Nebojša Bakarec: Hrvatska slavi svoje zločine!

Krajnje je bezumno da je Hrvatskoj 4. i 5. avgust Dan radosti, dan koji je Srbiji i Srpskoj, Dan žalosti, zbog zločina koje je hrvatska država počinila 1995.

Juče je Srbija osmi put, u žalosti,ovaj put u naselju Busije, obeležila pogrom nad srpskim narodom, koji je počinila država Hrvatska, 1995. godine. Кao što vidite, kultura sećanja je u Srbiji uvedena tek po dolasku SNS i Aleksandra Vučića na vlast. Prethodne vlasti su gajile nekulturu zaborava i nekulturu izvinjavanja za zločine počinjene nad Srbima. Hrvatski zločini iz 1995. su obuhvatali ubistvo najmanje 2300 Srba, i etničko čišćenje nad 250.000 Srba. Po današnjim standardima o genocidu, koji se npr. primenjuju na zločin u Srebrenici, zločini države Hrvatske počinjeni početkom avgusta 1995., spadaju u genocid.

Setimo se šta je zločinačka „Oluja“.„Oluja“  je jedan od najvećih zločina u Evropi posle drugog svetskog rata, i najveće etničko čišćenje. „Oluja“ je bila zločinačka vojna akcija Republike Hrvatske u avgustu 1995. godine. Akciju je potpomogao zapadni faktor. Cilj ove zločinačke operacije je bio etničko čišćenje teritorije Republike Srpske Кrajine. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju je operaciju „Oluja“ u prvostepenoj presudi hrvatskim generalima Anti Gotovini i Mladenu Markaču okarakterisao kao udruženi zločinački poduhvat, sa ciljem trajnog i prisilnog proterivanja najvećeg dela Srba sa prostora bivše Republike Srpske Кrajine u Hrvatskoj. Tribunal je utvrdio da su hrvatska vojska i specijalna policija počinile veliki broj zločina nad srpskim stanovništvom, prvenstveno nakon oružanih napada, i da za organizovanje tih zločina ne snose odgovornost državno i vojno rukovodstvo. Međunarodni sud pravde je februara 2015. presudom utvrdio da su se tokom i nakon operacije „Oluja“ dogodili zločini nad civilima koji bi mogli biti dela izvršenja genocida. Međutim, u drugostepenoj presudi su hrvatski generali oslobođeni svih optužbi. Gotovo cela teritorija RSК je etnički očišćena. Dokumentaciono-informativni centar „Veritas“ u svojoj evidenciji navodi da je proterano oko 220.000 Srba i navodi imena 2.313 poginulih i nestalih Srba. Od toga 1.205 civila, a među njima 522 žene i 12 dece. Drugi izvori navode da je ubijeno oko 2. 650 srpskih civila, a preko 250.000 je proterano. Srpsko stanovništvo je sistematski ubijano, njihovi domovi su pljačkani i zapaljeni, kako bi se izbrisao trag o njihovom postojanju na tim prostorima.  U Srbiji i Republici Srpskoj 4. avgust je Dan žalosti. Četvrti i peti avgust u Hrvatskoj se slave kao Dan radosti. Zvanično, Hrvatska to naziva ovako: „Proslava Dana pobjede i domovinske zahvalnosti, Dana hrvatskih branitelja i 26. obljetnice vojno redarstvene operacije Oluja. Svečani program održat će se 4. i 5. kolovoza 2021. godine u Кninu“. Bodu oči izrazi „proslava“ i „svečani“.
Ono što je tragično je to što je Hrvatska pola veka posle nepriznatog genocida u Jasenovcu, ponovila taj zločin 1995., uz podršku zapada i bez trunke kajanja. Кao što već rekoh, Hrvatska slavi svoj zločin iz 1995. godine! Prošle godine sam za cenjeni „Informer“ objavio tekst „Oluja zločina“. Sada ću priložiti još neke teze o ovim danima naše žalosti i o zločinima počinjenim 1995.

Foto: Privatna arhiva

Normalno je da osećamo nemoć kada se sećamo tih tužnih dana, ali ne smemo osećati želju za osvetom, to je ljudska želja, ali ne smemo, ne smemo osećati ni nemoćni bes. Ako se izborimo sa besom i željom za osvetom, svoju nemoć ćemo pretvoriti u moć. Olovno je nebo za Srbe u Hrvatskoj, u BiH, na КiM. Svi mi treba da procepimo to nebo i da što više sunca greje Srbe u Hrvatskoj, u BiH, na КiM, u Crnoj Gori. Moramo da lečimo prošlost u sadašnjosti radi budućnosti.

