IZA SEBE IMA POZAMAŠNU POZORIŠNU I FILMSKU KARIJERU! Igrao je u predstavi "BUBA U UHU" i to preko 1.600 puta, A KARTE SU UVEK BILE RASPRODATE!

Vlastimir Vlasta Velisavljević bio je jugoslovenski i srpski pozorišni, filmski i televizijski glumac. Rođen je 28. jula 1926. godine u Beogradu, a preminuo je usled komplikacija izazvanih koronavirusom.

Iza sebe ima tri braka, a na srpskoj glumačkoj sceni bio je više od 70 godina, i za to vreme je ostvario više od 350 uloga, zato ga mnogi smatraju srpskom glumačkom legendom.

Za svoji rad dobio je brojna priznanja, a poslednje, i njemu najdraže, jeste to što je proglašen doživotnim počasnim članom Jugoslovenskog dramskog pozorišta (JDP).

Pripadnik je prve generacije studenata glume u Beogradu. Sarađivao je sa brojnim pozorišnim, televizijskim i filmskim rediteljima, a njegove replike prepričavaju se među svim generacijama.

Mlađi su ga zapamtili po ulozi babe Nate u filmu „Mala noćna muzika“, a ljubitelji pozorišta po tome što je više od 1.600 puta sa kolegama na sceni JDP-a igrao predstavu „Buba u uhu“.

Pozorišna karijera

Preko mostarske porodice Šain, upoznao je učitelja i velikog ljubitelja glume Safeta Čišića koji ga je u Klubu književnika gledao kako glumi. Na njegov poziv stigao je u Mostar gde je u to vreme postojala velika glumačka škola i odlično pozorište.

Tu je upoznao i Džemala Bijedića, gradonačelnika Mostara i predsednika Saveznog izvršnog veća. Premda je u Beogradu bio „obeležen“ prošlošću, u Mostaru zbog Bijedića niko nije smeo „da ga pipne“.

Foto: Beta

Narednih nekoliko godina radio je u mostarskom pozorištu čiji je umetnički direktor tada bio pesnik Skender Kulenović. U slobodno vreme su išli na pecanje, a naveče se družili u kafani sa slikarom Mirkom Kujačićem.

Posle četiri godine provedene u Mostaru odlučio je da se preseli u Tuzlu, čije pozorište je tada tražilo nove glumce. Sarađivao je sa rediteljem Dejanom Mijačem i drugim poznatim glumcima.

Nakon tri sezone u Tuzlu je stigao ansambl Beogradskog dramskog pozorišta, u kome su igrali skoro svi njegovi „klasići“ – Olivera, Đuza, Pepi i drugi. S njima je stigao i tadašnji upravnik pozorišta Predrag Dinulović.

Već sledeće večeri Saja, majka Soje Jovanović pitala je Dinulovića zašto ne dopuste Vlasti da se vrati u Beograd, na šta joj je ovaj odgovorio da mu niko i ne brani, te da je potrebno samo da podnese molbu. To je i učinio te je primljen u BDP. Jedna od prvih predstava u kojoj je igrao bila je Nušićeva „Autobiografija“ u režiji Nebojše Komadine.

Sa Zoranom Radmilovićem, Žikom Milenkovićem, Duškom Počekom, Miodragom Popovićem i Olgicom Stanisavljević igrao je u Komadininom „Hamletu“ koji  nije prošao dobro. Predstava je jedva dočekala peto izvođenje, pa je skinuta s repertoara.

Njegov nemirni duh tada ga je odveo u Rusiju, a to je značilo kraj angažmana u BDP-u. Po povratku u Beograd Bojan Stupica ga je pozvao da glumi u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Vlasta se tada pridružio „Bojanovim bebama“, mladim glumcima koje je Stupica u sezoni 1968/1969. doveo u JDP.

