Filmska priča bivšeg asa Zvezde: Nagledao se svega, od egzotike do vešanja ljudi

Srbi su prilagodljiv narod i mogu da žive bilo gde u svetu, tako da ni meni nije bio problem da se selim, kaže nekadašnji fudbaler Marko Perović. On je u svojoj karijeri ne računajući Srbiju igrao u Švajcarskoj, Americi (Boston), Iranu, Maleziji, Tajlandu, Brazilu, Hong Kongu i Kini.

Foto:  

Foto:  

Video je sve - od kamenovanja žena u Teheranu do najlepših plaža na egzotičnim destinacijama. Negde nije mogao da prođe ulicom, jer je slavan, a negde je išao metroom na treninge. Svoje avanture podelio je u intervjuu za Informer.
Znaš li u tri ujutro, probuđen iz sna, da nabrojiš redom zemlje u kojima si igrao?  
- Trebalo bi da znam. Amerika - Zvezda - Iran - Malezija - Tajland - Brazil - Hong Kong - Kina. Nisam birao ja destinacije. One su se meni nameštale. Sa ovim našim mentalitetom možeš da funkcionišeš gde god, samo ako si malo vredan. Naš mentalitet nema niko na svetu. I da se snađemo, sve smo prošli, i da nemaš i da imaš i na loše i na dobro. To narod preko teško razume.  Iz Amerike sam se vratio zbog povrede kolena i to mi je verovatno bila najveća greška. Kad sam imao 28 godina, želeo sam da igram. A trebalo je da ostanem, sredio sam bio zelenu kartu, za familiju, za sebe. Povredio sam koleno, Ameri su mi rekli da ne žurim sa oporavkom i da odmorim godinu dana. Ali ja sam hteo da igram, vratio se, potpisao za Zvezdu, požurio sa oporavkom, povredio se opet, situacija u Zvezdi je bila loša, suspendovan sam i gde ću šta ću, završio sam Persepolisu, u Iranu.

Foto: Starsportphoto

 

