DVE SAHRANE ZA JUGOSLAVIJU U SRCU RENESANSE! Nostalgija nikada nije laka....

Italijanski grad Firenca rodno je mesto renesanse i skoro svaki spomenik, muzej i javno mesto u ovom prelepom gradu priča priču o procvatu pokreta koji je duboko promenio evropsku kulturu posle mračnih godina. Isti taj grad, takođe bi se mogao smatrati mestom koje je simbolično predstavljalo bolnu smrt cele zemlje, sa svojim fiorentinskim fudbalskim epizodama koje su bile uvertirom u strašne građanske ratove koji tek dolaze

Temu o bolnim danima za Jugoslaviju, sajt Beyondthelastman počinje stihovimja čuvenog Dante Aligijerija iz njegovog "Pakla".

„Kroz mene idete u grad plača;
Kroz mene ideš u večni bol;
Kroz mene idete među izgubljene ljude. '

 

Mesto održavanja obe „sahrane“ Juge bilo je isto: Stadion "Artemio Franchi" ili "Comunale", kako je to još bilo poznato u to vreme. Datum 30. jun 1990. godine, a povod je bilo četvrtfinale Svetskog kupa između Argentine i Jugoslavije. Lokalni italijanski orkestar svirao je državnu himnu „Hej Sloveni“, što će se uskoro pokazati rekvijem za SFRJ. 

Nepunih mesec dana pre toga, Faruk Hadžibegić je bio besan nakon što je skoro ceo stadion Maksimir u Zagrebu ismevao tu istu himnu pred prijateljsku utakmicu protiv Holandije. „To je nas jedanaest protiv 20.000 ljudi. Ajde! ", Zaurlao je ogorčeni Hadžibegić neposredno pred početak, svestan da je velika većina Hrvata već okrenula leđa Jugoslaviji. Nakon poslednjeg zvižduka, čak je i direktor Ivica Osim, za koga se zna da je smiren čovek, izgubio živce i aplauzom zapljeskao publici u Zagrebu s namernom ironijom!

Foto: starsport

Ali, ovog puta, u srcu Toskane bila je druga priča! Sa prisutnim italijanskim navijačima koji su podršku davali Jugoslaviji, jer je opozicija bio toliko omraženi antagonist Diego Armando Maradona i njegovi saigrači iz Argentine, postavljena je pozornica za susret koji je išao sve do penala sa zvezdama iz obe ekipe - Maradonom i Dragan Stojkovićem!

Pritisak je doveo do toga da je Dragoljub Brnović udario slabijom nogom i lako spasio argentinskog čuvara Sergia Goicochea, što znači da je loptica bila prebačena Hadžibegiću koji je morao da postigne gol kako bi spasio ne samo nade na Svetskom prvenstvu Jugoslavije već i jugoslovensku reprezentaciju! Možda ...
 

- Ne znam. Godinama nakon te utakmice mnogi bi mi prilazili govoreći da bi Jugoslavija i dalje bila živa da sam samo postigao gol i da smo prošli u polufinale - prisetio se nedavno Hadžibegić.

Foto: reuters

Što je osećaj dublji, to je veća bol....

reči su Leonarda da Vinčija

Znoj mu se slijevao niz obraze dok je govorio o svom rodnom gradu Sarajevu, izraz utisnut na njegovo lice koji je savršeno odgovarao uništenju grada koji je toliko voleo. Okružen desetinam beogradskih novinara u maloj sobi sedišta jugoslovenskog saveza, Ivica Osim se opraštao. Bio je to usamljeni vrisak čoveka koji se predao i pokušao da da tu ličnu žrtvu na najbolji mogući način - nadajući se da će neko zaustaviti klanje ako bude dovoljno glasno vikao! Odustao od svog skoro decenijskog projekta. Čak i bez Hrvata koji su napustili nacionalni tim posle pobede nad Farskim ostrvima od 7: 0 u maju 1991. godine, Osim je uspeo da povede umanjenu Jugoslaviju do kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 1992. godine!

I dalje verujući da je snaga igre iznad monstruoznosti rata, Osim je pokušao da sačuva višenacionalnu prirodu jugoslovenske reprezentacije. Šačica Srba (Stojković, Jokanović, Jugović, Mihajlović, Petrić), nekoliko Bošnjaka (Kodro, Hadžibegić, Baždarević, Omerović), dva-tri Crnogorca (Mijatović, Savićević, B. Brnović), šačica Makedonaca (Stanojković, Najdoski, Pančev), pa čak i Slovenaca (Milanič i Novak) čija je novonastala država proglasila nezavisnost više od godinu dana ranije! Svi oni su trebali da predstavljaju Jugoslaviju na turniru zakazanom za jun 1992. godine.

