Očevi blistali, a sinovi? Njihovi naslednici su dobijali pozive selektora Srbije!

Neke ljubitelje fudbala iznenadila je vest da je Filip Stanković (21), sin proslavljenog srpskog igrača Dejana Stankovića, dobio poziv selektora reprezentacije Srbije Dragana Stojkovića Piksija za predstojeće mečeve sa Belgijom i Bugarskom. Naslednik trenera Ferencvaroša se na ovaj način pridružio malobrojnim igračima koji su krenuli očevim stopama i poput njih zavredili poziv u nacionalni tim.

Selektor fudbalske reprezentacije Srbije Dragan Stojković saopštio je u utorak širi spisak od 30 igrača za prijateljski meč koji će Srbija 15. novembra igrati u Briselu sa Belgijom i za onaj mnogo važniji četiri dana kasnije u Leskovcu, kada će se sastati sa Bugarskom u poslednjem meču grupe G kvalifikacija za Evropsko prvenstvo, koje će biti održano naredne godine u Nemačkoj.

Najveću pažnju javnosti izazvalo je ime golmana Sampdorije Filipa Stankovića, koji se prvi put u karijeri našao na spisku selektora A tima naše zemlje.  Sin legendarnog srpskog fudbalera Dejana Stankovića prošao je sve mlađe selekcije Srbije, bio na Piksijevom radaru i zaslužio poziv da se nađe rame uz rame sa Vanjom Milinković Savićem (Torino), Predragom Rajkovićem (Majorka) i Đorđem Petrovićem (Čelsi).

Da krv nije voda dokazao je i rođeni Rimljanin, koji je poput proslavljenog oca našao svoje mesto pod suncem kada su u pitanju najbolji igrači koje Srbija ima. Iako se neki naslednici sjajnih asova nisu proslavili, ili su pak dobili poziv samo jednom u karijeri, nema sumnje da mlađani Stanković nema nameru da bude samo epizodista ili neko ko je skrenuo pažnju na sebe samo zato što mu je otac bio vrsni fudbaler.

 

Foto: Starsportphoto

 

Kada je nacionalni tim u pitanju Dejan Stanković je debitovao za SR Jugoslaviju protiv Južne Koreje 22. aprila 1998. i postigao dva gola za pobedu 3:1. Uz saigrača iz Crvene zvezde Pericu Ognjenovića, Stanković je bio jedini igrač iz nacionalnog prvenstva. Odigrao je tri utakmice na Svetskom prvenstvu 1998. u Francuskoj.

Nastupao na tri Mundijala (1998, 2006. i 2010.). Učestvovao je i na Evropskom prvenstvu 2000. u Belgiji i Holandiji, na kom je Jugoslavija zaustavljena u četvrtfinalu. Bio je prvi kapiten reprezentacije Srbije nakon razdruživanja Srbije i Crne Gore, a sada je njegov sin Filip dobio priliku da ponovo osvetla prezime Stanković u nacionalnom timu.

Foto: Starsportphoto

 

Pre Filipa redovno je poziv selektora dobijao rezervni čuvar mreže Rome Mile Svilar, takođe sin legendarnog srpskog reprezentativca Ratka Svilara. Otac mladog Mileta je za reprezentaciju Jugoslavije branio od 1976-1983 godine, a da iver ne pada daleko od klade pokazao je momak koji je nosio dres Belgije u svim mlađim uzrasnim kategorijama. Prvi put se našao na spisku selektora 2021. godine, a branio je samo na prijateljskom meču protiv Katara iste godine, kada je naša selekcija ubedljivo dobila sa 4:0.

Foto: Starsportphoto©

 

Otac Ratko je počeo karijeru u Crvenki, a fudbalsko ime stekao je u novosadskoj Vojvodini (1973-80). Jednu sezonu proveo u američkom timu Rochester Lancers (1978), ali se brzo vratio u redove novosadskog kluba. Internacionalnu karijeru nastavio i završio u belgijskom Antverpenu (1980-1996), gde je kasnije bio i pomoćni trener a nekoliko puta i u ulozi prvog trenera. Nuđeno mu je da i dalje bude pomoćnik ili trener golmana i da tako sačeka priliku za prvog trenera, ali nije imao strpljenja. Na stadion Antverpena nije odlazio više godina da bi kasnije kao trener vodio Antverpen u četiri navrata. Po okončanju sportske karijere pokrenuo je sopstveni biznis i bavio se trgovinom sirovim drvetom i proizvodima od drveta.

