih ima bar tri – jedna vladajuća i dve opozicione, ali je samo jedna od njih živa u političkom i medijskom domenu. Mada, u našoj zemlji, koja je, kao i Brazil, svoj najviši ali nedostižan ideal, ovde je to, naravno, sloga, upisala čak i u zastavu – moglo bi se, bez mnogo preterivanja, reći da u Srbiji ima istina koliko i stanovnika.

Krenuću izokola. Slučajnosti vidim kao glavne motore naših malih života i ljudske istorije, i zato volim digresije i trivijalnosti. Verujem da se bitno bolje vidi ako se ogleda (i) u nebitnom.

Kismet, ili nešto banalnije, što može biti unutrašnje, iskustveno ili neki njihov spoj, odveo je Draganu i mene, najbolje drugare u osmom razredu osnovne škole, koja je njoj bila pod prozorom, a meni dva ćoška dalje, na suprotne strane oba, ovde jasno razdvojena, „rata“, koja besne u Vučićevoj  Srbiji. Kulturnog, odnos prema srpstvu i njegovoj orijentalnoj musavosti, koju ružnom čini njena slika u zapadnom ogledalu, i političkog, odnos prema Vučiću. Retko talentovana novinarka, koja ima i zavodljiv književni dar, Dragana je jedan od obzirnijih učesnika u oba „rata“, dok sam ja jedan od neodmerenijih.

Činjenica da su u Srbiji, za razliku od SAD, dva „ratišta“ razdvojena, čini da, iako i ovde postoje samo dva bazična samorazumevanja, postoje četiri pozicije, a ne dve. Naime, za razliku od Amerike, u Srbiji je reč o varijacijama sa ponavljanjem.

Šta to znači? U „Radaru“ – i drugim glasilima „mislećeg“, studentsko-srednjoklasnog bunta koji može da bude imenovan i kao „Junajted medija revolucija“ – zastupljena je samo jedna pozicija, antivladina i slučajno srpska, dok druge, antivladine i ponosno srpske, ima još manje nego, na primer, u „Politici“, gde su zastupljene dve pozicije – provladina i ponosno srpska, nažalost skrajnuta u našem najstarijem listu, i četvrta, provladina i slučajno srpska, mnogo prisutnija.

Navešću nekoliko primera. Vojislav Šešelj i Andrej Nosov su na istoj strani u političkom ratu, ali na suprotnim u kulturnom. Ana Martinoli i Biljana Srbljanović su, pak, na istoj strani u kulturnom ratu, ali na suprotnim u političkom. Đorđe Vukadinović i Slobodana Antonić su na istoj strani u kulturnom ratu, ali 24. decembra, mislim da me ne vara utisak, postalo je jasno da više nisu na istoj strani u političkim borbama.

FILOSOFIJA NOVINARSTVA: Antonić je izabrao da, za razliku od Vukadinovića, ne bude „začinski nacionalista“ – i zato ga ni pre 24. decembra nije bilo u glasilima ofarbane revolucije koja traje. On nije prihvatio, ne znam razloge, poziv da gostuje u „Utisku nedelje“, u emisiji koja oličava rastrojenost elitista ne toliko Vučićem koliko realno postojećim srpstvom, ali to ne bi smela da bude prepreka.

Naime, liberalni američki mediji, kao što je „Si-en-en“, pod čijim logom „N1“ skriva svoju pristrasnost, uz sve mane, a neke su ogromne, istrajni su u naporima da se u njima čuje glas i one strane koja za njih neće da govori.

Sve „Junajted medije“, i ozbiljne i tabloidne, i štampane i elektronske, vodi jedna druga logika – konstantinovićevsko verovanje u srpsku fatalnu negativnu izuzetnost odnosno jedinstvenost, koje u sebi sadrži inverziju američkog verovanja u sopstvenu (pozitivnu) izuzetnost, nazvanog američki eksepcionalizam. Filosofija palanke, „biblija“ srpskog autošovinizma, jedini je „novinarski kodeks“ koga se drže „producenti“, novinari i paranovinari inih „Junajted medija“.