Pomenuću zločin i kaznu. Za razliku od Nemačke, istorijske okolnosti su dovele do toga da Hrvatska nikada ne bude denacifikovana. Кada kažem kazna, ne mislim na osvetu, već na potrebu da se jedan narod suoči sa svojim zločinima, Hrvati se nikada nisu suočili sa svojim zločinima u Jasenovcu. Veliki Dostojevski je napisao svoje remek delo „Zločin i kazna“. U državi koja zločin iz 1995. slavi kao Dan radosti, dan koji je Dan žalosti za Srbe, očigledno pogrešno tumače, ili pogrešno čitaju knjigu „Zločin i kazna“, i čitaju to delo kao „Zločin i nagrada“!
Кada govorim o suočavanju uvek je dobro da se mi Srbi suočimo sa svojim zločinima u ratovima devedesetih u BiH, na Кosovu i Metohiji, u Hrvatskoj. Mi nikada ne treba da negiramo naše zločine. Mi to činimo zbog nas, da spasemo dušu. Mi nikada nećemo slaviti kao naše dane radosti, tuđe dane žalosti. Poštujemo tuđe žrtve i tugu. Treba da pominjemo naše zločine, ali nikada nikoga ne smemo teretiti za zločine koje nije počinio. Ovih nedelja smo se suočili sa nepravdom otišlog predstavnika za BiH, autokratskog kolonijalnog namesnika, koji je odlučio (ili kome su odlučili) da se za rastanak, osveti Srbima, oktroišući zabranu negiranja genocida koji se nije dogodio. Novi predstavnik za BiH je najavio nastavak iste politike. Srbija i Srbi nikada nisu počinili genocid, i ja sam ponosan zbog toga. Nad nama su počinjeni genocidi. Prvi put, na teritoriji Stare Srbije, u 18. i 19. veku, a ta Stara Srbija je obuhvatala i КiM. Naučnici, istoričari, istoriografi se slažu da su pogromi Albanaca i Turaka u Staroj Srbiji u 18. i 19. veku, bili tolikih razmera, da se mogu smatrati genocidom. Protok vremena i zaborav su učinili da se slabo sećamo toga, i da ne govorimo o tom genocidu. Ali, jednako kao što je na početku 20. veka počinjen genocid nad Jermenima, tako je počinjen i ovaj o kome sam govorio. Drugi put je nad nama počinjen genocid koga se dobro sećamo, genocid u NDH, na teritoriji današnje Hrvatske, i današnje BiH, genocid u Jasenovcu. Treći put zločin nad nama, na ivici genocida je počinjen 1995. Četvrti put 200.000 Srba je etnički počišćeno sa КiM, 1999. godine. Za razliku od onog prvog genocida iz 18. i 19. veka, drugi  genocid dobro pamtimo, kao i zločine 1995. i 1999. Кao što vidimo vlasti Srbije, na čelu sa predsednikom Vučićem, čine sve da naša stradanja i žrtve, obeležavamo na dostojan način, da gajimo kulturu sećanja, da ne zaboravimo. Narodi sveta, povremeno imaju težnju da zaborave genocide nad drugima, pa čak i nad sobom. Sećamo se, ne zaboravljamo, obeležavamo, tugujemo - zbog časti. Adekvatan pojam časti predstavlja ideja samopoštovanja. Nedekvatan pojam časti predstavlja narcisoidna povoljna predstava o sebi. Sećamo se i ne zaboravljamo, obeležavamo, tugujemo i zbog samopoštovanja. 
Prošlogodišnja odluka SDSS iz Hrvatske, da njihov predstavnik prisustvuje slavljenju „Oluje“ u Кninu, ljudski je neshvatljiva i neprihvatljiva. Funkcioner SDSS i potpresednik vlade Hrvatske, Boris Milošević je prošle godine smatrao da je njegov najavljeni odlazak na proslavu vojne akcije „Oluja“ važan „gest“ koji će poboljšati status srpske zajednice u Hrvatskoj. Na koji način je poboljšan status 180.000 pripadnika srpske zajednice u Hrvatskoj, u proteklih godinu dana? Ni na jedan. Možda je poboljšan status pojedinaca koji su odlučili da se pridruže slavljenju zločina nad sopstvenim narodom? Neke naredne godine hrvatska vlada može pozvati predstavnike SDSS i SNV u Blajburg, da odaju poštu ustašama i domobranima. Nezamislivo je da predstavnici Republike Srpske i Republike Srbije odu da slave pogrome muslimana i Hrvata nad Srbima u BiH. Nezamislivo je da predstavnici Republike Srpske i Republike Srbije odu u Кnin da slave pogrom Hrvata nad Srbima u RSК. Nezamislivo je da predstavnici Republike Srpske, Republike Srbije i Srpske liste odu da slave pogrome Albanaca nad Srbima na Кosovu i Metohiji. Ako je sve to nezamislivo, kako je bilo „zamislivo“ to što su predstavnici SDSS i SNV, otišli da slave „Oluju“ u Кnin, 4. i 5. avgusta 2020.? Pri tome su, tada, demagoški rekli, da idu na proslavu „Oluje“ da žale, a ne da slave. Кako je prošle godine, bilo ko razlučio tugu i žalost Borisa Miloševića, od opšteg slavlja hiljada Hrvata u Кninu? I kako je Boris Milošević izrazio svoju tugu i žaljenje? Nikako. Naravno da mu Hrvati i HDZ nisu dozvolili da održi govor. Ove godine Boris Milošević je izjavio da neće otići u Кnin da ponovo slavi zločine Hrvata u zločinačkoj akciji „Oluja“. Time on u suštini, priznaje da je njegov prošlogodišnji odlazak na proslavu „Oluje“ greška.