Reč je o Milanu Gutoviću, Gojku Šantiću, Branku Cvejiću, Mirjani Vukojčić, Svetlani Bojković, Ivanu Bekjarevu, Tanasiju Uzunoviću, Josipu Tatiću, Dušanu Đuriću, Đurđiji Cvetić i Branku Cvejiću. Od tada do danas odigrao je na stotine uloga u predstavama u JDP-u, ali i drugim beogradskim pozorištima. Jedna od najdugovečnijih bila je Fejdova „Buba u uhu“ u kojoj je igrao s Nikolom Simićem, Radom Đuričin i Brankom Petrić. Predstava je premijerno izvedena 1971. godine, a nakon toga odigrana je još hiljadu sedamsto puta, i svakog puta, bez izuzetka je bila rasprodana.

 

 

Velisavljević je osim Jugoslovenskog dramskog pozorišta igrao i u BDP-u, Ateljeu 212, Pozorištu na Terazijama, Zvezdara teatru i drugima. Ipak, u Beogradu je često, zbog svoje prošlosti, glumio sporedne uloge. U ostalim gradovima to nije bilo tako. Ipak, on tvrdi da nema velikih i malih uloga, samo velikih i malih glumaca.

Igrao je u predstavama „Hamlet“, „Uobraženi bolesnik“, „Sumnjivo lice“, „Ne šetaj se gola“, „Hitler i Hitler“ i drugima. Jedina uloga koju je odbio bila je ona u predstavi „Balkanski špijun“ jer tvrdi da je licemerno da se komunizam sada predstavlja u tako lošem svetlu.

Filmska i televizijska karijera

Vlasta je igrao u 45 dugometražnih filmova, 61 televizijskom filmu i 56 serija. Na filmskom platnu prvi put se pojavio 14. jula 1959. godine u ratnoj drami „Noći i jutra“ u režiji Pjera Majhrovskog, a po scenariju Meše Selimovića.

Od 1964. godine igrao je epizodne uloge u serijama „Na slovo, na slovo“ i „Kod sudije za prekršaje“, te televizijskom filmu „Mali koncert za suze i gitaru“ i dugometražnom filmu „Put oko sveta“, baziranom na drami Branislava Nušića.

U filmskoj adaptaciji romana Branka Ćopića „Orlovi rano lete“ iz 1966. godine, Vlasta je igrao oca jednog od glavnih likova Lazara Mačka. Sledeće godine glumio je u komedijama „Ljubav do groba, poslednja“ i „Ljubav preko noći““, ratnom filmu „Jutro“, te serijama „Smoki“, „Krug dvojkom“, „Visočka hronika“ i „Dežurna ulica“.

Naredne godine snimio je četiri dugometražna filma i pojavio se u dve televizijske serije „Gorski car“ i „Maksim našeg doba“. Igrao je u filmovima „Bekstvo“ Zdravka Šotre, „Sajam na svoj način“ Petra Teslića, „Tim koji gubi“ Arse Miloševića te partizanskom filmu „Bekstva“.

Foto: tanjug

Sa Šotrom je sarađivao i 1969. godine na drami „Tanja“, te TV filmovima „Neprijatelj naroda“ i „Put gospodina Perisona“. Iste godine snimio je i filmove „Zakopajte mrtve“, „Kod zelenog papagaja“ i „Pokojnik“.

Tokom naredne godine igrao je u filmovima Soje Jovanović i Save Mrmka, te ostvario epizodnu ulogu u televizijskoj seriji „Rođaci“ u režiji Zdravka Šotre. 1971. godine učestvovao je u snimanju čak osam filmskih i televizijskih projekata.

Glumio je u TV filmu Branka Pleše pod nazivom „Muzički automat“, te drami „Čep koji ne propušta vodu“ Aleksandra Đorđevića. Iste godine odigrao je epizodne uloge u serijama „Na slovo, na slovo“, „Levaci“, „Diplomci“ i „S vanglom u svet“.

Takođe, glumio je u TV seriji „Čedomir Ilić“ baziranoj na istoimenom romanu Milutina Uskokovića. U TV filmu „Nirmberški epilog“ igrao je maršala Fridriha Paulusa. Glumio je u TV filmovima „Samoubica“ i „Zasluge“, dugometražnim filmovima „Jedan ujak Hojan“ i „Čovek koji je bacio atomsku bombu na Hirošimu“, te kratkom filmu Zdravka Šotre „Roman sa kontrabasom“.

