PUTINOVA ZLATNA KLOPKA! SMRTONOSNI STISAK KOJI ĆE ZADAVITI DOLAR! Odluka Rusije da namerno obori cenu nafte je dugo čekana i HLADNO SERVIRANA OSVETA čiji će se završni čin odigrati u - američkim Federalnim rezervama!

Rusija je namerno oborila cene nafte, ali to nije prvi put da su Vladimir Putin i njegov tim bacili u očaj berze i špekulante sa berze

Naravno, biće raznih „ekonomista“ i „analitičara“ koji će ovo tumačiti na ovaj il onaj način, uglavnom u kontekstu „ekonomskog i finansijskog kolapsa Rusije“, ali je ovaj najnoviji potez dokaz da Moskva pažljivo procenjuje situaciju i udara kada najviše boli.

Cene nafte su pale, ali je zlato poskupelo, a poznato je da Rusija ima ogromne prijavljene zlatne rezerve i da na međunarodnim berzama trguje plemenitim i retkim metalima, a svi su protekli dan poskupeli, ne samo zlato.

Zemlje kartela OPEK gube 500 miliona dolara dnevno, što znači da će zalivske monarhije imati manje novca za svoje „inostrane avanture“.

Usred globalne panike, Banka Rusije počinje s prodajom valute, a ruska rublja i deonice su jeftinije zbog panike na naftnom tržištu. Ali sve je to uzeto u obzir kada je ministar energije Rusije, Aleksandar Novak, dobio zadatak da u Beču, u petak, ne potpiše produženje ugovora o ograničenju proizvodnje i izvoza.

Banka Rusije je odluku donela uzimajući u obzir cenu nafte. Centralna banka će prodati valutu pre početka redovne prodaje deviza iz sredstava Fonda nacionalnog bogatstva, „teškog“ oko 125 milijardi dolara. Naravno, Banka Rusije nastavlja da prati stanje na ruskom i svetskom finansijskom tržištu i, ako bude potrebno, promeniće volumen operacija pružanja i povlačenja likvidnosti iz finansijskog sistema. U međuvremenu, evro je premašio 85 rubalja, da bi pao na kurs 81,95 rubalja za jedan evro, a dolar je skočio na više 74 rublje, da bi, nakon intervencije Banke Rusije, pao na 72,02 rublje.

Međutim, pad cena nafte je najsnažnije udario američke berze i američke proizvođače nafte iz škriljaca. U Americi, energetske kompanije čine više od 11 odsto tržišta obveznica s visokim prinosom.

“Ako ova situacija s niskom cenom nafte potraje, tada će čitav sektor škriljaca pretrpeti ogromne gubitke. Trgovci su već pokušali da se reše tih deonica. Ako išta bude raslo, to je IT sektor i rafinisanje nafte”, rekao je vodeći analitičar ruskog Nacionalnog energetskog fonda Igor Juškov.

Na američkoj berzi je otvoreno trgovanje s padom glavnih kotacija. U prvim minutima nakon otvaranja američki Dow Jones Industrial Average  izgubio je 6,9 ​​posto. S&P 500 indeks 6,7 posto, a indeks elektronske razmene  Nasdaq  preko 7 posto.

Ulagači napuštaju valute i ulažu u najpouzdaniju imovinu. Cena zlata, usled slabljenja nafte, porasla je i čak dosegla maksimum u poslednjih 8 godina i iznosi 17.00 dolara po unci.

Moramo podsetiti čitaoce da ovo nije prva operacija na berzama Vladimira Putina i njegovog tima, jer je nešto slično, ali u manjoj meri, uradio u decembru 2014. Tada niko nije verovao da zapadne sankcije protiv Rusije neće funkcionisati, bez obzira popustio Vladimir Putin u Ukrajini ili ne.

Pre svega, tada su u Moskvi bili svesni da sve da Rusija vrati Krim i obustavi čak i humanitarnu sopstvenoj volji, ne konsultujući se prethodno sa Zapadom, što je bila uobičajena praksa.

