Vladan Lukić: Ponovo bih ostavio sve i došao da branim Srbiju od NATO-a! Žao mi je što nisam bio na Kosovu

Jedni su govorili da sam lud, drugi da sam budala, a ja bih opet sve uradio isto! Ponovo bih na svoju štetu raskinuo unosan ugovor i došao da branim svoju zemlju u ratu, kaže Vladan Lukić u ekskluzivnoj ispovesti za Informer.

Nekadašnji fudbaler Crvene zvezde, a kasnije i predsednik kluba sa "Marakane", ostaće, između ostalog, za sva vremena upamćen i po nesvakidašnjoj odluci da usred sezone 1998/1999. napusti Fudbalski klub Mec, da zatraži raskid ugovora na svoju štetu i u 29. godini dođe u otabdžinu koju je napala NATO alijansa.

 

Lukićev gest je nezapamćen na našem podneblju, jer nijedan srpski sportista nije sledio njegov potez, ali zbog toga nekadašnji ubojiti napadača s pravom nosi epitet Obilića među sportistima.

 

Golgeter iz Sopota popeo se svojevremeno sa Crvenom zvezdom na krov Evrope i sveta, četiri puta bio šampion države, osvajač Kupa, ima duplu krunu u Švajcarskoj sa Sionom, a od maja 2009. do novembra 2012. sa pozicije predsednika crveno-belih doneo je na "Marakanu" dva trofeja Kupa. Međutim, otkako je napustio ulicu Ljutice Bogdana povukao se u medijsku ilegalu i 12 godina nije govorio za medije.

 

 

Na 25. godišnjicu NATO bombardovanja Srbije pristao je da ga posetimo u njegovom Sopotu, gde je danas zamenik predsednika opštine, i da priča za Informer "o svemu, samo ne o sportu", ali glavna tema se sama nametnula - njegov patriotski čin ravan onima iz holivudskih blokbastera. Nekoliko puta u prošlosti Lukić je u par rečenica govorio o tome zašto i kako je napustio Mec i otišao u rat, ali prvi put za našu medijsku kuću priča do najsitnijih detalja kako se "spremao" za rat, gde ga je zatekla vest da je počelo bombardovanje, kako je došao u Srbiju, zbog čega se nije vratio u Mec, ali i koje će slike iz 78 dana duge agresije NATO-a na našu zemlju ostati zauvek urezane u njegovom pamćenju.

Vi ste u Mecu znali mesecima ranije da se nešto ozbiljno kuva u vezi sa Srbijom. Ko vam je nagovestio da bi moglo da dođe do rata?

- Karlo Molinari, tadašnji predsednik Meca, nekadašnji automobilista, a onda jedan od najdugovečnijih funkcionera u francuskom klupskom fudbalu. On je jako bitna ličnost u čitavoj priči, jer je imao razumevanja za mene i pokazao je izuzetne ljudske osobine. On je bio svestan u kakvoj smo situaciji. Imao sam potpisan ugovor na pet godina, a odradio sam tek godinu i po u momentu kad je počela agresija na Srbiju. Prvi put u oktobru mesecu 1998. godine, posle dvomeča sa Zvezdom u Kupu UEFA, došao je u hotel i pozvao Nenada Jestrovića i mene da popričamo. Pitao je da li nam je lepo u klubu i kako se osećamo zbog trenutke situacije oko Srbije. Tada nam je otkrio da ima informacije da vrlo lako može da dođe do rata. Rekao sam mu da uvek verujem u političko mirno rešenje, a on mi je, onako prilično siguran u ono što priča, objasnio da se plaši da nema dobre volje u tom trenutku, u političkom vrhu ni jedne ni druge strane, i da je realno da dođe do rata. Njega je u tim trenucima interesovalo kako ćemo se postaviti Jestrović i ja ako počne rat. Nenad je izneo svoje mišljenje, a ja... Volim u takvim situacijama da razgovaram s ljudima i da čujem mišljenje drugih.

Foto: Privatna arhiva

 

I kakvo je bilo mišljenje Karla Molinarija?

