Crtam, ali ne znam šta: Ko o čemu Rajić i Kokanović o imunitetu

Na sajtu „advokatskakomora.wordpress.com“, zapravo ličnom blogu advokata Čedomira Kokanovića koji je samo uzurpirao naziv „advokatske komore“, valjda da bi uzurpirao i malo autoriteta, ovaj advokat se osvrnuo na navodne „udbaške paškvile“ (iako je on taj koji, iz nepoznatog razloga, objavljuje podatke o postupajućem sudiji, valjda u nameri da na njega izvrši neprimereni pritisak) želeći da ih poduči o prirodi imuniteta sudije Ustavnog suda.

Advokat citira odredbu čl. 103, st. 3 Ustava: „Narodni poslanik koji se pozvao na imunitet ne može biti pritvoren, niti se protiv njega može voditi krivični ili drugi postupak u kome se može izreći kazna zatvora, bez odobrenja Narodne skupštine“.

Iako zanemaruje da se odredbe o imunitetu narodnog poslanika tek shodno primenjuju na sudije Ustavnog suda, on stvari postavlja krajnje jednostavno: „ako se sudija Ustavnog suda pozove na imunitet on NE može biti krivično gonjen, a ako se sudija Ustavnog suda ne pozove na imunitet on može biti krivično gonjen“. „Prilično jasna stvar. Jasnije od ovoga bi bilo jedino da nacrtamo“ kaže on.

Međutim, već u sledećoj rečenici – Kokanović objašnjava. „Pomenuti član 103. Ustava, dalje u stavu 6. kaže: ‘Nepozivanje narodnog poslanika na imunitet ne isključuje pravo Narodne skupštine da uspostavi imunitet.’ Dakle, čak i da se profesor Petrov nije pozvao na imunitet, sam Ustavni sud bi mogao protiv njegove volje da mu uspostavi imunitet.”

Kako sad to? Suprotno tek prethodnoj rečenici, ispade da se ne može goniti, ne samo poslanik koji se pozvao na imunitet, već ni onaj narodni poslanik koji se NIJE pozvao na imunitet, ukoliko imunitet uspostavi Narodna skupština. Izgleda da „jasna“ formula advokata Kokanovića ipak i nije toliko jasna. Još kad bismo dodali i mogućnost da se, uz odobrenje Narodne skupštine, mogu goniti i oni poslanici koji su se pozvali na imunitet, od Kokanovićeve formule ne bi ostalo ništa. Izgleda da je, ipak, potrebno nešto i nacrtati.

To donekle i priznaje Kokanović, pokušavajući da objasni prirodu imuniteta sudije Ustavnog suda –, pa kaže: „Jedino ako bi mimo volje i želje profesora Petrova Ustavni sud nekako saznao za predmetni krivični postupak, Ustavni sud bi mogao da mu uspostavi imunitet“. Ostaje nejasno, međutim, kako advokat Kokanović zamišlja situaciju u kojoj Ustavni sud „nekako saznaje“ za „predmetni krivični postupak“. Da li tako što neko od sudija, šetajući gradom, prečuje „priču“ postupajućeg sudije krivičara ili javnog tužioca, posle čega bi trebalo da potrči i brže-bolje sazove sednicu Ustavnog suda na kojoj bi se odlučivalo o imunitetu (samo nejasno po čijem zahtevu?). Kako bi uopšte izgledao postupak odlučivanja o imunitetu u tom slučaju, na osnovu kojih činjenica i u odnosu na koje eventualno krivično delo bi Ustavni sud doneo odluku o imunitetu, na koji bi se poslovni broj pozvao? Valjda bi i sve ove pojedinosti Ustavni sud trebalo takođe „nekako“ da sazna. Rekao bi čovek da bi bilo najpogodnije da ih Ustavnom sudu saopšti postupajući organ, ne bi li se upravo na osnovu njih i donela odluka o imunitetu. Još kad bi se neko setio da to rešenje propiše kao pravilo, da sudije ne moraju da se služe metodom „nekako“ i saznanja o mogućim krivičnim postupcima protiv njihovih kolega stiču na ulicama ili po trgovima.