Njihovi ovdašnji (sub)komandanti, kao što su Slobodan Georgiev, Igor Božić i Adam Santovac, osnažuju verovanje da je „srpsko zlo“ jedinstveno veliko, ne toliko preteće koliko genocidno, i vanvremensko, neuništivo, te da se nacionalistima, i svima koji brane, veličaju ili racionalizuju ponosno srpsko stanovište i srpske nacionalne interese, ne sme dati „platforma“.  

Sem kada je reč o „začinima“, nacionalistima rastrojenim Vučićem, ili, možda, ko će ga znati, njegovom nespremnošću da im ponudi ono što su očekivali, kao što su ljutiti megaintelektualac koji se javnosti predstavlja kao, u suštini, „bin Njegoš“, Njegošev sin, Đorđe Vukadinović ili, najmanje sporni i najdosledniji, najljući od svih, Dragoljub Anđelković. Ovi ćiriličari stvaraju iluziju otvorenosti latiničnih, „Junajted medija“.

Gospodin Santovac nam je, povodom 10. godišnjice (ne)postojanja luksemburške televizije „N1“ u Srbiji, u intervjuu koji je, u suštini, dao sam sebi, opisao dva važna stuba tog zatvorenog, pažljivo doziranog, levo-liberalnog autokolonijalnog novinarstva, koje ima svoju ponosno srpsku „ikebanu“, svoje desne, „antikolonijalne“ minjone.

Prvi je neoliberalan: „... [N]e možemo da se bavimo novinarstvom, a da nismo svesni društvenog konteksta, da ispoštujemo publiku i investitora koji plaća da se mi na ovaj način bavimo novinarstvom“. Drugi stub potpada pod pojavu koju je Antonić davno prepoznao i nazvao „misionarska inteligencija“: „Ako hoćete da pratite šta se u društvu događa, morate i vi da budete u stanju te borbene gotovosti“.

Pored bespogovorne, borbene odanosti Zapadu i „investitorima“, što su sinonimi u slučaju „Junajted (para)medija“, njihova uređivačka politika je zasnovana na verovanju, koje ovde kreće od zlomisli Radomira Konstantinovića, da je ne samo ponos srpstvom „zlo“ već i da je srpstvo „zlo“ po sebi – nešto od čega svaka moralna, misleća osoba mora da se, u najmanju ruku, distancira. Da bi se „očovečila“, kako je rekao Sreten Ugričić, jedan od ideologa i putovođa srpskog autošovinizma.

Zato su, u najboljem slučaju, njihovi sadržaji slučajno srpski. Zato su Antonić, Brdar i Ković, iz ugla beogradskih „producenata“ i direktora „N1“ i „Nove S“ – nijedan urednik tih luksemburških medija ne živi u Srbiji, niti govori srpski, pošto oni ovde, stalno insistiraju na tome, samo „reemituju“ program – veće „zlo“ čak i od Vučića. Zato u „Radaru“ ne samo da nema glasova njih trojice već nema ni odjeka njihovih političkih glasova.

A onda kada tvrdite da ste nezavisni i opozicioni, a ne želite da srušite medijski poredak, niti da promenite logiku na kojoj počiva, kada samo okrećete hijerarhiju isključivanja – onda je takva inverzija po sebi perverzna i antidemokratska.

Pri tome, ona je dvostruko perverzna – pošto prostor ne želi da da svim antivladinim akterima već samo udarnicima slabosrpstva i malosrpstva – pa i ovaj bunt, čiji su glavni pogonski motori luksemburški „Junajted mediji“, možemo nazvati „slučajno srpska revolucija“.  Narcisoidnost njenih zamajaca je ukotvljena u ravnodušnosti prema srpstvu.

Iluzijama da je nešto drugo, da brine za srpske interese, da je srpska ili realsrpska, doprinose megaintelektualac koga volim da zovem „Milo Majdan“ i sve glasniji, novo-dositejevski teolozi, duhovni i politički sledbenici ambicioznog velikodostojnika, poznatog i kao „biskup Grgur“. Ne znam, valjda će trebati neko da da blagoslov „kad se Dunav zaledi“; da da oprost priželjkivanim, „šestooktobarskim“ krvavim rukama.