- Znao sam da je njemu majka živa i da živi na Siciliji, pa sam ga pitao kakvu bi on odluku doneo da 30 zemalja opkoli Italiju? Kakav bi bio njegov osećaj i šta bi uradio? On kaže: "Nisam o tome razmišljao, ali sigurni bih želeo da budem sa majkom". Rekao sam mu: "Onda imate odgovor na pitanje kakav je moj stav". I kad je došlo do bombardovanja, odmah ujutro sam rekao suprugi da se spakuje i da krećemo za Srbiju. Odnosno, rekao sam joj da ona i ćerkica, tad sin Luka još nije bio rođen, mogu da ostanu u Mecu, jer sam znao da ću dobiti svaku moguću podršku kluba. Ona je rekla da želi da krenemo svi zajedno u Srbiju. Aviona tad nije bilo, morali smo autom i otišao sam u klub da im saopštim.

Sećate li se gde ste bili i šta ste radili 24. marta uveče u trenutku kad je počelo bombardovanje? Kako ste saznali uopšte tu strašnu vest?

- Bio sam u stanu, odmarao posle treninga i na TV-u sam video snimak kako poleću prvi NATO avioni iz italijanskog Avijana ka Srbiji. Sve mi je bilo jasno, da će dugo trajti, da se neće odmah završiti. Znao sam stav naše države da se Kosova nećemo odreći bez borbe. Nisam imao nijednog trenutka dilemu šta treba da uradim.

 

Foto: Tanjug

 

Koji vam je bio bio prvi osećaj kad ste na ekranu videli da počinje rat?

- Bes, jer je uopšte došlo do toga. Tuga, jer znam da moram da napustim sredinu koja mi je u tom trenutku bila dobra, dobronamerna, prijala mi je i bila je afirmativna za moju karijeru. Tad su stvari išle baš dobro po mene, imao sam dobar status, uživao ugled u francuskoj javnosti, bio u vrhu liste igrača po ocenama, bio vicešampion sa klubom u godini kad je Francuska bila šampion sveta. Igrao sa Roberom Piresom, Brunom Rodirgezom... Mec ima više od 100 godina, ali ta sezona je proglašena najboljom u istoriji kluba. Pa, ti igrači, Pires i drugi, pominju da je moj, ka i dolazak još dva igrača, bio ključan za taj uspeh. Mi smo došli u dobar tim, ali doneli smo nešto novo. Pires u intervjuu povodom jednog klupskog rođendana i tog proglašenje sezone 1997/98. za najbolju u istoriji kluba kaže da sam bio njhov Brazilac i uz sav kvalitet koju su već imali doneo sam nešto što je falilo.

Kako je izgledalo kad ste 25. marta ujutro došli u klub? Kakva je bila njihova reakcija, jesu li se ljutili na vas ili pokušali da vas odgovore od zamisli da se vratite u Srbiju?

- U klubu su me čekali, sve su znali... Poznavali su me dobro, znali su koliko sam odlučan i dočekali su me pitanjem: "Sigurno imaš odluku?" Rekao sam "da" i ušli smo u predsednikovu kancelariju da porazgovaramo. Rekao sam da moram da budem u Srbiji i spreman sam da na moju štetu bude raskinut ugovor. Smatrao sam da je prvenstveno moja moralna obaveza da se vratim kući, a verovatno i zakonska, jer sam odslužio vojni rok i vojni sam obveznik svoje zemlje, a kod nas je izvršena opšta mobilizacija. Za mene je prirodno da budem kod kuće, a s druge strane - ja sam to želeo. "Ne mogu da zamislim", rekao sam im, "odrastanje moje dece i moj boravak u Srbiji gde su svi podneli neku žrtvu, a da ja za to vreme, da izvinite, zabavljam vas ovde. Da dajem golove, vi da se radujete, a moj narod će tamo da pati. Ili da gine". Naglasio sam im da želim i da vratim deo novca, ako smatraju da nisam odradio obaveze na pravi način. Ostatak ugovora neka ide na moju štetu.

 

 

Šta su vam rekli?