Kakav je život u Iranu?
- Nisam razmišljao puno, jer sam želeo da igram. Uvek sam išao logikom da to što prvo dobijem konkretno - prihvatim, pod uslovom da mi se dopadne. Živeo sam u Teheranu. Za strance odličan grad, mada im je kultura drugačija.Navijači nisu normalni, svaku utakmicu gleda 80.000 ljudi. Jure te, histerija, ljube ti patike. Išao sam u neku mesaru u kraju, nisam tri puta platio račun. Sve su mi davali, jer sam igrač Persepolisa. Godinu dana sam bio tamo, lepo iskustvo. Funkcionišu isto kao u Srbiji što se tiče plaćanja, organizacije, to je loše, ali imao sam dobrog menadžera i izvukao sam pare. U Iranu kad potpisuješ ugovor dobijaš 30, 40 odsto na ruke, jer uvek kasne. Imaju izreku "sutra, prekosutra". Kad god pitaš za pare, dobiješ taj odgovor. Imao sam agenta koji drži pola iranske reprezentacije, ozbiljan je, pa mi je pomogao oko svega
A kakav je za domaće stvanovništvo?
- Za žene je dobro samo u Teheranu, a van Teherana mnogo teško za život. Islamska je zajednica, rigorozna su pravila. Tadašnji predsednik Persepolisa je bio vojni general i on je imao svoj tim ljudi, privatnu vojsku koja ide gradom i kontroliše žene kako su obučene. Zna se tačno koliko marama koju žena nosi može da bude pomerena i ostalo je pokriveno. Muškarci isto ne mogu da budu u šortsu, mogu samo majicu kratkih rukava. Žene ne idu na utakmice. Moja žena je godinu dana bila sa mnom u Iranu, nikad nije došla na utakmicu, zakon je zakon. Mi smo normalno šetali, kretali se, išli u restorane, ali moraš da poštuješ zakone. 
Kakve su kazne koga uhvate da radi nešto što nije dozvoljeno?
- Predsednik je imao tim ljudi koji bičuje žene ako ne poštuju pravila oblačenja. Ako je procena da marama nije dobro nameštena, bičuju te na ulici. Dešavalo se da naiđem i to ne smeš da gledaš, samo se okreneš i prođeš. Zakon je takav, nema pomaganja tim ženama. Tamo je zabranjen alkohol, ali ima svega. Na crno se kupuje gde god se okrenete. Ne može, a ustvari može. Svaki taksista ima pun gepek alkohola, a kao niko ne kontroliše. Njima je četvrtak veče za izlaske i onda prave partije po stanovima. Hrana, piće, di-džej. Žene pre nego dođu u stan, potpuno su obučene, kako ulaze u stan, poskidaju se kao naše devojke. Mnogo su lepe žene. Možda i najlepše žene na svetu.
Postoji li smrtna kazna?
- Ja sam došao u decembru, u januaru su dvojicu momaka vešali javno u centru grada, jer su godinu dana ranije opljačkali nekog dedu dok je izlazio iz banke. Oteli su mu novac i snimila ih je kamera. Jedini koji je mogao da ih spasi je bio taj deda, moga je da kaže da im oprašta i to je to. Međutim on je rekao ne i usledila je smrtna kazna. Određeni broj ljudi je uživo gledao, a prenosila je i iranska televizija direktno. Preko nigde nije moglo da se vidi. Samo su žrtvama prekrivene glave i to je to, vešanje. Smrtne kazne su za alkohol i drogu. Nema ispijanja pića napolju. Možeš da kupiš alkohol, ali je smrtna kazna. Ali korumpirana je zemlja, pa zna se gde možeš da kupiš. Za krađu recimo ako si ukrao desnom rukom, seku ti desnu ruku...
Kako običan narod pristaje na to?
- Iranci koji imaju mnogo novca, žive u Dubaiju i koriste ga za provod, slobodan život. Nisu Iranci siromašni, samo je sloboda ograničena, nema demokratije. Ne možeš da gledaš šta ti hoćeš, nego šta ti država servira. A uglavnom  im servira loše iz sveta. I onda oni vide da se ratuje, da su demostracije, da se Pariz raspada. Narod, posebno u unutrašnjosti je ubeđen da je njemu tamo najlepše. 
Nakon Irana usledio je odlazak na Tajland. Kako si tamo otišao?
- Imao sam ponudu sa Tajlanda, ali oni dovode igrače iz najvišeg ranga takmičenja. Vratio sam se i potpisao za OFK Beograd. Terza (Zvezdan Terzić prim. aut.) me je tada ispoštovao. Dogovorio sam da odigram nekoliko utakmica, sredim papire i idem. Isplatio mi je sve što sam bio tu. Sećam se da sam već bio na Tajlandu kad me je zvao da mi kaže da mi isplate nešto sitno što mi duguju. 

Po čemu ga pamtiš?
- Ljudima na Tajlandu je sve veselo, samo se smeju. Postoji novi deo grada koji je prelep, gde su ambasade, deo za strance i tu sam živeo. Porodica je bila sa mnom, lepo vreme, baš sam uživao. Posle sedam meseci promenio se trener, doveo nove strance i ja nisam imao obavezu da se pojavljujem. Iskoristio sam to vreme i sa porodicom obišao sve što bi turisti trebalo da vide. Klubovi su tamo hobi bogatih ljudi i oni se između sebe takmiče. Fudbal u celom svetu postaje želja bogatih ljudi da imaju moć preko njega. Ali niko od njih ne pravi lovu preko fudbala. Tajland je inače siromašan, ljudi žive u kućama od trske. Oni preživljavaju zahvaljujući klimi, inače ne znam kako bi izdržali. Mi kao turisti vidimo plaže, more, hotele, avion i to je to, ne vidimo pravu sliku.
Sa Tajlanda u Maleziju. Prilično neobičan izbor?
- Opet sam se vratio u Beograd, na nekoliko meseci, opet da sredim klub u Superligi, da odigram mesec, dva. Dogovorio sam sa Dragoljubom Bekvalcem da idem u Radnički iz Kragujevca. Potpisao sam, objasnio mu situaciju i rekao da idem 1. novembra kad se otvori prelazni rok u Maleziji. Nakon toga sam otišao i to je bio najlepši peropd moje karijere. Bogata zemlja, obrazovani ljudi, opet sam živeo u lepom kraju i porodica je bila sa mnom. Uz to je bilo još Srba, bio je Bojan Miladinović u drugom klubu. Baš lepa godina dana.