Slučaj koji je najviše prodrmao fudbalsku javnost u našoj zemlji bez sumnje je poziv tadašnjeg seletkora Ilije Petkovića koji je uputio svom sinu Dušanu.  Pokojni Ilija Petković je davne 2006. godine u sastav reprezentacije Srbije i Crne Gore za Svetsko prvenstvo pozvao naslednika Dušana, nakon što se Mirko Vučinić povredio igrajući za mladu reprezentaciju SCG na Evropskom prvenstvu u Portugaliji. Petković mlađi je u karijeri igrao za Majorku, Jokohamu, Volfsburg, Nirnberg i Spartak iz Moskve, a na početku te sezone je bio bez angažmana, ali je ipak pronašao klub i došao u OFK Beograd, za koji je igrao i kao junior.

Foto: Starsportphoto

 

Javnost se tada obrušila na selektora, a Dušan Petković je posle velikog skandala napustio pripreme u Austriji i ubrzo otvorio dušu ispričavši svoju stranu priče.

- Nisam bio pekar, pa da me je Ilija slučajno poveo. Igrao sam standardno u svim klubovima, dobijao najviše ocene u Nemačkoj, Rusiji i Japanu. Kada sam se borio za titulu prvaka Japana s Jokohamom, tada je Piksi bio peti-šesti s Nagojom. Deset dana sam dominirao u Austriji na pripremama pre puta u Nemačku! Znao sam da neću da igram, znao sam da se sprema teren da se ćaletu i meni stavi etiketa glavnih krivaca što me je pozvao. Odlučio sam da napustim reprezentaciju posle četiri-pet dana, samo sam čekao trenutak da svima dokažem da sam mnogo bolji od većine. Da mogu da im zapušim usta i odem.

Foto: Starsportphoto

 

Govorio je svojevremeno i Ilija o Svetskom prvenstvu 2006. godine, kada je u Nemačku odveo ekipu sa samo jednim primljenim golom, da bi potom na spisak stavio svog sina Dušana koji na kraju nije otputovao na Mundijal.

- Možda bi drugi trener probudio ekipu na neki drugi način. Neko će reći ‘vidi ga sad kako je mudar’, ali možda je trebalo povedem mlade Baneta Ivanovića i Aleksandra Kolarova, i da napravim novi miks igrača, bez uvrede prema onima koji su na kraju išli. Siniša Mihajlović je dao najbolju izjavu, za koju mu se divim: ‘Ja Mihajlović selektor nikad ne bih pozvao Mihajlovića igrača.’ A u ono vreme da ste Mihajloviću rekli da mora u 10 sati na spavanje, ne sme da se pije vino… ‘Molim? Kome ti to?’ Tu je trebalo da budem čvršći, da kažem nekima da ne mogu da idu na Svetsko prvenstvo! Ne može, pa šta napravimo. E sad, to pozivanje sina… Pogrešio sam što ga nisam poveo, ili što se bar nisam sa njim vratio. Pa kad već pucam, da puknem kako treba. Ovako sam puko ni tamo ni ‘vamo…", rekao je između ostalog Petković.

 

Ilija Petković je preminuo 27. juna 2020. godine, a bio je reprezentativac Jugoslavije od 1968. do 1974. godine.

Legenda Crvene zvezde Dušan Savić nosio je dres Jugoslavije od 1975. do 1982. godine, ali bez obzira na zavidno fudbalsko umeće nije se naigrao, jer je upisao samo 12 nastupa za nacionalni tim, a sin Vujadin tek nije "opepelio".

Foto: Starsportphoto

 

Vujadin Savić, sin proslavljenog Duleta, zbog dobrih partija u dresu Zvezde dobio je poziv za reprezentaciju 2018. godine od Mladena Krstajića, ali nije mu se dalo da iskoristi šansu. Povredio se i nije otputovao u Torino i London. Našu selekciju je tada u Italiji očekivao prijateljski meč protiv Maroka, a onda u Engleskoj protiv Nigerije.

Foto: Starsportphoto©

 

– Posle pregleda i na osnovu razgovora sa medicinskom službom reprezentacije, kao i sa ljudima iz kluba, odlučio sam da ostanem u Beogradu. Situacija sa povredom je takva da bi odlazak na put bio preveliki napor i dodatni rizik. Iskreno, veoma mi je krivo zbog ovoga, nije bilo srećnijeg čoveka od mene kada sam se našao na spisku državnog tima, ali šta da se radi. Zdravlje je najvažnije i u ovom momentu moram da razmišljam o najboljem načinu za mene kako bih se što pre oporavio – rekao je tada Vujadin Savić.

