Od 5. oktobra do 12. marta! Kako je Milošević ujedinio Đinđića i Koštunicu, a onda rasturio koaliciju i izveo JSO na ulicu

Kako bi se srušio režim Slobodana Miloševića organizovana jedna od najširih političkih koalicija u istoriji Srbije, a nakon pobede predsednička i premijerska funkcija podeljena je između Vojislava Koštunice i Zorana Đinđića.

Nepremostive razlike između ova dva lidera spajao je jedino motiv za svrgavanjem Slobodana Miloševića, čije izručenje Haškom tribunalu je bio još jedan kamen spoticanja koji je doveo do političke krize i rasturanja koalicije.

Uprkos velikim razlikama u programima, ideologijama i vizijama budućnosti zemlje, Demokratska opozicija Srbije (DOS) je uz veliku podršku glasača pokrenula promenu vlasti.

Lideri Demokratske stranke Srbije (DSS) Vojislav Koštunica i Demokratske stranke (DS) Zoran Đinđić, preuzeli su predsedničku i premijersku funkciju posle izborne pobede.

Foto: Beta photo

Koštunica je kao kandidat DOS-a pobedio u prvom krugu izbora za predsednika Savezne republike Jugoslavije 2000. godine, što je Slobodan Milošević osporavao i u početku odbio da prizna izborne rezultate, zahtevajući drugi krug izbora, što je prouzrokovalo Petooktobarske proteste nakon kojih je Milošević priznao poraz. 

Vlada Zorana Đinđića formirana je 25. januara 2001. godine nakon tromesečnog mandata prelazne vlade.

Nepremostive razlike

Razlike između lidera DSS i DS osećale su se u vazduhu od početka petooktobarskih promena. Koštunica se strogo protivio saradnji sa Haškim tribunalom i njegova stranka sa 45 poslanika je napustila Đinđićevu vladu u avgustu 2001. godine u znak protesta povodom izručenja Haškom tribunalu bivšeg predsednika Miloševića.

Pored spora oko saradnje sa Hagom, koalicioni partneri imali su još nekoliko ključnih tačaka po kojima su se razilazili. Sporna su bila kadrovska rešenja, zakon o lustraciji, status AP Vojvodine, obračun sa organizovanim kriminalom i korupcijom. Politička kriza izazvana ovim spornim razmimoilaženjima u političkim namerama doveli su vladu na klimave noge.

Foto: Foto: EPA Images

Članovi koalicije koji su dolazili iz manjih partija pokušavali su da iznađu način za njen opstanak, a plan su u decembru 2001. izneli Goran Svilanović, predsednik Građanskog saveza Srbije (GSS), i Miroljub Labus, tada jedan od lidera stranke G17+.

Predložili su obustavu sukoba u vladajućoj koaliciji do kraja 2002. godine, izbor novog predsednika Skupštine Srbije posle smene Dragana Maršićanina u martu iste godine, rekonstrukciju vlade u istom roku, donošenje novog ustava do juna i pristanak DSS-a na saradnju sa sudom u Hagu.

Međutim, ponuđene opcije nisu bile prihvatljive ni za DS, ni za DSS, kao dva pola tada već prilično uzdrmane koalicije.

Izručenje Slobodana Miloševića Hagu

1. aprila 2001. godine, bivši predsednik Slobodan Milošević je uhapšen, a tada zvanična optužnica još nije bila sastavljena. Milošević se sumnjičio za zloupotrebu službenog položaja i korupciju.

Nakon Miloševićevog hapšenja, SAD su zatražile su od njegovo izručenje. Tadašnji predsednik Koštunica protivio se izručivanju Miloševića navodeći da bi taj čin prekršio Ustav Jugoslavije. 
Premijer Đinđić sazvao je vanredni sastanak vlade povodom odluke o izručivanju. Miloševićevi branioci žalili su se na proces izručivanja Ustavnom sudu Jugoslavije. Sud je zahtevao dve nedelje razmatranja žalbe.