ANTIDEMOKRATSKA DEMOKRATIJA: Obrisi treće, danas ključne perverzne inverzije pomaljaju se i ispod ove dve male, ali indikativne, antipolitičke perverzije, koje su se smestile i razgolitile u Budenovom intervjuu „Radaru“.

Jedne, koju proizvodi ignorisanje „lokacije“ Srbije, tačnije važnih posledica skrajnutosti i duboko kulturne izmeštenosti našeg drugačije evropskog prostora, krajine Orijenta naslonjene na Zapad, u kome su vekovi neevropske istorije, u suštini, poništili geografiju – urezavši neevropsko u naš deo Evrope. U sve pa i u sopstvo, koje bi da izađe iz sebe – kada je elitno i, sve češće, srednjoklasno, urbano i visoko obrazovano. I druge perverzije, sve prisutnije u toj, navodno jedinoj dobroj, kul Srbiji. Ona ilustruje ideološku masku otuđenosti dela elite za koji je (pro)zapadno i lepo jednako nezavisno.

Ta treća, noseća, antipolitička perverzna inverzija je danas oličena i u tome da nam se ova nova, to bi bilo jedno od prikladnih imena, „antidemokratska revolucija“ izdaje kao borba za demokratiju. Štaviše, njena ne-demokratičnost nam biva predstavljena kao suština njene demokratičnosti.

Pri tome, kao i njene prethodnice, „petooktobarska“ i „antibirokratska revolucija“, i ona nam biva servirana kao konačno rešenje. Sasvim u skladu sa našim kulturnim obrascem, našom „crno-belom“ dubokom kulturom od koje niko ko je odavde ne može da pobegne – bez obzira koliko daleko je otišao i koliko davno.

Ta inverzna perverzija se kristalisala kao posledica samorazumevanja obojenih revolucionara i njihove podrške – delom zahvaljujući uticajima „Junajted medijima“; mnogo više činjenici da je reč o padu u otuđenost i bogomdanost kome su, duboko kulturalno, bili skloni. Prepoznaje se u činjenici da, po pravilu, uzroke svog zamišljenog ličnog udesa vide kao dvojne. Pri tome, manje kao političke, manjak demokratije u Srbiji, a više kao kulturalne, civilizacijske odnosno nacionalne – srpske. Pre kao rezultat srbolike krezubosti „sendvičara“, glasačkog tela na koje se Vučić oslanja, nego činjenice da glasaju za njega.

Zato ofarbani revolucionari žele jednu lažiranu, „plenumima“ doziranu, militantno zapadnoljubivu, beskompromisnu „demokratiju“ – za svezube i srodna elitistička bića, koja veruju da su ne samo bogomdana već i jedina koja su ovde istinski vredna.

Na primer, Milica Pendić, studentkinja Filološkog fakulteta, odgovorila je novinarima „Danasa“, (ne)službenog glasnika srpskog autošovinizma, na pitanje: „Pored studenata, blokadama su se pridružili i srednjoškolci. Očekujete li da će se narednih godina mladi više uključivati u politička dešavanja?“, rečima:

„Sigurno da, oni su budući studenti. Oni su maloletni, zavise u potpunosti od svojih roditelja, nastavnika, razumno je da oni imaju veći stepen paranoje od nas. Raznih je problema, ne postoji autonomija srednjih škola, kao na fakultetima, mnogo nastavnika je stranački orijentisano, ni ne pokušavaju da podrže učenike.“

Naša deca na fakultetima i u gimnazijama su, nažalost, uglavnom ona naša deca za koju ne postoje drugačija naša deca, ona koja ne studiraju i koja neće studirati, koja će morati da se znoje ili koja su već počela da se svakodnevno znoje dok rade, neretko u prašini.