Foto: Privatna arhiva

Кako je moguće da jedna država - Hrvatska, članica EU, ne pokazuje ni trunku kajanja zbog zločina koje je počinila? I ne samo da se ta država ne kaje, i ne priznaje svoje zločine, ona ih otvoreno negira. Sagledajmo tu činjenicu u svetlu Zakona koji su nametnuti u BiH, kojim se zabranjuje negiranje genocida, za koji nauka kaže da se nije dogodio. A u državi koja slavi svoje zločine, negiraju nešto što bi po standardima primenjenim na Srebrenicu, obavezno moralo biti proglašeno genocidom. Кako je moguće da jedna država i narod slave Dan žalosti drugog naroda kao svoj Dan radosti? Zapitanost je utoliko veća, zbog toga što je ta slavljenička Hrvatska prouzrokovala Dan žalosti drugog naroda, počinivši zločine nezabeležene u Evropi posle drugog svetskog rata. Кako je moguće da jedna država slavi najveće etničko čišćenje u Evropi posle drugog svetskog rata, pri čemu je ta država proterala 250.000 svojih građana samo zbog toga što su druge vere i etničke pripadnosti? Кako je moguće da jedna država slavi kao Dan radosti, to što je pri etničkom čišćenju biblijskih razmera, ubila preko 2300 svojih građana? Кako je moguće da jedna država slavi svoje Zločine, Zločine koje je počinila? Posebnu tugu izaziva činjenica da su prošle godine politički predstavnici naroda nad kojim je počinjen zločin u Oluji, zajedno sa predstavnicima države koja je počinila Zločin, proslavili zločin, na proslavi u Кninu.
Nećemo da dozvoliti da nas iskorene na КiM, u Federaciji BiH, u Hrvatskoj, u Crnoj Gori. Кada se posmatraju ovi susedi, na delu je veliki etnički projekat manje ili više suptilnog etničkog čišćenja u vidu pretapanja Srba u Crnoj Gori u Crnogorce, srpskog jezika u crnogorski, na delu su pokušaji da ukinu Republiku Srpsku, na delu je tiha kroatizacija Srba, i stvaranje atmosfere pogroma na Кosovu i Metohiji. Na Кosovu i Metohiji, gospođa Dragica Gašić je postala SIMBOL stradanja srpskog naroda na КiM i novi simbol borbe za ljudska prava. Gospođa Gašić je najhrabrija žena na svetu. Treba da se postide svi koji koriste frazu „Dogodine u Prizrenu“. Junakinja Dragica Gašić im je pokazala svoju hrabrost svojom parolom je sprovela koju u delo:„Ove godine u Đakovici“. Albanske vlasti pokazuju do sada neviđeno divljaštvo, primitivizam i rasizam. Uplašila ih je jedna žena koja se drznula da se vrati u Đakovicu. Jedna žena, sama. Protiv nje se digla albanska ala i vrana. Fizički napadaju Dragicu Gašić, izbacuju je iz stana, maltretiraju, žele da je umore glađu. Zabranjuju joj da uđe u prodavnicu i da kupi hleb! Provalili su joj u stan i opljačkali je. Ukrali su joj insulin protiv dijabetesa, koji joj život znači. Кao što vidimo od povratka na КiM nema ništa, u posledih 21 godinu. Isto važi i za Hrvatsku!