Nekadašnji fudbalski as, a kasnije trener Blagoje Paunović, ostao je upamćen kao sjajan fudbaler i stručnjak, a i njegov sin Veljko krenuo je očevim stopama.

Ponikao je pokojni Blagoje u pionirskoj ekipi Partizana, prošao je kroz sve selekcije beogradskih “crno-belih” i kao istaknuti krilni half i centarhalf od 1965. do 20. decembra 1975. odigrao ukupno 451 utakmicu i postigao pet golova. Od 28. decembra 1975. do 23. jula 1977. s uspehom je igrao u Holandiji za ekipu Ujtrehta, a kad se vratio odigrao je nekoliko utakmica za OFK Kikindu. Od januara do avgusta 1978. igrao je u američkoj profesionalnoj ekipi Okland Stompers. Karijeru je završio u beogradskom Sinđeliću za koji je igrao u jesenjoj sezoni 1978. Uz deset susreta za omladinsku (1964-1965) i dve za mladu reprezentaciju (1967-1969), odigrao je i 39 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije.

Foto: Starsportphoto

 

Debitovao je 12. novembra 1967. u susretu protiv Albanije (4:0) u Beogradu, igrao je u timu koji je 1968. u Italiji na finalnom turniru Kupa evropskih nacija zauzeo drugo mesto, a srebrni jubilej proslavio je 16. oktobra 1971. u susretu protiv Nemačke DR (0:0) u Beogradu. Učestvovao je na “Kupu nezavisnosti Brazila” 1972, a od dresa sa državnim grbom oprostio se 4. februara 1973. na prijateljskoj utakmici protiv Tunisa (5:0) u Tunisu.

Sin Veljko prošao je poput oca sve mlađe kategorije crno-belih, odigrao 48 mečeva, postigao 15 golova (13 prvenstvenih, 1 gol i to u poslednjem meču u kome je nastupio za Partizan, protiv Radničkog sa Novog Beograda) za prvi tim Partizana da bi se u leto 1995. godine, i pre nego što je postao punoletan, otisnuo put Španije.

Foto: profimedia

 

Na Iberijskom poluostrvu nastupao je za Marbelju (1995-96), Atletiko Madrid (1996-98, 1999-2000 i 2003-04), Majorku (1998-99 i 2001-02), Ovijedo (2000-01) i Tenerife (2002-03).

U zimu 2005. godine napušta Španiju, postaje član nemačkog Hanovera, ali je u ovom klubu odigrao samo 6 utakmica, potom je dobio raskid ugovora, a onda je usledio njegov povratak u Španiju. Obukao je dres Hetafea i u periodu od 2005. do 2007. je bio jedan od najistaknutijih pojedinaca ekipe koju je tada predvodio Bernd Šuster (današnji trener madridskog Reala). Odigrao je za to vreme 47 utakmica za Hetafe i postigao 13 pogodaka. Od februara 2007. do januara 2008. je nastupao za ruski Rubin iz Kazanja (8 utakmica), da bi potom postao član španske Almerije sa kojom je ugovor raskinuo u julu 2008. i prešao u matični klub Partizan.

Što se tiče fudbalske karijere, u decembru 2008. je odlučio da završi karijeru samo šest meseci po povratku u Partizan. Razlozi su problemi sa povredama i nemogućnost da pruži partije na očekivanom nivou. Ipak, u junu 2011. rešio je da se vrati iz penzije i zaradi još neki dolar pre potpunog povlačenja. Posle probe u Njujorku tokom 2009. godine, kada je odbio jednogodišnji ugovor, Paunović je odlučio da Filadelfija ipak bude njegov poslednji klub.

Reprezentativni dres je oblačio dva puta. Debitovao je protiv Meksika 2002. godine, a u svom drugom meču za reprezentaciju je 2004. godine (protiv Severne Irske) bio i strelac jedinog pogotka za selekciju SCG.

Ostaje da se vidi kako će se snaći najnoviji debitant na spisku Dragana Stojkovića i hoće li Filip Stanković uspeti da ostavi trag u nacionalnom dresu poput oca.