Foto: printskrin/youtube

Ignorišući zahteve predsednika i ustavnog suda, Đinđić je naredio izručenje Miloševića Haškom tribunalu. Na Vidovdan 28. juna 2001. godine, Milošević je prebačen helikopterom iz Beograda u američku vazdušnu bazu u Tuzli odakle je izručen Hagu.

Izručenje Miloševića Haškom tribunalu izazvalo je političke nemire i ulične proteste opozicije. Koštunica je izručenje proglasio nezakonitim i neustavnim. 

Pobuna JSO

Avgusta 2001. ubijen je bivši oficir Službe državne bezbednosti Momir Gavrilović nekoliko sati nakon sastanka sa Koštunicom u njegovom kabinetu. Koštunica je tvrdio da je Gavrilović ubijen jer je posedovao dokaze o povezanosti pojedinih članova Đinđićeve vlade sa organizovanim kriminalom. Koštunica i njegova stranka, zajedno sa SRS i SPS su otvoreno optužili Đinđića za organizovani kriminal. 

Ubrzo nakon tih napada, u novembru 2001. je došlo do pobune JSO protiv Đinđićeve vlade, tokom koje su pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO) predvođeni Miloradom Ulemekom Legijom blokirali auto-put kod Vrbasa i Sava centra u Beogradu. 

Foto: Foto: EPA Images

U trenutku izbijanja pobune, Đinđić i tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović su bili na službenom putu.

Povod za pobunu JSO bilo je hapšenje haških optuženika braće Predraga i Nenada Banovića, optuženih pred Haškim tribunalom. 

Koštunica je podržao pobunu rekavši da se radi o ljudima koji nisu ugrozili bezbednost zemlje.

- Znate, radi se o ljudima koji po meni nisu, sem možda kada je reč o funkcionisanju saobraćaja, ni na koji način ugrozili bezbednost zemlje. Posao koji oni obavljaju jeste takav, a neko od njih je i rekao, da nemaju druge uniforme od onih koji imaju. Oni su se pojavili u onome što je njihova radna i svakodnevna odeća. Mislim da je jedan ovakav revolt sasvim opravdan i normalan. Znači, recimo, protestuju lekari oni izađu u belim mantilima, protestuju pripadnici JSO oni izađu u svojoj opremi i svojim vozilima - kazao je tada Koštunica.

Foto: Fejsbuk

Tek 2012. godine podignuta je optužnica za oružanu pobunu i ugrožavanje ustavnog poretka, ali je sedam godina kasnije doneta oslobađajuća presuda.

Apelacioni sud u Beogradu pravosnažno je oslobodio Milorada Ulemeka, Zvezdana Jovanovića i pet pripadnika JSO od optužbe da su izvršili oružanu pobunu 2001. godine.

U obrazloženju presude navodi se da nije dokazano da predmetna dešavanja, u periodu od 9. do 17. novembra 2001. godne, predstavljaju ugrožavanje ustavnog uređenja i bezbednosti države, što je neophodan element za postojanje krivičnog dela oružana pobuna.

Prema oceni Apelacionog suda, odsustvo reakcije vlasti na događaje koje su predmet optužbe, te činjenica da tadašnja Vlada nije proglasila vanredno stanje, što bi, ukoliko je u pitanju oružana pobuna bio logičan sled stvari, i to što službe bezbednosti nisu stavljene u borbenu gotovost, potkrepljuje zaključak o nedokazanosti iznetih činjenica.

Atentat

Premijer Zoran Đinđić pogođen je snajperskim hicem 12. marta 2003. godine u 12 sati i 25 minuta ispred ulaza u zgradu Vlade Srbije.

Atentat je izvršio Zvezdan Jovanović, pripadnik JSO sa prozora kancelarije 55 na drugom spratu zgrade u Ulici admirala Geprata 14.

Neposredno pred atentat uobičajena kolona od tri vozila došla je po premijera do njegove rezidencije u Užičkoj ulici broj 40, Đinđić je ušao u srednji automobil, nakon čega je kolona krenula ka Vladi. 