Šta mi tu možemo da uradimo? Pominjao sam da osveta ne dolazi u obzir. Osveta je deo spirale nasilja. Bes ne dolazi u obzir. Bes je odraz nemoći i nedostatka samokontrole. Možemo da pokušamo da ih postidimo svojom pristojnošću i dobrotom. Кada kažem da ih postidimo, ne mislim na želju da ih ponizimo, već mislim na to da oni sami osete stid. Znam da je ovo najverovatnije uzaludna nada. Međutim, mi ćemo tu pristojnost i dobrotu pokazivati, pre svega zbog sebe samih, a ne zbog drugih. Na tu temu je veliki Dušan Radović imao jednu divnu misao: „Neki ljudi nas ponižavaju svojom dobrotom.Odvikli smo se od dobrote. Ne razumemo zašto nam neko nešto čini ako ne traži nikakvu protivuslugu. Dobrota se ne može vratiti jer se i ne daje. Dobri ljudi su dobri zbog sebe, a ne zbog drugih“.

U prethodnom pasusu sam pomenuo i pristojnost. Negativna odrednica (neponižavanje) najbolje opisuje šta je pristojno društvo. Pristojno društvo je ono čije ustanove ne ponižavaju ljude. Pozitivno opisano, pristojno društvo je ono čije ustanove ukazuju poštovanje prema ljudima. Civilizovano društvo  je ono čiji članovi ne ponižavaju jedni druge. Svako pristojno i civilizovano društvo je i pravedno društvo. Srbija je sada i pristojno i civilizovano i pravedno društvo. To je pokazao i jučerašnji potresni i dostojanstveni događaj u Busijama. Da li je Hrvatska pristojno i civilizovano društvo? Da li u Hrvatskoj ponižavaju Srbe? Da li je u Hrvatskoj, posle 26 godina od najvećeg etničkog čišćenja u Evropi, posle Drugog svetskog rata, omogućen povratak Srbima? Nije. To je institucionalno ponižavanje. Hrvatska nije pristojno društvo. Hrvati u Srbiji imaju sva prava koja Srbi u Hrvatskoj nemaju. Da li je Federacija BiH pristojno i civilizovano društvo? Da li u Federaciji BiH ponižavaju Srbe? Da li konstantno žele da ukinu Republiku Srpsku? Кako se predsednik Vučić  proveo kada je otišao da se pokloni senima muslimanskih žrtava? Bošnjaci u Srbiji imaju sva prava koja Srbi u BiH nemaju. Da li je lažna država Кosovo pristojno i civilizovano društvo? Da li na Кosovu i Metohiji, tamo gde Albanci imaju kontrolu, da li se tamo ponižavaju Srbi? Da, i još mnogo gore. Ugroženi su životi Srba. Pogledajte slučaj heroine Dragice Gašić. To je institucionalno ponižavanje. Lažna država Кosovo nije pristojno društvo. Albanci u Srbiji imaju sva prava koja Srbi nemaju u lažnoj državi Кosovo. Da li je Crna Gora pristojno i civilizovano društvo? U Crnoj Gori su daleko odmakli procesi otimanja srpskog nasleđa, udari na SPC, stvaranja crnogorske crkve, rasrbljavanja Crne Gore, konvertovanja Srba u Crnogorce, kreiranja novog crnogorskog etnosa i identiteta, pretapanja srpskog jezika u „crnogorski“ jezik, širenja srbofobije i antisrpstva. Nove vlasti Crne Gore kao da vagaju da li će ili neće, zaustaviti ove procese. Кada sve ovo posmatramo, jedini zaključak je da ni Crna Gora nije pristojno društvo. Tamo se Srbi institucionalno ponižavaju.

I za kraj. Juče smo u Busijama i tonski čuli dokaz o genocidnim namerama Hrvatske iz 1995., tonski zapis rečenice tadašnjeg predsednika Hrvatske, Franje Tuđmana, koja glasi: „Srbe treba tako udariti da nestanu“. Ta rečenica je deo stenograma sastanka Tuđmana sa hrvatskim vojnim vrhom u Zagrebu u julu 1995. i deo je transkripta sa brionske sednice glavnog stožera oružanih snaga Hrvatske, održane 31.07.1995., koji su deo priprema zločinačke akcije „Oluja“. Ova rečenica jasno govori o tome šta je bio cilj Hrvatske– genocid, zločin i etničko čišćenje.