VAŠINGTON I BRISEL DA DISCIPLINUJU SVOJE PULENE U PRIŠTINI, U SUPROTNOM... Kome treba novi rat na KiM, zašto su u pozadini Rusija i Kina?

Uz maksimalno distanciranje i pokušavanje sagledavanja realnog stanja, teško je dokučiti - kome danas treba novi rat na Kosovu? Jer, bilo kakva krupna destabilizacija u toj „balkanskoj zoni" neumitno bi se prelila i na druga regionalna geopolitička žarišta

„Politika je uzbudljiva i opasna kao rat, ali u ratu se može poginuti samo jednom, a u politici više puta". Primetio je Vinston Čerčil. Zato se, ponekad, političari lako opredeljuju za rat. Ili nesvesno uzrokuju ratove. Valjda misle da će i u ratu imati drugu šansu, kao i u politici.

I zato su, piše Dušan Proropković iz Instituta za međunarodnu politiku, često, u vojnom rukovodstvu najveći protivnici rata. Oni znaju da druge šanse neće biti, probleme je bolje rešavati političkim putem, tražiti izlaze dok se ne iscrpe sva raspoloživa sredstva.

Njegovu analizu prenosimo u celini!!!

Ratovi su rizični, u svakom pogledu. Čak i kada su potencijali vojne moći dve sukobljene strane nesrazmerni, događaji mogu krenuti sasvim drugačijim tokom od planiranog ili očekivanog. Na te događaje utiču i geopolitičko okruženje i bezbednosno okruženje, međunarodni odnosi, motivisanost aktera, spremnost na žrtvu i odricanja, gomila indikatora koji se u početnoj fazi smatraju perifernim ili uopšte ne ulaze u kalkulaciju.

Novi „balkanski front" na Kosovu

O direktnom ili indirektnom uključivanju drugih, velikih igrača u sukob na Kosovu, ne treba posebno govoriti. Toga bi bilo u većoj meri nego pre tri decenije, samo bi ovoga puta odnos snaga tih velikih igrača bio nešto drugačiji. Ne treba posebno govoriti ni o svim posledicama po kontinentalnu bezbednost. EU ne može istrpeti ni eskalaciju krize u Ukrajini , šta bi se tek desilo sa otvaranjem „balkanskog fronta".

Povrh svega, nemoguće je projektovati željene ishode, unapred sa velikom pouzdanošću ustanoviti ko bi iz tih sukoba izašao kao pobednik, a ko kao gubitnik. Rizik je ogroman, nesaglediv.

Ipak, u istupima Aljbina Kurtija upotreba pojma rat sve je frekventnija. Zabrinjavajuće, korišćenjem različitih dvosmislenih formulacija ili tobožnjim upozorenjima o „problematičnim potezima Beograda" na koje onda valja odgovoriti izgleda da niko na Zapadu nije preterano zabrinut. Barem u političkim krugovima. Zabrinjavajuće je, jer se u ovoj igri svi zajedno mogu i preigrati.

Kurtijevo „ludilo" ima svoj sistem

U „ludilu" Aljbina Kurtija, kako analizira u svom autorskom članku Milorad Vučelić „ima sistema". Najčešće, u svakom ludilu „ima sistema". Svako se rukovodi svojom logikom, gradi sopstveni sistem i na tome temelji algoritme donošenja odluka. Logika kojom se danas rukovode u Prištini, očigledno podržani, moguće i podstaknuti od strane zapadnih sponzora, jeste da se status lažne države Kosovo dugoročno „cementira" njihovim uguravanjem u NATO.

Foto: Fotoilustracija

Ako se traže zapadni sponzori, ne treba ih dugo tražiti, dovoljno je pogledati vest o potpisivanju „sporazuma o Kompaktnom programu", vrednom cirka četvrt milijarde dolara, sa korporacijom čiji je izvršni direktor ćerka Medlin Olbrajt. Uz prisustvo Kurtija i Osmanijeve dokument je parafiran u zgradi američkog Kongresa. A gde bi drugde?

Beograd je ionako za poslednjih devet godina prepustio sve što se prepustiti moglo, ostalo je još da se koplja lome na ličnim kartama i registarskim tablicama. Isto tako, i pored popustljivosti Beograda, jasno je da albanska državolika tvorevina ne može u UN, ne može čak ni u druge, manje bitne međunarodne organizacije. NATO je stvorio ono što danas na Kosovu postoji, NATO to mora nekako i da održi.

Uključivanje Prištine u NATO

Sistem koji se na ovoj logici gradi danas uključuje i NATO aspiracije na „istočnom frontu", sukob sa Rusijom koji će, sudeći po novoj Strategijskoj koncepciji predviđenoj da traje do 2030. godine, biti samo produbljivan. U geostrategijskom smislu, uključivanje Prištine u NATO donosi im novi pritisak na Srbiju, onemogućava razradu jačanja srpskog uticaja južnim geopolitičkim vektorom, praktično tera Beograd na tesnu kooperaciju sa Severnoatlantskom alijansom, onemogućava produbljivanje ne samo vojne, već i političke saradnje sa Rusijom i Kinom.

Nije zanemarljiv ni „resursni potencijal" na albanskom etnoprostoru, među onih planiranih 300.000 vojnika na ruskim granicama neće biti mnogo Amerikanaca i Britanaca. Kao što je bilo i do sada, Albanci bi „debelo platili" i za ovaj korak. Nema besplatnog ručka.

