"U pet ujutru su me probudile jake detonacije, često i danas sanjam..." Štrbac o ratnim godinama u Krajini i ustaškoj akciji "Oluja" (VIDEO)

Direktor dokumentaciono-informacionog centra "Veritas" Savo Štrbac govorio je za Informer o svojim sećanjima iz zločinačke hrvatske akcije "Oluja", rodnom kraju, položaju Srba u Hrvatskoj, kao i o nekim vedrijim, novogodišnjim, temama.

U kakvom stanju je ostala Vaša kuća u Hrvatskoj nakon rata?

- Imao sam kuću u kojoj sam rođen, ta je porušena. Nema ni temelja. Druga, koja je bila novija, nije minirana. Opljačkana jeste. Međutim, pošto nikoga nema tamo skoro 30 godina, krov se urušio. Iz mnogih kuća su već izrasla ogromna stabla. Najviše je kuća iz kojih već rastu šume, prašume. Tamo gde su čak i bili asfaltni putevi, nema više tog asfalta, izbilo je grmlje, trava, stabla, svašta nešto.

Da li je neko od Vaših rođaka ostao u Hrvatskoj nakon rata?

- Moje selo je bilo pola Srba, pola Hrvata. Kad se malo zagrebe, onda imate ista prezimena i Hrvata i Srba ili katolika i pravoslavaca. Zna se i kad su neki prelazili sa pravoslavlja u katoličanstvo. Katolička crkva je uvek bila agresivnija, koristila je te "gladne godine". Uvek je bila da da vreću brašna i ulje ako neka porodica želi da pređe na katoličanstvo. Moja sestra od strica je udata za Hrvata. Ostala je da živi u Zadru. Oni su obrađivali te moje vinograde, zajedno sa svojim. Svoje su obrađivali, a naše su eksploatisali dok su, bez ulaganja, davali nekakve plodove.

Foto: Tanja Andric

Gde Vas je zatekao početak "Oluje" u jutro 4. avgusta 1995?

- Trećeg avgusta sam vodio svoju komisiju, pregovarali smo sa muslimanskom komisijom, blizu Željave, aerodroma. To je bila takozvana ničija zemlja. Tek sam negde oko ponoći došao u svoju kancelariju u Knin i tu sam vodio razgovor sa drugim čovek u vojsci Republike Srpske Krajine. Rekao mi je da mogu da idem kući da spavam jer su dobili telegram iz Beograda u kom je pisalo da sutra neće biti nikakvog napada jer je on bio izvestan, očekivao se. Bilo je samo pitanje vremena kad će se desiti. Imao sam iznajmljen stan na 200-300 metara od zgrade gde sam radio, a to je zapravo bio Dom vojske. Ujutro, u pet sati, su me probudile jake detonacije. Ja sam to često opisivao i često to i danas sanjam... Odskakivao sam od kreveta, čini mi se pola metra, jer su granate udarale blizu. Kad sam pogledao kroz prozor, video sam na bar desetak mesta te pečurke, kao posle atomske bombe. To znači da je tu blizu pala granata. Spremio sam se, sva sreća nije mi bila porodica tu. Deo je bio u Beogradu, deo u Benkovcu, a to se dešava u Kninu. Te granate su padale neselektivno. Čas na nogometno igralište, čas kod bolnice, pa u centru, kod Doma vojske... Pet minuta pada, udara, onda prestane, pet, sedam minuta. Kad sam ja ocenio da će biti ta pauza između udara, onda ja krenem, cik-cak trčeći tih 50 metara da stignem do moje kancelarije

Foto: Tanja Andric

Da li se položaj Srba u Hrvatskoj popravio u odnosu na devedesete godine prošlog veka?

- Srba u Hrvatskoj je, po zadnjem popisu 1991, njihovom popisu, bilo 582 hiljade, ili 12,2% procenta od ukupne populacije. Po zadnjem popisu iz 2021. popisano je tek 123 hiljade Srba, što će reći da je Hrvatska od 1991. do 2021. ostala bez milion stanovnika. Od 4.800.000 spala je na 3.800.000. Od toga broja je nešto preko 500 hiljada Srba, a ostatak su Hrvati koji su otišli po Evropskoj uniji. Srbi su počeli da se vraćaju uz pomoć međunarodne zajednice tamo negde oko 2000. godine. Bio je neki povratak Srba na njihova ognjišta, ali ubrzo to prestaje i onda dolazi do takozvanog tihog egzodusa. Ljudi su sami odlazili, uglavnom prema Srbiji. Hrvati su to detaljno beležili. Svake godine koliko je ljudi otišlo i prema kojoj državi. Negde od 2006. do 2010. smo imali da je na jednog povratnika iz Srbije u Hrvatsku, šest odlazilo iz Hrvatske prema Srbiji. Danas je situacija isto veoma loša. Još uvek ima sela bez struje, iako su je imali pre rata ili kroz rat, pa je sve porušeno. Nema puteva, kuće su zarasle, nema škola, prodavnica... Hrvati kažu da im se to ni ne isplati da obnavljaju jer je malo ljudi tamo.

Da li ste i kako proslavljali doček Nove godine tokom ratnih godina u Krajini?

- Mnogi misle da smo mi samo pucali jedni na druge tokom celog rata. Rat je trajao četiri godine. Najmanje se pucalo. Ljudi su se u takvim ratnim vremenima, kad ne znaš da li ćeš se sutra vratiti s fronta, mnogo više radovali životu. Mnogo se više veselilo. Slavile su se slave, rođenja, venčanja... Svega je bilo kao u normalna vremena, ali rekao bih, upravo zbog te ratne psihoze je to imalo jednu dimenziju pojačanog veselja. Kao da će sutra nestati svet.

Kompletan intervju pogledajte u video-snimku: