VELIKA ŽIVOTNA ISPOVEST DEJANA TOMAŠEVIĆA O karijeri, porodici, teškim momentima

Legendarni košarkaš Dejan Tomašević kaže da je oduvek maštao da ima petoro dece, ali da su njegovi naslednici bili protiv toga!

Slavni sportista Dejan Tomašević, koji može da se pohvali sa čak 24 zlatne medalje, više od dve decenije je u srećnom braku sa Jelenom. Ona mu je podarila troje dece, ćerke Manju (22) i Miju (21) i sina Matiju (17). Dejanova žena iz prvog braka ima sina Marinka (33), kog odmila zovu Kića.
- Želeo sam da imam petoro dece, čak je i Jelena u jednom momentu razmišljala o tome. Kada smo napravili anketu među decom, niko nije bio za to! Matija je hteo da on ostane najmlađi, dok su Manja i Mia želele mamu za sebe. Kića je već bio veliki i rekao je mami da je dosta! On je nedavno dobio dete, pa ipak imamo bebu! Nadam se da će uskoro i druga deca da nam podare unučiće, da Jelena i ja uživamo kao baba i deda - priča Dejan.

Foto: Petar Đorđević Story

Izlasci sa zvezdašima

Tomašević, koji se upisao u istoriju košarke, kao dečak, prvo se latio fudbalske lopte. Odrastao je u Bloku 70, gde je od malih nogu zavoleo sport.
- Bilo je to bezbrižno vreme. Bio sam nemirno dete, ali nisam pravio velike nestašluke. Kad završim sa školskim obavezama, trenirao sam ili bio sa drugarima napolju. Igrali smo se klikerima, preskakali lastiš sa devojčicama... Pre košarke sam trenirao fudbal. Na nagovor komšije Milutina Šoškića otišao sam u Partizan kod Florijana Matekala. Otac mi je veliki navijač Crvene zvezde, pa sam posle nekoliko meseci prešao u taj klub da treniram fudbal.

Foto: Starsportphoto

Otac Dragomir je vredno radio kako bi njemu i bratu Darku obezbedio lepo detinjstvo.
- Moji roditelji su dobri i čestiti ljudi. Tata Dragomir je tokom našeg detinjstva radio dva posla, odlazio je iz kuće u šest ujutru, a vraćao se u jedanaest uveče. Bio je zaposlen na finoj poziciji u "Tehnoprometu", a dodatno je radio na tomboli na stadionu OFK Beograd. Uspeo je da kupi stan u Beogradu, kasnije i na moru... Dok je on radio, majka Branka je brinula o meni i Darku - priseća se legendarni košarkaš.
Kada je bio sedmi razred osnovne škole, roditelji odlučuju da se porodica preseli na drugi kraj grada...
- Preseljenje sa Novog Beograda na Banovo brdo mi je bilo stresno. Srećom, brzo sam stekao drugare u novoj školi. Posle osnovne upisao sam XIII beogradsku gimnaziju. Sa 17 godina sam počeo da treniram košarku u Crvenoj zvezdi, a već u četvrtoj godini srednje sam bio u prvom timu. Zbog obaveza prema sportu poslednju godinu gimnazije sam završio vanredno. Dešavalo se da zbog treninga i putovanja po dve nedelje ne dođem na nastavu. Uspešno sam dao sve ispite, a profesori su imali razumevanja za mene.

Tada je sa saigračima iz Zvezde počeo da izlazi u noćne klubove.
- U društvu mojih starijih drugova iz Crvene zvezde sam počeo da izlazim. Sećam se prvog odlaska u tadašnju diskoteku "Taš". Poveli su me Neša Ilić, Saša Obradović i Aleksandar Trifunović. Bili su malo stariji od mene i znali su vlasnike diskoteke i konobare... U to vreme nije mogao bilo ko da uđe u taj klub. Srećom, posle mnogo godina smo vratili titulu u klub i bili smo omiljeni, pa su nas svuda primali raširenih ruku. Izlazili smo i u čuveni restoran "Knez" kod Patrijaršije.

Posle četiri godine u Zvezdi Dejan odlučuje da se pozdravi sa crveno-belim timom i pređe kod njihovog večitog rivala.
- Prelazak iz Zvezde u Partizan nije bio lak. Ali to je bio najbolji potez u mojoj karijeri. Tokom četiri godine u Zvezdi vreme sam uglavnom provodio sa delijama slaveći, jer sam se i dalje osećao kao navijač.
Tomašević je sa tri različita kluba šest puta bio šampion bivše Jugoslavije. Osvojio je Evroligu, igrao za najbolje evropske klubove, među kojima su Panatinaikos i PAOK... U Španiji ga i danas cene jer je sa velikim uspehom nosio dres Baskonije i Valensije.
Ipak, najsrećniji je bio kada je sa momcima iz zlatne košarkaške generacije osvojio Evropsko prvenstvo u Atini 1995. Titulu je slavio sa 100.000 ljudi ispred Skupštine Grada Beograda.
- Kada smo osvojili zlato na Evropskom prvenstvu, bio sam najmlađi član ekipe i to mi je bilo prvo zvanično međunarodno takmičenje... Tada nisu postojale društvene mreže i nismo znali kakva euforija vlada u Beogradu zbog naše pobede. Bili smo šokirani kada smo sleteli na aerodrom i već na pisti videli hiljade i hiljade ljudi. A tek doček kod Skupštine! To je nešto najlepše što nam se desilo u sportskoj karijeri! Dokle god sam živ, pamtiću tu noć! Drago mi je što smo baš mi "otvorili" balkon. Svi sportisti su, gledajući to, sanjali da se i oni jednoga dana nađu gore.

Foto: Privatna arhiva

Ne podnosi poraz

Proslavljeni sportista ističe da za svoj profesionalni uspeh, pored truda i rada, može da zahvali i Jeleni.
- Za moje rezultate je zaslužna i moja porodica. Kada bih došao kući posle napornog treninga ili utakmice, bez obzira na to da li sam pobedio ili izgubio, uvek me je dočekivala nasmejana supruga, deca koja su srećna, lepo obučena, nahranjena... - priča Dejan i dodaje da ga je upravo žena naučila kako da se nosi sa porazima:

- Imao sam sreću da sam igrao za timove koji nisu mnogo gubili. Ali kada bismo izgubili utakmicu, bio bih van sebe. Nakon poraza tri dana nisam izlazio iz svoje sobe, sem da jedem. Mislio sam da treba da se kaznim i motivišem da na sledećoj utakmici budem bolji. Sada shvatam da je to pogrešno. Tek 2004. godine u Valensiji sam na nagovor moje supruge i kuma Peđe Mijatovića prvi put posle izgubljene utakmice izašao na večeru. Video sam da je to sasvim normalno i da su porazi sastavni deo sporta i života.
Tomašević smatra da je za timski uspeh bitno da se porodice saigrača slažu:
- Važno je da se supruge sportista druže. Ako ti žena stvori negativnu emociju prema nekom saigraču jer je njegova žena uradila nešto što joj se ne sviđa, to se prenese i na teren. I kada sam bio u Košarkaškom savezu, trudio sam se da se porodice druže.
Kad je reč o druženjima, posebno pamti vreme provedeno u Valensiji dok je igrao za Pamesu (2002-2005). Tada se nije razdvajao od kuma, legendarnog fudbalera Predraga Mijatovića.
- U Španiji nema izlazaka kao kod nas, ali smo pravili kućne žurke. Okupimo se, večeramo i pustimo domaću muziku.

Foto: Privatna arhiva

Pored toga što se druži sa sportistima, bivši košarkaš je i veliki boem.

- Volim kafanu! Verujem da sam pesmu Ace Pejovića "Sve ti dugujem" naručio više puta nego što je on otpevao. On to zna, čak ga često zovem u dva ujutru kad negde sviraju tu numeru. Kad god sam neraspoložen, pozovem Sergeja Ćetkovića i kažem mu: "Daj neki vic...", jer me on odmah oraspoloži. Družim se i Saletom Matićem, Cakanom...
Sportista priznaje da voli da nazdravi uz dobru pesmu, ali ne i da zapeva:
- Pevao sam na Matijinom kršenju, ali kada sam čuo sebe na video-snimku, više nikada nisam prišao mikrofonu. Volim da nazdravim alkoholom uz neku pesmu... Ma ne možeš da izađeš i slušaš Acu ili Saleta, a da piješ limunadu.