KOSTIN „PROGLAS“: Među našom pobunjenom deca, koja grabe ka (većim) klasnim privilegijama, ističu su deca-društveni penjači iz elitnog statusnog muhura u koji „Pink“ i „Hepi“ nemaju pristup. U njemu je poniknulo i naše dete-ubica iz „Ribnikara“.

Podsećam, u najelitnijoj osnovnoj školi u Srbiji, parafraziraću Darka Delić, decu nisu ubili „meci devedesetih“ – već meci „evropeizacije“ i tranzicije. Mogu salonske mesije iz „Proglasa“, Olja Bećković i Jovo Bakić-Kapičić, osloniću se opet na Delićev moćni mozak, od jutra do mraka da nas „bombarduju devedesetim“, ali u Srbiji postoji samo jedan nepomenik – „Evropa“; u prešećerenoj, ovde otrovnoj, zapadnolikoj jednini.

Mogu misliti šta bismo slušali na „N1“ i „Novoj S“ da je decu streljao neki „Kosta“ u Borči, Ovči ili Krnjači. Ali, nije – pa smo naučili da elitna, „najbolja“ naša deca umeju da ubede sebe da oni koji im nisu ravni, koji nisu „najbolji“, ne zaslužuju da postoje, da žive kao ljudi, a da oni koji su bolji od njih ne smeju da postoje, da zaslužuju da nestanu.

Imam utisak da Milica Pendić, i drugi ofarbani (kontra)revolucionari, žele da ovde demokratija postane još više lažna od one koja postoji u „hibridnim režima“, kakav je Vučićev. Oni priželjkuju nadziranu, anti-narodnu, svezubu „demokratiju“ za ljude sa fakultetskim diplomama. Novu, ovaj put levo-liberalnu, „civilizujuću misiju“ kao oblik starateljstva nad „demosom“ – a ne vladavine „demosa“. Oni bi hteli jednu kul, lepu, osnaženu suplementima  i istuširanu, pseudodemokratsku poliarahiju na steroidima.

U svim stereotipima, pa i u onome na koji se oslanja ova vizija, ima odjeka istine. Mnogi pripadnici elite, mlado-lepi koliko i ocvali selebritiji, vide narod – što u njihovoj svesti, po pravilu, predstavlja suprotnost njih samih, takozvanih „građana“ – kao instrument i „saučesnika“ u današnjoj i, što je ključno, svim budućim, bojim se neizbežnim, manjkavostima demokratije u Srbiji. Ali, one nisu posledica neke naše manjkavosti, ili patologije, već naše unutarevropske različitosti i, blago rečeno, poražavajuće istorije naših odnosa sa Zapadom, odavno najvećim neprijateljom srpstva.

Zapadno mešanje, vođeno činjenicom da nezavisnost Kosova vide kao ne toliko najveću koliko, u suštini, jedinu za nas relevantnu „evropsku vrednost“, mnogo je veća prepreka demokratizaciji Srbije od toga da je realno postojeća demokratija, ova koja je uneta u srpski Ustav i zakone, skup normi, institucija i procedura krojenih po tuđoj meri. Ona nam em jako loše pasuje em su je krojili, po svojoj meri, oni koji su odavno pokazali da nam, kao narodu, ne žele dobro i serijski nam poručivali da tu ne nameravaju mnogo da menjaju.

Ali, Srbija mora da se nosi sa Zapadom i merom u kojoj je antisrpski. Mi, nažalost, ne možemo ni da računamo na Zapad niti da se izolujemo od njega. To je ružna pozicija, ali nalazimo se u obruču NATO pakta, sapeti „NVO“ transmisijama, i tu nikakve radikalne promene nisu moguće. Sve i da na vlast u Srbiji dođu patriotski „anđeli“ o kojima sanja politički „monah“ u Đorđu Vukadinoviću. Preduslov da suštinske promene ovde postanu moguće je uspostavljanje nekog suštinski drugačijeg novog svetskog poretka.