Foto:  

Kako si se obreo na drugom kraju sveta, u Brazilu?
- Trebalo je da potpišem za jedan klub iz unutrašnjosti u Maleziji, ali mesto je funkcionisalo kao Iran. I tu nešto krene naopako i ja sam morao da se vratim u Beograd, a prezalni rok u Evropi bio je završen. Dakle, nigde nisam mogao da potpišem. A tamo u Maleziji upoznao sam u klubu jednog Brazilca, koji se takođe vraćao svojoj kući. A ja sam imao dobru sezonu. I ja u avionu, to nikad neću zaboraviti, slećem u Beograd, uključujem telefon, izlazi mi mejl. Poruka od Brazilca: "Marko, ja se vraćam u Brazil, našao sam klub, ne znam kakvi su ti planovi, ali mogu da ti pošaljem do večeras ugovor zajedno da potpišemo."

Foto:  

Odmah si pristao?
- Slećem, razmišljam i pišem - pošalji mi ugovor. Neozbiljno sam i shvatio tu poruku. Dva sata kasnije stiže odličan ugovor na godinu dana. Sve u ugovoru, auto, kuća. Klub iz Parane. Pogledao sam samo kuda da letim do tamo. Trebalo je za tri dana da budem na pripremama. Odem, potpišem ugovor, odradim pripreme i onda mi je došla porodica. U Brazilu postoji šest profesionalnih liga i prvih šest meseci sam igrao šampionat moje države, Parane. Odnosno trajao je šest, ali igrao sam tri. Onda sam igrao seriju C i brazilski kup na državnom nivou. Ukupno godinu dana. Putovali smo, išao sam i do Buenos Ajresa, proputovao Brazil. Mnogo sam imao slobodnog vremena. I Brazil mi je bio dobar spoj privatnog života i fudbala. Narod u Brazilu sam doživeo kao naš. Baš su slični nama. 
Kako iz Brazila u Hong Kong?
- Zvao me je moj drug, a trener u Hong Kongu, Dejan Antonić. I prihvatio sam. Doživljavao sam fudbal amaterski. To meni ne deluje kao profesionalna liga. Odradiš trening, odigraš utakmicu, ideš metroom, nebitan si lik potpuno. Ideš na utakmicu kao u Beogradu na termin u balonu. Slabije mnogo u odnosu na Kinu.

Foto:  

Koja je inače razlika između Hong Konga i Kine?
- Hong Kong i Kina imaju granicu, drugačiji je narod. Hong Kong je engleska kolonija, slobodniji je, kineski sistem ne funkcioniše u Hong Kongu. Kini je interes ekomonija i biznis, narod je manje zanima. Hong Kong ima svoju reprezentaciju, ali igra pod himnom Kine. Nije Kina, a jeste Kina.
Ključnu ulogu za prelazak u Kinu odigrao je Dragan Stojković Piksi?
- Tako je. Viđali smo se privatno, jer su mu deca, pa i on sam često dolazili u Hong Kong. Pozvao me je jednom kod sebe u Kinu u goste. Ostao sam četiri dana i za to vreme sam odgledao utakmicu, proveo vreme sa Piksijem i potpisao novi ugovor za njega. Sve mi se dešavalo nekako spontano. 