- Bili su fenomenalni. Prvo su me pitali kako ćeš da ideš tamo, kad nema aviona, nema ništa... Rekao sam im da ću kupiti neki automobil na placu i da ćemo porodica i ja autom do Srbije. U to vreme, inače, vozio sam neki klupski džip. Potom su me pitali koji bih automobil kupio i ja sam im odgovorio da će to biti neki džip, terenac, jer će mi trebati pošto ću se odmah prijaviti u vojsku. Kažu: "Pa imaš ovaj auto koji sad voziš". I ja im odgovorim: "Ali, to je vaš auto, ne mogu da raspolažem klupskom imovinom, uostalom, ja sam došao da razdužim taj automobil". Oni dodaju: "Ali ako je tvoja odluka da ideš i treba ti džip, uzmi taj džip". Pitam ih: "Šta ako ga unište, ipak idem u rat?" Predsednik mi kaže: "Ma, ako ga unište - unište, šta sad". I onda su pedložili da zaledimo ugovor. Nisam znao ni da je to moguće. Kažu - moguće je. Napravićemo sporazum da ugovor nije u funkciji dok nisi tu, ali da niko nije kriv zbog toga. Kad se vratiš - nastavićemo. I napravili smo sporazum da je ugovor zaleđen dok god traju ratna dejstva u Srbiji. Beskrajno im hvala na tome.

 

Foto: Privatna arhiva

 

Kako su reagovali saigrači?

- Svi su znali koliko sam siguran u svoju odluku. Sačekali su me svi u svlačionici. Bilo je suza i svega... Inače, mene je predsednik Molinari tokom bombardovanja zvao svako veče u isto vreme na fiksni telefon da pita da li sam u redu, da li mi nešto treba...

Kako je izgledao put automobilom ka Srbiji i dolazak u zemlju koju danonoćno bombarduju?

- Sve je bilo u redu dok nismo došli na granicu. Onda su nam rekli da se upuštamo u veliki rizik, da je u toku vazdušna opasnost, da nikog nećemo sresti na autoputu, kao i da postoji opasnost da nas neprijateljski avioni pomešaju sa nekim vojnim ciljem i da nas gađaju. Nikad se to ne zna. Meni ništa to nije bilo bitno. Možda je to bila ludost, možda mladost...  Mada, ne verujem da bih danas drugačije uradio. Onda smo jedan deo rute izašli sa autoputa, pa išli okolnim putevima, tamo preko Pazove...

Šta ste prvo uradili kad ste stigli u Sopot?

- Čim sam došao u Sopot prijavio sam se u vojni odsek. Ja sam hteo odmah da idem na Kosovo, to mi je bila isključiva želja i danas mi je ostao žal što nisam bio "dole". Međutim, rekli su mi da na Kosovu ima dovoljno vojske, dovoljno ljudi, a pritom su zbog bombardovanja u stalnom pokretu, čuvaju i sebe i vojnu tehniku. Objasnili su mi da je bolje da ostanem u Sopotu, pa sam bio u centru za informisanje. Slušali smo radio amatere i naša je obaveza bila da gde god budu dejstva, mi odmah idemo tamo, na lice mesta, da vidimo šta treba da se pomogne. Rekli su da će biti puno posla i da im je potrebno da pomognem svojim autoritetom.

 

Foto: Privatna arhiva

 

I tu se, nažalost, dogodila tragedija koju ćete pamtiti ceo život, zar ne?

- Čitava jedna četvoročlana porodica sklonila se iz Beograda i došla u Ralju, ali kuća im je bila pored kasarne. Samo dan pošto su stigli, pala je bomba. NATO avioni su nadletali, dejstvovala je naša PVO i verovatno je njihov pilot iz straha samo izbacio bombe nasumično i pogodio je kuću. Pobio je celu pordicu, dvoje dece od pet i sedam godina. Kad smo sklanjali porušene zidove, našli smo tu nesretnu decu, u pidžamicama, spavali su kad su pogođeni... To su stvari koje niti mogu da se zaborave, a ni da se oproste. Znam da život mora da teče dalje, ali da kažemo "sve je u redu"? Samo da bi naši političari imali bolji status kod zapadnjaka? Da kažemo OK ili da kažemo "nije se desilo"? Pa, desilo se! Nikad nećemo zaboraviti! Takvi postupci traže odgovarajuću kaznu! Takvih primera, da su stradale nedužne porodice i nedužna deca, bilo je bezbroj.

Da li je tačno da ste najmanje jednom za dlaku izbegli smrt?