FED je tada odlučio da ojača dolar, što je zajedno sa posledicama sankcija imalo negativni efekat na rusku valutu. Potom treba uzeti u obzir i pritisak Vašingtona na snižavanje cena nafte, kada je Obamina uprava, a ne Saudijska Arabija, koja je bila samo pijun u igri, želela barel po 50 dolara, što je za SAD bila profitabilna cena, ali je za Rusiju značila nagli pad priliva sredstava zbog još uvek nediversifikovane ekonomije. Takva cena je trebalo da bude veliki udar na ruski budžet, ali je pogodila Saudijsku Arabiju i Venecuelu, čiji socijalni programi zavise od prodaje nafte.

Što se tiče same Rusije, analitičar Dmitrij Kaliničenko je napisao analizu „Putinova zlatna klopka“, kojom je pojasnio neke detalje u toj igri iscrpljivanja između Rusije i Amerike, o čemu zapadni mediji nisu napisali niti jedan jedini red, kao što je slučaj sa naslovima koji se svode na predviđanje „propasti Rusije i naftne industrije“, iako je upravo Rosnjeft insistirao na aktuelnom obaranju cena crnog zlata.

Optužbe Zapada na račun Putina se tradicionalno oslanjaju na činjenicu da je radio za KGB, što znači da je „okrutan“ i „nemoralan“. Putin je kriv za sve, ali ga niko nikada nije mogao optužiti za nedostatak inteligencije. Sve optužbe protiv tog čoveka ne dovode u pitanje činjenicu da istovremeno poseduje veštinu analitičkog razmišljanja i umeće kako brzo preduzeti jasne i uravnotežene političke i ekonomske odluke. Zapadni mediji često tu sposobnost upoređuju s veštinom nekog velikog učitelja koji učestvuje u simultanoj šahovskoj partiji protiv nekoliko jakih igrača istovremeno.

Nedavna ekonomska kretanja na Zapadu generalno upućuju da je zapadna medijska procena Putina savršena. Uprkos brojnim izveštajima o ekonomskim uspesima u stilu kakvom izveštavaju Foks Njuz i Si En En, zapadne ekonomije, na čelu sa Sjedinjenim Džavama, kao da po drugi put padaju u Putinovu zamku, čije su obrise na Zapadu retki  primetili, kako 2014. tako i danas.

Koliko god Zapad pokušavao da izađe iz ove zamke, ne polazi mu za rukom. Šta je istina o situaciji na Zapadu i Sjedinjenim Američkim Državama? I zašto zapadni mediji i glavni zapadni ekonomisti ćute, kao da je reč o dobro čuvanoj vojnoj tajni?

Mnogi pokušavaju da shvate suštinu aktuelnih ekonomskih zbivanja u kontekstu ekonomije, ostavljajući na stranu moral, etiku i geopolitiku. Nakon što su shvatili da su izgubili u Ukrajini, Vašington i saveznici su hteli da unište rusku ekonomiju spuštanjem cene nafte i gasa, kao glavnih izvoznih prihoda u budžetu Rusije, ali su zaboravili gomilanje ruskih zlatnih rezervi.

Važno je napomenuti da najveći neuspeh Zapada u Ukrajini nije bio vojni ili politički, nego Putinovo odbijanje da finansira zapadne planove u zapadnoj Ukrajini, jer bi time direktno potkopao Rusku Federaciju. To je plan Zapada učinilo neostvarivim, barem u bliskoj budućnosti.

Poslednji put je američki predsednik Regan odlukom da obori cene nafte imao „uspeha“ i to je samo delom bio razlog raspada Sovjetskog Saveza. Ali, istorija se ne ponavlja večno. Ovaj put su stvari drugačije, ali ovog puta na Zapadu. Putinov odgovor je 2014. nekima izgledao kao šah i džudo, kada se koristi snaga neprijatelja protiv njega samog i to uz minimalno trošenje sopstvene snage i resursa. Međutim, sada su ulozi puno veći i ono što se dogodilo pre šest godina izgleda kao „zagrejavanje“ za konačni obračun.