U filmskoj adaptaciji komedije „Buba u uhu“ igrao je Ogistena Ferajona, a u adaptaciji romana „Zločin i kazna“ žandarma. Ostvario je i manje uloge u legendarnoj seriji „Majstori“ i partizanskom filmu „Devojka sa Kosmaja“. Tokom 1973. godine glumio je u dugometražnom filmu „Samrtno proleće“ i TV filmu „Ličnost kojoj se divim“.

Sa Radetom Markovićem i Josifom Tatićem snimio je dramu „Oni lepi rođendani“, te odigrao epizodne uloge u serijama „Kamiondžije“ i „Opasni susreti“. Tumačio je Svetu advokata u televizijskom filmu „Ping bez ponga“ u režiji Marija Fanelija, a po scenariju Oskara Daviča i Miroslava Karaulca.

1975. godine igrao je u dramama „Povratak lopova“, „Golgota“, „Dole s oružjem“, „Soba sa pet zidova“, „Kraj nedelje“, komediji „Dragi budi mi nepoznat“, te serijama „Đavolje merdevine“ i „Pozorište u kući“.

Tokom naredne godine tumačio je Stevana Sremca u seriji „Pripovedanja Radoja Domanovića“, te odigrao epizodne uloge u serijama „Grlom u jagode“, „Usijane glave“, „Crni dani“. U TV seriji „Više od igre“ tumačio je Vitomira Ilića zvanog Vita Bas. Iste godine sarađivao je sa Šotrom na filmu „Siroče“ i Dejanom Mijačom na drami „Vasa Železova“.

Početak osamdesetih godina obeležile su serije „Svetozar Marković“ i „Španac“, mini serija „Dani AVNOJ-a“, te filmovi „Idemo dalje“, „Tri sestre“, „Sumrak“ i „Nema problema. Tumačio je diskografskog urednika u filmu „Crna Marija“ iz 1986. godine, te Petra Bajalovića u drami „Pogrešna procena“. U TV filmu „Mesto susreta Beograd“ igrao je trgovca Majera Rudolfa, a u drugom nastavku komedije „Tesna koža“ igrao je advokata Mićka. Tokom 1987. i 1988. godine tumačio je magistra Vlastimira Đorđevića u hit seriji „Bolji život“. Krajem 80-ih igrao je u filmovima „Braća po materi“, „Boj na Kosovu“, „Gospođa ministarka“ i drugima.

U prvoj polovini devedesetih godina glumio je u skoro svim važnijim filmovima i serijama. U filmu Dejana Mijača „Valjevska bolnica“ iz 1990. godine igrao je Milovana, a u komediji „Tesna koža 4“ gospodina Trpkovića. Pojavio se i u filmovima „Bolje od bekstva“ i „Napadač“, te komediji „Želja zvana tramvaj“. Mlađim generacijama postao je prepoznatljiv kao Tomislav Pavlović ili ujka Toma u seriji „Otvorena vrata“ ili kao Lale Koperfild u seriji „Gore dole“ koja je emitovana od novembra 1996. do juna 1997. godine na Radio Televiziji Srbije (RTS). Tokom dvehiljaditih četiri puta se pojavio u ulozi dede i to u filmovima i serijama „Metla bez drške 5“, „Poseta mlade dame“, „Agencija za SIS“ i „Seljaci“.

U humorističnoj seriji „Crni Gruja 2“ igra starca Foču od stotinu leta, a u „Ivkovoj slavi“ vladiku. Ipak, ono što je obeležilo te godine u njegovoj karijeri i što je oduševilo sve one koji nisu bili upoznati s njegovim radom, bila je uloga babe Nate u komediji „Mala noćna muzika“. Vlasta je izuzetno verno predstavio baku Gordana Kičića, a njegove replike mlađe generacije i danas rado ponavljaju. Od 2010. do 2018. godine glumio je u serijama „Sva ta ravnica“, „Mešano meso“, „Vojna akademija“, „Montevideo, Bog te video“, „Zvezdara“, „Otvorena vrata“, „Lud zbunjen normalan“, „Sumnjiva lica“ i drugima. Igrao je i u filmovima „Beli lavovi“, „Kako su me ukrali Nemci“, „Kad svane dan“, „Mamaroš“ i drugima.