- Gostovao sam na jednoj francuskoj televiziji, tačnije uključio sam se odavde iz Sopota telefonski, ali je prvobitno bilo zamišljeno da budem u studiju RTS-a. I to se sve desilo tih dana kad je pogođen RTS. Trebalo je da me uključe putem video linka, a u emisiji su bili predstavnici Albanaca s Kosova, Francuza, predstavnik naše ambasade u Parizu i hteli su da dam svoj sud. Pričao sam njima sve ovo što sad pričam. Rekao sam im da su agresori i da će im sud vremena jednog dana presuditi. Oni kažu: "Ali režim u Srbiji...". Ma, kakav režim, pusti ti režim! Vi ste mogli protiv režima drugačije da se borite, ali odlučili ste da ubijate i to radite svakog dana. Vaša se deca igraju u parkovima, a naša deca su u skloništima, u podrumima. Da li srpski vojnici ugrožavaju vašu decu? Ne, nego vaša vojska ugrožava našu decu! Ta emisija je snimana negde na sredini bombarodanja. Uključio sam se preko fiksnog telefona. A kažem, trebalo je da idem na RTS, ali su me iz Javnog servisa pozvali i javili da imaju informaciju da će biti gađani. I posle dva ili tri dana su pogođeni!

 

Foto: Privatna arhiva

 

Tokom 78 dana bombardovanja da li ste ikad preispitivali odluku da se iz Francuske vratite u Srbiju? Da li ste se kajali, pomislili da ste pogrešili, zbog karijere?

- Čovek sam koji voli da priča realne stvari. Moja realnost je bila da sam tad bio u Sopotu, u Srbiji. Došao sam zbog rata, da branim zemlju. I razmišljao sam samo o tome kako da u tim danima doprinesem i pomognem. Sve drugo nije bilo realno. Kad si vojnik, planovi su da ostaneš živ i doprineseš. Nema drugog planiranja. Tako danas žive ljudi bilo gde u svetu gde se vode sukobi. Ja sam tad imao 29 godina, a supruga pet manje i imali smo dete. To je bilo moje prirodno okruženje, moja podrška. Inače, otac moje supruge, Života Ivković, bio je prvi čovek teritorijalne odbrane u opštini Sopot.

Je li vam davao neke savete tih dana?

- Pričali smo često, njega je zanimalo da podelimo sve informacije koje smo imali. Svako je radio svoj deo posla, ali više je to bilo prenošenje iskustava.

Šta vam je rekao kad ste se vratili?

- Njemu je to bilo verovatno normalno, jer je on celog života bio vojnik. Da li je bio ponosan? Generalno je bio ponosit čovek, onako strogog držanja, pravi oficir tog vremena. Verovatno mu je bilo drago, ali s druge strane sigurno je smatrao da je meni kao muškarcu mesto tu, da branim zemlju.

Jedini ste sportista koji je 1999. godine prekinuo karijeru i vratio se iz inostranstva da brani Srbiju. Kako danas, 25 godina kasnije, gledate na vašu i odluke ostalih naših sportista?

- Sve je to stvar sopstvenog izbora. Ne bih da komentarišem bilo čiji izbor, da nekoga osporavam. Svako na drugačćji način vidi i iskazuje patriotizam.

Da li vas je tad zvao neko od saigrača da pita kako ste?

- Da, da, mnogi. Neko da pita, neko da pozdravi. Ali nikad nikog nisam pitao: "E, a šta ćeš ti da uradiš?" Sve je stvar ličnog izbora i po tome se razlikujemo. Sami biramo prioritete.
 

Foto: Privatna arhiva

 

Da je bilo nekih negativnih komentara?

- Ih... Kod Srba je to normalno. Za mene su pričali da sam budala, za neke sam bio lud što sam se vratio... Raznih komentara je bilo. Da su me Francuzi oterali. Govorili su: "Nije se on vratio, nego su ga oterali". Ali nikad se nisam trudio da menjam mišljenje ljudi. Za mene je uvek važila ona stara narodna izreka: "Nije bitno šta se kaže, nego ko kaže." Zato i danas neću da pričam o nekim stvarima.

Sećate li se trenutka kad se rat završio, šta vam je tad prolazilo kroz glavu i šta ste uradili?