Prava Putinova politika nije javna, što retki razumeju. Dakle, Putinova politika se uglavnom ne fokusira na učinak, nego na učinkovitost. Vrlo malo ljudi razume ono što Putin danas misli. I gotovo niko ne razume ono što će učiniti u budućnosti. Bez obzira koliko to čudno zvučalo, ali Putin je još 2014. odlučio da će prodavati rusku naftu i gas samo za zlato. Međutim, on to nije vikao s krovova.

Naravno, još uvek je prihvatao i prihvata dolar kao sredstvo plaćanja, ali odmah menja sve dolare od prodaje nafte i gasa opet za zlato. Da bi to razumeli, dovoljno  je posmatrati dinamiku rasta zlatnih rezervi Rusije i uporediti ih s deviznim prihodima Ruske Federacije od prodaje nafte i gasa u istom razdoblju. Osim toga, Rusija već godinama kupuje najveće količine zlata ikada i dosegla je rekordne nivoe.

US Geological Survey je pre desetak godina upozoravao „kako Evropa ne može da preživi bez ruskih energenata“. Prevedeno s engleskog na bilo koji drugi jezik, to znači: “Svet neće preživeti ako nestane ruske nafte i gasa.“

Dakle, zapadni svet, koji se temelji na hegemoniji petrodolara, je u katastrofalnom stanju i ne može da preživi bez nafte i gasa iz Rusije. Međutim, Rusija je spremna za prodaju nafte i gasa Zapadu samo u zamenu za zlato. Prekretnica Putinove igre je mehanizam prodaje ruskih energenata Zapadu samo za zlato, nezavisno od činjenice pristaje li Zapad da plati ili ne rusku naftu i gas sa svojim jeftinim zlatom na svetskom tržištu. Zašto je Rusija, uz stalan protok dolara od prodaje nafte i gasa, po svaku cenu taj novac želela da pretvori u zlato, pritisnuta sa svih strana od strane Zapada? 

Cenu zlata su FED i EFS studiozno nekoliko puta veštački spuštali prema kupovnoj moći dolara i veštački naduvavali manipulacijama na tržištu. Zanimljiva činjenica je da snižavanje cene zlata vodi posebno odeljenje američke administracije, Fond za stabilizaciju kursa (ESF), čija je uloga da stabilizuje dolar u Sjedinjenim Državama.

U finansijskom svetu je opšteprihvaćena činjenica da je zlato u stvari antidolar. Godine 1971. američki predsednik Ričard Nikson zatvra “zlatni prozor” i obustavlja slobodnu trgovinu između dolara i zlata, što je u Americi bilo zagarantovano odredbom  iz 1944. u Breton Vudsu.

Godine 2014. ruski predsednik Vladimir Putin ponovo otvara „zlatni prozor”, ne tražeći dopuštenje iz Vašingtona. Nakon početka krize u Ukrajini, Zapad je trošio veći deo svojih napora i sredstava da snizi cene zlata i nafte, ali se videlo da je Rusija akter koji formira cene i nafte i zlata.

Srećom, u Vašigntonu su 2014. pogrešili, jer su s jedne strane narušili ekonomsku stvarnost koja postoji samo kako bi koristila američkom dolaru, ali su s druge strane želeli da unište ekonomiju Rusije, koja odbija da igra ulogu poslušnog vazala Zapada.

Resursi poput zlata i nafte proporcionalno su oslabili i preterano potcenjeni u odnosu na američki dolar. Zbog velikog pritiska, Putin je odlučio da prodaje ruske energetske resurse u zamenu za veštački naduvane dolare, da bi onda s tim istim dolarima kupovao zlato, veštački potcenjeno u odnosu na američki dolar od strane Vašingtona i njegovih saveznika.