Foto: Public

Po istom obrascu od pre dve godine, holandski tim je još jednom pobedio sa 2: 0 u prijateljskoj utakmici odigranoj krajem marta, samo ovaj put u Stokholmu. Zagreb je već bio daleko od novoosnovanih jugoslovenskih granica. U to vreme u Sarajevu se polako dizalo novo ratište, gde je lokalni bosanski Srbin, mašući srpskom zastavom ubijen. Naoružani Srbi odmah su počeli da organizuju noćnu stražu po gradu koja je ubrzo prerasla u opsadu koja je trajala više od tri godine.

Osim, koji je živeo u Beogradu, a rođen je i odrastao u multinacionalnom Sarajevu, postalo je nepodnošljivo da prisustvuje razaranju svog rodnog grada. Samo dva dana nakon što je sa svojim beogradskim Partizanom pobedio u uzbudljivom finalu protiv rivala i nosilaca evropskog kupa Crvene zvezde u poslednjem ikada Kupu Maršala Tita, Osim je podneo ostavku. Od svega.

- Ostavka je najdirektnija stvar, čovek kaže da odlazi i gotovo je. Kao što sam već rekao, mislim da ne mogu ... Neću ići u Firencu i Švedsku. Ovo je moja lična odluka. Možete da mislite o tome šta želite, ali tako je. Nema potrebe za objašnjavanjem, znate zašto ... Ako ništa drugo, jedino što sam mogao učiniti za svoj grad (Sarajevo), u kome znate šta se događa,  je ovo ... To je sve -  rekao je Osim sa suzama u očima na oproštaju od jugoslovenskog fudbala. Datum je bio 23. maj 1992. godine, samo pet dana pre te druge utakmice za Jugoslaviju u Firenci u roku od dve godine.

Firenca o kojoj je govorio bio je poslednji test za jugoslovensku nacionalnu stranu pred Evropsko prvenstvo. Sada je to moralo da se uradi ne samo bez Osima već i bez gomile igrača koji pratili svog dugogodišnjeg trenera - Hadžibegića, Baždarevića, Kodra, Pančeva ...

Ovaj prijateljski susret bio je čudan meč odigran u noći 28. maja pred manje od četiristo navijača Viole koji su se borili da pronađu interesovanje za ovaj meč koji se održavao nekoliko dana nakon završetka sezone Serije A. Čak i bez Dunge i Batistute koji su već bili na odmoru, Fiorentina je i dalje imala dovoljno kvaliteta da se oporavi od ranog udarca Jokanovića za pobedu od 2-1. Jedan kratak TV izveštaj koji je uradio Eurosport i dalje je dostupan i jedino je preostalo svedočanstvo ovog neobičnog, prikrivenog prijatelja. Atmosfera je bila još čudnija, a postajalo je jasno da je ovaj prijateljski susret još besmisleniji nego što se činilo, jer Jugoslaviji ionako neće biti dozvoljeno da učestvuje na predstojećem Evropskom prvenstvu.

I dalje se nadajući da bi sportska diplomatija mogla da spreči scenario bez presedana, delegacija Jugoslovenske federacije i neki od preostalih igrača leteli su te noći iz Firence za Švedsku. Dok su političari kod kuće slavili stvaranje nove države SRJ koja se sastojala samo od Srbije i Crne Gore, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija pripremao je tu odvratnu rezoluciju 757 sa njenim dodatkom 8b ...

- Sve države će preduzeti neophodne korake da spreče učešće na sportskim događajima na svojoj teritoriji osoba ili grupa koje predstavljaju SRJ!

Dok je čovek zadužen za opremu kačio plave komplete za trening sa grbom Jugoslavije da se osuše, siva limuzina se približila bazi jugoslovenske reprezentacije u Moškogenu. U vozilu je bio sam predsednik UEFA Lenart Johanson, sedeći pozadi sa kopijom same rezolucije UN-a u rukama. Tačno godinu dana pre tog trenutka Johanson je uručio trofej evropskog kupa jugoslovenskom šampionu Crvenoj zvezdi. Ovaj put je izricao istinsku smrtnu kaznu.

- Veoma se kajem zbog svega što se dogodilo. Razumem da su jugoslovenski igrači trenutno veoma razočarani, ali mislim da većina ljudi mora da ima razumevanja za odluku Saveta bezbednosti UN-a -  objasnio je Johansson 31. maja nakon sastanka sa predsednikom Jugoslavenskog saveza, Miljanom Miljanićem.

Foto: Starsportphoto©

Ono što je usledilo u naredna 24 sata lako bi se moglo opisati kao niskobudžetna filmska farsa sa srpskim pilotom koji se bori da pronađe gorivo neophodno da igrače vrati kući pre nego što sankcije stupe na snagu! Na nesreću ljudi bivše Jugoslavije, narednih nekoliko godina pretvorilo se u horor šou i čitavoj generaciji izvanrednih igrača ostalo je neizbežno pitanje - šta ako? Ili kako će kasnije reći Dejo Savićević - koji je igrao oba ta meča u Firenci -

- Čim čovek počne da misli na te dane, to donosi nostalgiju. A nostalgija nikada nije laka. 

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.