Foto: Vaseljenska

Na sreću, neko se toga i setio. Tako Poslovnik o radu Ustavnog suda čl. 5 propisuje: „Zahtev za odobrenje za određivanje pritvora za sudiju Suda i zahtev za odobrenje za pokretanje krivičnog postupka ili drugog postupka u kome se može izreći kazna zatvora, nadležni organ podnosi predsedniku Suda (…) Sud odlučuje o imunitetu sudije Suda na prvoj narednoj sednici od dana prijema zahteva za odlučivanje o imunitetu sudije.”

Dakle, postupajući organ je dužan da, pre pokretanja krivičnog postupka ili određivanja pritvora protiv sudije Ustavnog suda, traži odobrenje tog suda. Bez obzira na volju ustavnog sudije o čijem se imunitetu odlučuje. To, naposletku, i piše u dopisu prof. Petrova koji je Kokanović, kad ga je već objavio, mogao i da pročita. U tom podnesku nema nikakvog „priziva imuniteta“, već se objašnjava redosled koraka koji je potrebno preduzeti, pre nego što se stvore uslovi za pokretanje krivičnog postupka u konkretnom slučaju.

Ako advokat Kokanović ipak ostaje pri svojoj zamisli da se o imunitetu sudija Ustavnog suda odlučuje samo kada se na njega prethodno pozovu te sudije, ostaje pitanje kako, na primer, advokat Kokanović zamišlja situaciju u kojoj tužilaštvo želi da pokrene istragu protiv sudije Ustavnog suda – i time otpočne krivični postupak. Da li bi tužilaštvo prvo trebalo da obavesti predmetnog sudiju Ustavnog suda o nameri da protiv njega pokrene istragu odnosno krivični postupak, ostavljajući mu vremena da se izjasni da li će ili ne da se pozove na imunitet, ne bi li, u slučaju da se ustavni sudija pozove na imunitet, tužilaštvo zahtevalo odobrenje za pokretanje istrage odnosno krivičnog postupka od Ustavnog suda? Da li isto tako funkcioniše i slučaj određivanja pritvora? Da li tada postupajući sud dostavlja na izjašnjenje sudiji Ustavnog suda predlog tužilaštva za određivanje pritvora? Možda tužilaštvo neposredno obaveštava sudiju Ustavnog suda o nameri da protiv njega podnese predlog za određivanje pritvora – čekajući izjašnjenje ustavnog sudije – koje potom dostavlja, zajedno s predlogom za određenje pritvora, postupajućem sudu – a ovaj, sve njih zajedno, Ustavnom sudu – koji će u konačnom da odluči da li u konkretnom slučaju (treba da) postoji imunitet ili ne?

Ipak, mnogo prirodnije i logičnije deluje upravo ono što čl. 5 st. 1 Poslovnika o radu Ustavnog suda upravo i propisuje – zahtev za odobrenje za određivanje pritvora za sudiju Suda i zahtev za odobrenje za pokretanje krivičnog postupka ili drugog postupka u kome se može izreći kazna zatvora, nadležni organ podnosi predsedniku Suda, a Sud odlučuje o imunitetu sudije Suda na prvoj narednoj sednici od dana prijema zahteva za odlučivanje o imunitetu sudije, bez obzira da li se sudija tog suda pozvao na imunitet ili ne. Upravo je to ono što je postupajući organ i u ovom postupku bio dužan da uradi, a nije.

Izgleda da je, pored Rajića, i Kokanović spavao na predavanjima Ustavnog prava. A mislili smo da nema goreg pravnika od Rajića.

Za Vaseljensku piše udbaški portparol sudije i profesora Ustavnog prava