Foto:  

Nisi planirao da ostaješ u Kini?
- Sećam se da me je žena čekala da idemo na Zanzibar. Ja kažem Piksiju da moram u Srbiju, a on - ma ostani još koji dan ovde da dogovorimo. Taman da se ispričamo, bio sam kod njega u stanu, nije dao da idem u hotel. Jedno jutro, on otišao u klub i vraća se sa čovekom iz kluba i vade ugovor da potpišem.

 

 

Odmah ste se dogovorili?

- Pitao me je na koliko godina želim, ali ja sam rekao na godinu. Ni na kraj pameti mi nije bilo da ću ostati toliko dugo u Kini. Da nije bilo Piksija ne bih bio ni danas tamo. Posle šest meseci sam batalio fudbal zbog kolena i postao sam asistent trenera kod Piksija i u drugom timu.

Krajnja destinacija, opet Kina, ali pomoćnik selektoru Aleksandru Jankoviću?
- Sećam se, kad je Piksi otišao iz Kine, ja gledam šta ću i stigne taj poziv. To veče baš Piksi je pravio zabavu u svojoj kući u Beogradu povodom Noći veštica. I ja sam poneo ugovor na zabavu i pokazao Piksiju. Podržao me je da prihvatim. Sale mi je sve lepo predočio, dopao mi se plan i video sam sebe u tome. 

ZVEZDA JE UVEK BILA I BIĆE MOJ KLUB, ALI SU NEKI LJUDI U NJOJ BILI LOŠI

Po čemu pamtiš drugi mandat u Crvenoj zvezdi?
- Zvezda je moj klub, ali po lošem pamtim ljude koji su tada vodili klub. Račun je bio u blokadi i kao garanciju da ću dobijati platu dali su mi menice. Lukić je tada vodio klub. Verovatno su mislili ja sam Zvezdino dete, neću ići preko toga po cenu da dinar ne dobijem. A to što mi je porodica živela od toga, to nema veze.

Foto: Starsportphoto

I šta se desilo?
- Krenuli smo na Zlatibor na pripreme i na putu do tamo svim igračima legao je deo dugovanja na račun. Svima su stigle poruke iz banke, jedino meni ništa ne stiže. Ja sam pitao kad će moj deo, a oni su rekli - biće, biće. Video sam da od toga nema ništa, pustio sam menicu kao znak da me shvate ozbiljno. Ja tu menicu nikako nisam mogao ni da naplatim, jer je dug bio nekih ne znam ni ja koliko miliona i moja menica je bila na primer 26 u redu. Dakle, svi ovi pre mene je trebalo pre mene da se naplate. I onda su mi iz kluba rekli da će mi uplatiti, ali da povučem menicu. Ja to nisam hteo, jer bi postala nevažeća.
Kakav si imao odnos sa tadašnjim trenerom Robertom Prosinečkim?
- Sa Robijem nisam imao problem. Ispao je problem zbog menice. Sećam se ko danas, on mi je rekao da me razume. Imali smo sastanak na Zlatiboru na pripremama, Lukić je rekao da ne mogu da treniram, jer sam pustio menicu. Robi je pričao sa Lukom, tražio mu je da to rešavamo u hodu, a da ostanem da treniram. Luka je bio tvrdoglav, nije popustio. Ja sam se vratio u Beograd i raskinuo ugovor. 
Uspeli ste da rešite problem?
- Gledao sam kako da izađem iz priče. Oni su mi potpisali dugovanja, dali su mi rok kad će da me isplate. To se malo prolongiralo, tražili su mi da potpišem reprogram i ja sam pristao. Kasnije je došao Čović i isplaćen sam. Nema veze, ja sam uvek govorio da smo svi tu trenutno,a da će Zvezda biti uvek Zvezda. Kad tad odemo i dođe neko drugi.