- Sve vreme bio sam u kontaktu sa klubom i trebalo je da se vratim u Mec. Krenuo sam, opet kolima, ka Francuskoj, ali... Moram da se vratim na jedan događaj od nekoliko dana pre toga, jer se desila jedna stvar koja je uticala na pritisak javnosti u Francuskoj. Došla je, naime, ekipa novinara iz redakcije Republika Loren, a to je najuticajniji regionalni mediji. Došli su ovde, uradili reportažu sa mnom i našom jedinicom. Postavili su pitanje da li smo i dalje pri stavu da smo branili narod ili režim? Oni su nam rekli da je iz njihovog ugla NATO akcija bila perfektna, da smo mi, eto, sad videli ko je i šta je NATO, koliko je moćan i da nigde nije bilo greške u toj akciji... Ali ih je zanimalo kako mi gledamo na to?
 

Foto: printscreen

 

Šta ste im odgovorili?

- Odgovorio sam: "Snagu NATO-a niko nije dovodio u pitanje, ali vaše odluke izuzetno su problematične i njihova ispravnost je vrlo diskutabilna, odnosno mi bismo to nazvali mnogo ružnije. A o tome da li smo branili režim ili narod, tu nemam dilemu, uloga srpskg vojnika je bila skroz ispravna, a vaša neispravna. Mi smo branili ljude i teritoriju, a vi ste napadali." Oni kažu da je NATO napadao samo vojne ciljeve, a ja odgovorim jeste i vojne ciljeve, ali im pomenem i voz u Grdelici, Batajnicu i Milicu Rakić, Aleksinac... Oni za te moje reči kažu da je kampanja. E, onda sam im rekao sledeće: "Sad ste prešli granicu ukusa! Koliko god prihvatao da ste profesionalci, zbog toga što pričate mogli biste na nekom drugom mestu da budete i fizički ugroženi. Ne samo što osporavate našu borbu, nego se rugate ljudima koji se nisu ohladili u kovčezima, a nisu imali dodirnih tačaka ni sa vojskom, ni sa uniformom, ni sa frontom..." Kažu oni: "A, imate li vi dokaze?" Pitam ih šta će da urade ako im pokažem dokaze i hoće li onda poštovati te žrtve? Kazao sam im: "Mi ne sahranjujemo ljude zbog vas i ne dižemo im spomenike zbog vas, nego zbog nas! Ne vrti se sve u životu oko vas sa Zapada, već se i ovde odigrava život." Pitali su me da li mogu sve to da napišu, ja kažem - slobodno, jer to je činjenica. "Vi ste ubijali civile, razarali državu, a mi smo se branili i ubijani smo", dodao sam. Oni su otišli u Francusku i objavili intervju, reportažu, a kažu da je ta priča doživela veliki publicitet. Mene su zvali mnogi saigrači da kažu da su čitali, čak su mi čestitali, rekli da im se svidelo šta sam i kako sam rekao... Taj tekst je bio afirmativan za nas, ali ne i za Francuze. I kad sam krenuo da se vraćam u Mec, ubrzo sam shvatio da nešto nije u redu.

Šta se tačno dogodilo?

- Bio mi je isključen mobilni telefon sve dok nisam ušao u Francusku, a onda, kad sam ga uključio, vidim 20 propuštenih poziva od predsednika kluba. Pozovem ga i on mi kaže da se prvo njemu javim kad budem bio blizu Meca, da se prvo vidimo nas dvojica nasamo. Već mi je to mirisalo na problem. Odemo mi da ručamo i on mi kaže: "Imam politički problem zbog tebe. Mogu da se pravim da se ništa nije desilo, ali onda može da se desi da klub bude na udaru političkih moćnika, a to znači manje uticaja, para... Nemam dilemu da li mi tebe želimo i dalje, ti nam trebaš, ali mnogo rizikujemo s tobom." Odmah sam mu odgovorio: "Ne, ne, nećete vi ništa da rizikujete. Toliko ste korektni ljudi i dobar klub, sve ćemo se dogovoriti, odnosno biće onako kako vi predložite." Bili su maksimalno korektni, čak su mi dali i dve plate više nego što je trebalo, razišli smo se kao prijatelji, izljubili se... Išao sam pre osam godina tamo, bio na stadionu, srdačno su dočekali porodicu i mene... Gde god smo se pojavili ljudi su me prepoznali, a to znači, prija.

