Antić otkrio šta je prava opasnost za Srbe! Naša sloboda je preskupa ali je nismo izgubili...

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Čedomir Antić, govorio je o tome da li je srpski narod izgubio svoju slobodu.

Čedomir Antić, profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu za nedeljnik srpski Kompas piše:

"Žalimo se na referendum iz 2006. godine, ali da je Đukanović tada poražen danas ne bismo imali ni ovoliko srpsku Crnu Goru."

Tekst prenosimo u celosti:

- U srpskoj javnosti često možemo čuti teze o 'izgubljenom' 20. veku, njima slede vajkanja o promašenim pokolenjima, putevima bez cilja i konačno 'pogrešnoj strani' istorije.

Da li je srpski narod zaista izgubio 20. vek? I da budem precizniji: da li ga je uopšte 'gubio' svojom voljom?

Devedesetih godina prošlog stoleća bilo je razmerno lako odgovoriti na ovo pitanje. Od komunizma Srbima su ostali komunisti i nerentabilne fabrike. Novi poredak u svetu odveo ih je u javu jedne noćne more – novu godinu koja je kombinacija 1941. i 1914-te. Srbija je ponovo okružena, od tada sa  malim nacionalnim državama nastalim u Jugoslaviji na idealizaciji neoimperijalizma Habzburga i Osmanlija.  Velike sile bile su kao jedan protiv srpskog naroda, spremne da slede krvnički i neprijteljski nemački narativ. Država je bila pod sankcijama i samo je bilo pitanje da li će za koju godinu dočekati građanski rat i konačan povratak na granice iz vremena 1974, 1941. ili 1915. godine. Sankcije i NATO agresija doveli su zemlju činilo se na rub ambisa, a njena obnova zamišljana je kao praktično nemoguća, obzirom na geopolitičku situaciju, strane ambicije i domaće slabosti.

Stvaranje jugoslovenske države jeste bio veliki srpski cilj, ali on nije bio autentično srpska zabluda
Stvari su se, međutim, tokom protekle tri decenije značajno promenile.  Pre svega, stvaranje jugoslovenske države jeste bio veliki srpski cilj, ali on nije bio autentično srpska zabluda. Zar se nisu tako, decenijama ranije, ujedinile italijanske državice i zar tako nije stvorena Nemačka? Hajde da se zapitamo šta je do danas ostalo od Velike Britanije iz 1918. godine, šta od Francuske i šta tačno od njihovih carstava? Neko bi rekao da je Srbija 1991. izgubila tekovine svojih borbi. U izvesnoj meri, jeste, ali da li je izgubila baš sve? Srbija je uspela da zadrži oblasti Srema, Banata i Bačke, glavni grad Beograd se više ne nalazi na granici države. Oslobodila je deo Raške oblasti i Južne Srbije. Zadržala je, uprkos najmoćnijim državama sveta i najvećem vojnom savezu u istoriji ljudskog roda, suverenitet nad Kosovom i Metohijom, potvrdu nekakvih državnih i što je još važnije nacionalnih prava na ove oblasti. Srpski narod je morao da ratuje sa NATO-om i da bi odbranio suverenost srpskog naroda nad Bosnom i Hercegovinom. Tamo je stvorena srpska država sa delimičnom samostalnošću, koja se uprkos svemu – oromnim pritiscima SAD, EU, islamskog sveta… –  ipak održala. Jugoslovenska država okupljala je srpski narod (koji se u 15., 16. i 17. veku rasuo širom Balkana) oko dunavsko-savsko-moravske osovine. Teško je bilo očekivati da Srbija okupi sve većinski srpske krajeve jugoslovenske države, posebno tamo (u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Makedoniji) gde praktično nema gradova sa srpskom nacionalnom većinom. Krajinu su Srbi oslobodili, ali pod udarom NATO-a teško da bi bilo koji narod te svoje tekovine dugoročnije sačuvao. Danas kada vidimo kako su prošli Jermeni, hrišćani u Libanu ili Rusi u Ukrajini, vidimo koliko zaista nije bilo do nas, koliko je bez obzira na unutrašnje podele naš narod ipak izdržao, i koliko su naše vlasti, koliko god bile partijske, uskogrude, korumpirane i nestručne, zaista bile uspešne.