Drugim rečima, problem nije u nama – već u stvarnosti demokratiji i, mnogo više, u odnosu Zapada, od koga nam je došla i koji je ovde promoviše samo rečima, ne i delima, prema Srbiji. Oduševljenje idejom demokratije, koje periodično posedne naše elite, u poslednje vreme se to dešava na svakih dvanaest(ak) godina, pre ili kasnije se razbije o dve srpske stvarnosti, koje su svi srpski revolucionari, ne samo slučajno srpski, skloni da ignorišu – duboko-kulturalnu, staru, i neokolonijalnu, noviju ali još čvršću stenu.   

REVOLUCIJA NEDOVOLjNO PRIVILEGOVANIH: Iako, naravno, pobunjena „naša deca“ nisu podjednako privilegovana, a mnoga uopšte nisu privilegovana, klasna i statusna privilegovanost je upisana u njihovo samorazumevanje kao njihovo najviše, neotuđivo ljudsko pravo. Pri tome, oni ne žele bilo kakvu klasnu privilegiju, oni je žele kao jasno prepoznatljivu, kandiranu i brendiranu zapadnu privilegiju – onu privilegiju koju „znaju“ da je imaju (skoro) svi ljudi koji žive na Zapadu.

Oni žele da sruše Vučića ne zato što im je loše već zato što veruju da su im Vučić i njegovi glasači uskratili ono što im pripada kao evropskim – „belim“, i po boji kože i po boji slike svoje unutrašnje anđelolikosti, sa kojom su se saživeli – suncima maminim i tatinim.

Naravno, mnogima jeste jako loše u Srbiji, jednoj od najsiromašnijih zemalja bogatog i razvijenog, Prvog sveta. „Dobar život“ u najvećem delu sveta odavno postoji prvenstveno u oku posmatrača i njegovih očekivanja oblikovanim medijskim slikama. Neoliberalizam je dodatno zamutio granice „dobrog života“, koje su bile i ostale mutne svuda van Četvrtog i „suterena“ Trećeg sveta.

Zato tekuću ofarbanu revoluciju možemo nazvati i „svezuba revolucija“; „istuširana revolucija“; „revolucija čistih i sitih“; „revolucija nedovoljno privilegovanih“… Ostaviću po strani pitanje kako i koliko revolucionari sebe vide kao našu decu, tačnije kako i koliko su skloni da, često nesvesno, sebe vide kao samo slučajno našu.

Oni bi da bude onako kako je na Zapadu – tačnije onako kako izgleda na „Tiktoku“ i „Instagramu“, pa bi njihov bunt mogao da bude nazvana „kandirana revolucija“. U tom smislu, naša okasnela obojena revolucija koja traje ima važne sličnosti sa ranijim, „uspešnim“ obojenim revolucijama u različitim nezapadnim društvima.

Višak zapadnolikog „šećera“ je u nekim od tih zemlja izazvao neke od najgorih slučajeva „društvenog dijabetesa“ – gde je neumerena ljubav prema zapadnolikoj slasti koja im se snila dovela do amputacije ključnih, ranije podrazumevanih, dimenzija normalnosti, kao i velikog broja ljudskih života. Nerazumevanje zašto je Zapad postao sladak, i zašto deluje mnogo slađi nego što jeste, neki su od ključnih uzroka užasa u kome su završile Ukrajina, Jemen, Sirija, Libija i Sudan. Nažalost, ni razvojna ni politička alhemija nije moguća.

Ali, kažu, Srbija je u Evropi, i ne graniči se sa Rusijom, i sve te zemlje, čiju je noviju istoriju pisalo shvatanje da „ne može gore“, kako veruju zombiji „N1“ i „Nove S“, nas se uopšte ne tiču. Samo treba da padne Vučić i Srbija će biti „kako treba“ – i moći ću „da stvaram, gradim, da se osećam sigurno“, kako kaže jedna od hipnotisanih studentkinja.

Postaće druga Bugarska? Hrvatska bez mora?

PALANČIKARI PROTIV SENDVIČARA: Uspešne obojene revolucije su uživale ambivalentnu podršku sa Zapada – sem onda kada su bile usmerene protiv, po zapadnim merilima, ne toliko loših koliko pretećih, putinolikih „momaka“, u koje ne spada Aleksandar Vučić.