U trenutku ulaska kolone na parking zgrade Vlade ona se zaustavila tako da je srednji automobil u kojem se nalazio Đinđić, bio postavljen tačno ispred ulaza broj 5, na dva-tri koraka od vrata. 
Nakon ovoga, telohranitelji su pomogli Đinđiću, koji se tada kretao pomoću štaka, da izađe iz automobila.

Foto: Zoran Sinko

Kada je premijer izašao iz vozila, telohranitelj Milan Veruović mu je dodao štake, krenuo sa njim do ulaza u zgradu i vratio se da zatvori vrata automobila. Dok je premijer otvarao vrata zgrade, atentator Zvezdan Jovanović je ispalio dva metka. Prvi metak pogodio je Đinđića u grudi, dok je drugi pogodio telohranitelja Veruovića u trbuh i zatim, rasprsnuvši se o zgradu, Đinđiću naneo ranu na desnoj butini. Đinđić je, uprkos hirurškoj intervenciji u Urgentnom centru, proglašen mrtvim u 13:30 časova. 

Presuda za njegovo ubistvo potvrđena je pet godina kasnije. Pripadnici zemunskog klana i JSO osuđeni su za organizaciju i ubistvo Đinđića. Dvanaset lica je završilo u zatvoru i dobilo višedecenijske kazne.

Posle ubistva Đinđića, Zoran Živković je postao premijer, ali su već 13. novembra 2003. raspisani vanredni parlamentarni izbori za 28. decembar iste godine.

Pet dana kasnije, Živković je sazvao sednicu lidera DOS-a u Beogradu čiji je epilog bio konačni razlaz koalicije. 

Koštunica pozvan na saslušanje povodom ubistva Đinđića

Uoči osme godišnjice atentata na premijera Đinđića, i tri godine nakon što je tužilaštvo za organizovani kriminal najavilo pokretanje istrage o političkoj pozadini ubistva, stigla potvrda da će na neka pitanja biti pozvan da odgovori i tadašnji predsednik DSS Vojislav Koštunica.
Vojislav Koštunica u svom prepoznatljivom stilu je kazao tad, da je iz medija saznao da će biti saslušan u vezi političke pozadine ubistva premijera Zorana Đinđića, ali nije želeo da odgovori na pitanje da li će se odazvati pozivu na sud.

Na ponovljeno pitanje da li će se odazvati pozivu za saslušanje u pretkrivičnom postupku koji je najavio specijalni tužilac za organizovani kriminal Miljko Radisavljević, Koštunica je rekao:  Nemam više ništa novo da kažem, tumačite to kako hoćete.

Koštunica je izjavio da vrlo dobro zna šta su politički progoni i kampanje i da DSS osuđuje pravosudne organe koji montiraju postupke.

Foto: Foto: ATA Images

- Vlast vrši represiju i ugrožava demokratski poredak zemlje - rekao je Koštunica na konferenciji za novinare.

Na pitanje zašto o tome priča baš sada, lider DSS je rekao: Govorim o tome u danu kada se obeležava godišnjica jer ju je tužilac već zloupotrebio. O svemu sam govorio, ali ne mogu da pričam o nečemu što se nije dogodilo.

Nekoliko dana kasnije Demokratska stranka Srbije (DSS) pokrenula je potpisivanje peticije u kojoj se osuđuje kako su istakli kampanja protiv lidera te stranke Vojislava Koštunice. 

Peticiju u kojoj se osuđuje kampanja protiv Koštunice potpisalo je više od stotinu javnih ličnosti, među kojima su akademici: Matija Bećković, Kosta Čavoški, Dobrica Ćosić, Dragoslav Mihailović, Milovan Danojlić, Svetomir Arsić Basara, Gojko Đogo, kao i književnici Brana Crnčević, Slobodan Rakitić i Milovan Vitezović, mitropolit Amfilohije, pevač Bora Đorđević, scenarista Siniša Pavić, reditelj Emir Kusturica i mnogi drugi.