Međutim, u osmišljavanju algoritma javio se „dupli problem". Sa jedne strane, nema jasnog povoda za otpočinjanje bilo kakve vojne intervencije ograničenog karaktera, a kamoli rata.

Čak naprotiv, učinjeno je dosta da ekonomski odnosi Srbije sa Albanijom budu unapređeni, moguće je očekivati da se pored Severne Makedonije u tom formatu uskoro nađe i Crna Gora, obim investicija u celom regionu je porastao, bilo kakve turbulencije ne odgovaraju kapitalu. Sa druge strane, presedani činjeni na postjugoslovenskom prostoru, a posebno u slučaju Kosova i Metohije već su se obili o glavu zapadnim stratezima. Indukovati još jedan sukob ne samo da nije pametno, nego se u određenom razvoju situacije može pokazati kao katastrofalno.

Ni u Americi ne misle isto

Možda to nije jasno sledbenicima Medlin Olbrajt, Nensi Pelosi je tako provocirala sukob sa Kinom službeno stigavši u Tajpej, oni i dalje misle da se rizikom dobija. Ali, postoje i kružoci kojima je to kristalno jasno, koji su umorni od avantura i otvoreno strahuju od troškova takvog pristupa. Zapad odavno nije monolitan po brojnim pitanjima strateškog karaktera, podele su i te kako primetne i u samim SAD.

Istina, po ovoj konkretnoj stvari se ne oglašavaju, niti je popularno braniti Srbe, niti je prijatno da ih oponenti odmah proglase za agente ruskog uticaja, ali „tvitovanje" Ričarda Grenela ukazuje da ih ima, isto kao što na to ukazuje čitav niz poruka koje se prenose diplomatskim putem ili političkom čaršijom.

I tu se, sada, pojavljuje Kurti sa svojom retorikom, spreman na hazarderske poteze kako bi isprovocirao oružani sukob. Po ovoj zamisli, u kontra-reakciji na njegove provokacije Srbija bi oružanom silom intervenisala na administrativnoj liniji, što bi dalo povod najpre za „uzvratni potez" KFOR-a (ne treba uopšte sumnjati kako bi se to u zapadnim medijima opisalo kao novi rat Srbije protiv NATO), a ubrzo potom i za stavljanje na dnevni red teme učlanjenja takozvane Republike Kosovo u NATO.

Foto: Printskrin/Fotoilustracija/Reuters/Tanjug

Da bi se zaštitili od uvek agresivnih Srba neophodna im je vojska, a sa vojnim snagama ide i članstvo u tom vojnom savezu. „Rampa" koja sada postoji, oličena u činjenici da četiri NATO države ne priznaju Prištinu, a među kojima je sa „najtvrđim stavom" Španija, u takvom sledu stvari srušila bi se sama od sebe.

Na kraju krajeva, od četiri NATO države, samim tim ni od Španije, niko ne bi ni tražio da priznaju albansku državoliku tvorevinu, nego samo da ih „pripuste" u NATO. Tako će ih zaštiti od „novog genocida", jačanja „ruskog malignog uticaja" u regionu, širenja kineskih projekcija preko Balkana ka srednjoevropskom prostoru…

Čitav spektar „genijalnih zaključaka" i „analitičkih tekstova" stoji na raspolaganju. Na raspolaganju su i zapadni i domaći komentatori koji će u istinitost zaključaka i tekstova ubeđivati javnost. Podrazumeva se, tako će ubediti i onaj deo političkih i pre svega vojnih kružoka u zapadnim zemljama koji sumnjičavo vrte glavom na spominjanje Balkana, shvatajući da je rizik ovako projektovane operacije preveliki. Zapad će opet biti monolitan, makar kada je reč o „disciplinovanju Srba".

Opasno nasedanje na provokacije

Pokretanje algoritma donošenja odluka (na osnovu kojeg treba usvajati sistemska rešenja zasnovana na konstruisanoj logici) ima, dakle, jedan bitan preduslov, koji se tiče provociranja sukoba od strane Prištine do krajnjih granica.

Naravno, to se sve vidi iz Beograda. Nasedati na tako providne provokacije nije opcija, a postoji i niz kanala koji se sada mogu koristiti za objašnjavanje situacije i ubeđivanje uticajnih krugova o potencijalnim posledicama. Postoje i saveznici, sa svojim interesima, taktikama i strategijama. Nije ovo ni 2008. godina, još manje je 1999. godina.

Ali, postoji i ono upozorenje Ive Andrića da se ratovi ponekad „omaknu". Političari često „prelaze" granice dozvoljenog, misleći da će im se i u slučaju rata pružiti druga šansa. Kada jednom počne rat, više nema druge šanse. Ima samo posledica i krajnje nepredvidivih ishoda.

Onima koji donose odluke u Vašingtonu i Briselu, bolje je da smire strasti i disciplinuju svoje pulene u Prištini. U suprotnom, ko zna šta nas sve može sačekati iza prve krivine!? I nas na Balkanu, i njih u EU i NATO! Uostalom, bolje bi svima u svetu bilo da su više slušali Henrija Kisindžera, a manje radili po diktatu Medlin Olbrajt.