Zato danas u Srbiji jedni zapadni centri moći podržavaju, na različite načine, uključujući novčano, studente i njihovu selebriti i akademsku „nadgradnju“, dok drugi podržavaju vlast, naravno i finansijski.

Nekada nam se pozadina događaja  otkriva u perifernim stvarima. Na primer u činjenici da je registraciju sajta novoosnovanom „Proglasu“, udarnoj pesnici borbe za lepu, devučićevizovanu zapadnoliku „normalnost“ Srbije – mada ne bih se iznenadio da to znači i Srbije kao nekada „Nokije“, svake godine sve manje i manje – platila „nevladina“ organizacija koja je odavno postala miljenica ključnih antisrpskih centara moći na Zapadu.

Ova i srodne „nevladine“ organizacije su nezavisne samo od srpske vlade. Uostalom, ovde skoro sve „nevladine organizacije“ (NVO odnosno NGO) funkcionišu kao „vladine nevladine organizacije“ (VNVO odnosno GONGO). Pitanje je samo na koju vladu se odnosi lažirano „nevladine“, i koliko su različite vlade spretne da prikriju svoje duge prste.

Zlomisao Ante Pavelića je, nažalost, nepresušan izvor metafora koje su od koristi za razumevanje pojava u post-titoističkoj Srbiji, zemlji nagriženoj autošovinizmom i srodnim pojavama. Njima su, naime, kumovali „protiv doma spremni“ građanisti, da bi im zatim brz rast omogućili „za domovinu nespremni“ nacionalisti. Jedan pronicljivi tviteraš je već prepoznao da bi pozdrav ovih novih, postkomunističkih, srboskeptičnih obojenih revolucionara mogao da bude – „Za 'Nutelu' spremni!“

Neki od profesora su se toliko uvukli u „pozadinu“ dece koja se gnušaju praziluka naše sveprisutne, palanačke neurbanosti – učinilo im se, valjda, da unutra ima mnogo mesta – da sam počeo da brinem. Da li će moći da ih izvuku? Da li su namazali vazelin? Ako nisu, bojim se da će biti potrebna jedna neprijatna hirurška intervencija.

„Samoorganizovani nastavnici i saradnici … fakulteta Univerziteta u Beogradu su pripremili i poslužili palačinke svojim studentima, kao i đacima … beogradske gimnazije iz komšiluka, koji su odbili da idu na prevremeni raspust.“ Oni danas nisu samo „telohranitelji“, kako reče jedan zgodni, nabildovani selebriti, već i surogat majke naše umne dece, koja veruju da treba da „caruju“ Srbijom:

„Sećamo se svojih studentskih dana, kao i večite želje da u kantini imamo palačinke… Sad je došlo vreme da tu želju ispunimo našim studentima kao deo blokadnog programa. Svaka vam čast na svemu što radite, a najviše na lekciji koju nam svakodnevno držite kako se dostojanstveno bori za promene i zdravo društvo. Studenti, izvolite!“, napisao je na „Instagramu“ omiljeni profesor, „genijalan bio i ostao“, sklon da, kao i njegovi omiljeni studenti, narcisoidnu jedninu izrazi u množini.

„Sve miriše na dobro, bolje, najbolje“, odgovorio mu je jedan od razdraganih plenumaša, učesnika insularnog bunta koji bi mogao da bude nazvan i „revolucija palačinkara“.

Činjenica da naša pobunjena umna decu jedu palačinke, ne znači da njihova „'Nutela' revolucija“ neće „pojesti“ svoju decu. Naravno, samo onu koja ne završe u „Inicijativi mladih za ljudska prava“ i drugim „nevladinim“ organizacijama, koje ih danas uče da NATO, kosovski Albanci, Bošnjaci i „pajtićevski“ autonomaši treba da „pojedu“ što veći deo Srbije i srpskog sveta – da bi ovde moglo da se postoji „zdravo društvo“.

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.