Srbija je imala dva velika problema. Oni su se teško odrazili na ishod ove gigantske borbe koja još uvek traje. Prva je bila priroda njene vlasti iz 1990. godine. Iako se okrenula nacionalnom pitanju – istina bez promene političkog i ekonomskog sistema i ne mogo šire od vizija Jugosavije po Ustavu iz 1963. i faktičke vlasti Beograda nad Prištinom – ova vlast je mislila da može da vodi politiku bez unutrašnjeg pomirenja, demokratizacije i nacionalnog jedinstva. Dobro je što takva vlast i, sasvim neregulisano razvijana opozicija, nisu u tim teškim godinama Srbiju uvele u građanski rat. Drugi problem je bio pitanje unutrašnjih uzora. Jedini su u jugoslovenskom federalizmu, koji je Srbe tako skupo koštao, videli model reforme i Jugoslavije i Srbiji. Drugi su u modelima EU, pravljenim u skladu sa interesima Vekikih sila, prepoznavali univerzalna rešenja. Zanemarili su činjenicu da ove sile nisu branile jedino Jugoslaviju i Srbiju.  

Nesposobnost Beograda da za sve ove decenije formuliše trajnu i jasnu politiku prema nacionalno većinski srpskoj AP Vojvodini i, u kulturnom i verskom pogledu većinski srpskoj, Crnoj Gori, naš su udeo u porazima iz 1990-ih i slabost koja će nas poražavati i u budućnosti. Da li i danas većina političkih aktera u Srbiji razume da su naši jedini saveznici u Crnoj Gori stranke srpskog naroda, kakve god one bile, a ne razni reformisti, dvoidentitetaši i druge varalice? Žalimo se na referendum iz 2006. godine, ali da je Đukanović tada  poražen danas ne bismo imali ni ovoliko srpsku Crnu Goru.

Naša sloboda je bila i biće preskupa. Naša demokratija je slaba i ranjiva - ali ne bi bila takva da nema stalnog i malignog uticaja sa strane
Proteklih dvadeset godina pokazale su da čak i ne u potpunosti lišena sankcija i drugih pritisaka, Srbija ima brži razvoj od svojih suseda. Uprkos ratovima, sankcijama i politici EU, Srbija je imala veći rast od suseda. Ona je po mnogo čemu ispred Bugarske, koja je posebno krajem devedesetih godina i sama mnogo propatila a radila je sve kako joj je rečeno. Slično je i sa Hrvatskom. Danas, po prvi put od nastaka socijalističke Jugoslavije, Srbija ima veći BDP od ove države, a ako bi se trendovi nastavili tokom narednih deset godina, imaće i veću neto zaradu po stanovniku. Pritom 25% celokupone hrvatske privrede zavisi od turizma, a ona je i članica EU. Hrvatski nvo sektor i deo stranih medija za sve to vreme nisu radili protiv njene državnosti.

Iz svih navedenih razloga srpski narod ne treba da veruje da je tokom proteklih više od stoleća izgubio mnogo više nego drugi. Naša sloboda je bila i biće preskupa. Naša demokratija je slaba i ranjiva – ali ne bi bila takva da nema stalnog i malignog uticaja sa strane. Priroda naše borbe nalaže kreni-stani taktiku, zaumnost i složenu diplomatiju. Mi u tome, uprkos svemu, imamo izvesnog uspeha. Samo postoji opasnost, i ona je često bila priustna na svim stranama naše politike, da neko prezre svog sunarodnika i brata, a pronađe zamenuu nekom Habzburgu, Osmanliji, Brozu, lažnom knezu Dolgorukom iz Konga, Piculi..."

BONUS VIDEO