 

 

Foto: Privatna arhiva

 

Da li je vid patriotizma i odluka da živite u Sopotu, a mogli biste verovatno da živite u bilo kojoj zemlji ili gradu u kojem ste nekad igrali - Španiji, Francuskoj, Švajcarskoj?

- Ljudi odavde to gledaju na različite načine. Ima i pristalica toga što sam se vratio i ostao ovde da živim, a ima i onih koji kritikuju. Meni to nikad nije bilo bitno. Ovde se osećam kao svoj na svome. Mogao bih da živim u Madrigu, Parizu, Švajcarskoj, da živim gde god, ali bio bih tužan. Imao sam i ponude da idem tamo da radim.

Preživeli ste infakrt pre četiri godine, kakvog ste zdravlja sad?

- Doktori kažu dobrog. Oni kažu da nisam srčani bolesnk. Imao sam infarkt, ali kažu da se to desilo oštećenjem jednog krvnog suda i da je sad sve u redu. Obnovljen je, tu gde je bilo suženje stavljen je stent. Svakog dana sat i po ili dva treniram, malo tegovi, malo vežbe snage, trčkaranje, plivanje... Šta kažu doktori, ja to uradim, slušam. Danas pijem samo aspirin i nikakve lekove. Sve to što se desilo, bilo je dva sata posle termina malog fudbala. Zabolela me jako noga, tačnije list, ali mislio sam da je to nešto što vučem iz karijere. Zapravo, godinama se dešavalo da me zaboli taj list, pa je bilo situacija kad odem s drugarima na termin i onda branim sve vreme jer od bolova nisam mogao da trčim. E, to veče me zabolelo kao nikad ranije, neizdrživ bol. Moj drugar kardiohirug, s kojim se čujem svakog dana, bio je slobodan te večeri kad sam doživeo udar, ali došao je na klikinu i bio sve vreme sa ekipom koja je uradila zahvat. Inače, veliki je Partizanovac. On mi stajao nad glavom sve vreme...

Znači, Partiozanovac vam je spasao život?

- Da! On mi je posle rekao: "Samo nemoj sebe da ubediš da si bolesnik. Ti si preživeo najgore, to je trenutak oštećenja krvnog suda. Proći će period oporavka, a kad prođeš, to je to."

Igrate li i dalje fudbal?

- Ne, od tad ne. Imam drugačije napore svaki dan, sednem na traktorče i odem da kosim teren na našem stadionu u Sopotu. Da, da, sam to uradim, iz čistog zadovoljstva. Svakog dana treniram. Svaki vikend provodim s učinićima. Imam unuku Linu od osam godina i unuka Vuka koji ima četiri godine. S njima je najveće uživanje...
 

Foto: Starsportphoto

 

Kad biste mogli da vratite vreme, da li biste nešto promenili? Da li bi Vladan Lukić uradio nešto drugačije?

- Onda ne bi bio Vladan Lukić. Nema žala ni za čim. Na sve stvari koje sam radio gledam sa ponosom. Je l' mogla karijera da bude bolja? Jeste, mogla je. Ali, bila je, dogodila se! Imam 12 titula sa Crvenom zvezdom kao igrač i funkcioner. Da ne kažem kao navijač, jer sam bio redovan i na tribini. Kao funkcioner osvojio sam neke trofeje, koji su za to vreme i u tim okolnostima bili super realni. To je moja sudbina, moj put, moje odluke, moji rezultati, moja odgovornost... Mogle su neke odluke u poslovnom smislu da budu bolje, ali često su okolnosti uticale. Nekada nisi mogao da biraš drugačije saradnike, nisu bili dostupni. Preuzeo sam, recimo, vođenje Zvezde u sitaciji kad je klub ekonomski, društveno i politički bio tu gde je bio. I bio sam svestan u šta ulazim. Sad da pričam: "E, ja nisam znao..."? Jesam, ali to je to! Došao sam na funkciju kad to niko drugi nije hteo, ali nisam bežao od izazova. To je moja karakteristika u životu. Predsednik države me je zbog toga pitao jesam li lud ili hrabar, što preuzimam tada toliku odgovornost? Ne znam. Vreme će dati sud o dešavanjima, postupcima, ali danas, uz svo to isksutvo, na život gledam isto.

 

 

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.