Tu je još jedan zanimljiv element u Putinovoj igri, a  to je ruski uran. Svaka šesta elektrana u Americi zavisi od ruskog urana. Rusija prodaje Americi uran za dolare. Dakle, Zapad za naftu, gas i uran Rusiju snabdeva jakim dolarom, čija je kupovna moć veštački naduvana sniženjem cene nafte i zlata, opet u režiji onih koji žele da unište rusku ekonomiju.

Međutim, sada imamo paradoks da Putin obara cenu nafte, što dovodi do rasta cena zlata, a ne SAD. Ali je već tada bilo jasno da Moskva treba začarani krugu u kom dobija veštački ojačan dolar, kojim kupuje veštački sniženo zlato, sve do trenutka kada Moskva bude mogla da diktira vrednost i jednog i drugog.

 

 

Upravo to je bio ključ svih transakcija u vreme opšteg napada na Rusiju 2014., ali je Putin na kraju koristio dolare od prodaje energenata da bi fizički povukao zlato sa Zapada. To je uistinu genijalna ekonomska kombinacija koja je Zapad dovela u situaciju da kao zmija agresivno grize vlastiti rep.

Ideja ove ekonomske zlatne klopke možda i nije bila Putinova i pripisuju je njegovom savetniku za ekonomske poslove, dr Sergeju Glazjevu. Ali zašto bi birokrat Glazjev, zajedno s mnogim ruskim preduzetnicima, bio uvršten u popis sankcionisanih osoba od strane Vašingtona? Verovatno zbog toga. Ideju ekonomista Glazjeva je Putin uspešno sprovodio uz veliku podršku kineskog kolege Si Đinpinga.

Posebno važna izjava u ovom kontekstu je bila izjava u novembru 2014. prve potredsednice Centralne banke Rusije, Ksenije Judajeve, koja je naglasila da Centralna banka Rusije može da koristi zlato iz svojih rezervi za plaćanje uvoza, ako bude bilo potrebno.

Očigledno je da je, s obzirom na zapadne sankcije, ova izjava namenjena partnerskim zemljama, pre svega Kini. Za Kinu je plaćanje u zlatu vrlo povoljno. Naime, Kina je tada najavila da će prestati da povećava rezerve zlata i deviza denominovanih u američkim dolarima. S obzirom na trgovinski deficit između Sjedinjenih Država i Kine, koji je doveo do trgovinskog rata, ova izjava prevedena jezikom finansija govori: “Kina više ne prodaje svoje proizvode za dolare”.

Svetski mediji su odlučili da ne istaknu taj istorijski monetarni zaokret i za nikoga nije bio problem što Kina doslovno odbija da proda svoje proizvode za američke dolare. Kina, naravno, i dalje prihvata dolar kao način avansa za njihove proizvode. Ali čim se obavi transakcija, Kina se odmah rešava američkih dolara i menja ih u nešto drugo. U suprotnom, izjava monetarnih vlasti u Kini ne bi imala nikakvog smisla.

Drugim rečima, Kina je već tada odlučila da više neće kupovati američke trezorske obveznice s dolarima dobijenim u međunarodnoj trgovini, kao što je do sada činila. Udeo američkog duga u kineskim rezervama je ogroman, ali se više ne povećava.

I tako je prisilna izolacija Rusije i Kine dovela do velikog uspeha Moskve i Pekinga. Rusija kupuje robu direktno iz Kine sa zlatom po trenutnoj ceni. Isto tako Kina kupuje ruske energetske resurse sa zlatom po istoj ceni, ili za nacionalne valute, koje se opet mogu promeniti za zlato na berzi u Šangaju. U ovom festivalu rusko-kineskih odnosa ima mesta za sve. I za kineske proizvode, ruske energetske resurse i za zlato kao obostrano sredstvo plaćanja.

Samo što tu nema mesta dolaru, što ne čudi, jer američki dolar nije proizvod Kine, niti je ruski energetski resurs. To je samo finansijski instrument privremene likvidacije. Beskoristan posrednik.

U svakoj ozbiljnoj trgovini je uobičajeno isključiti nepotrebne posrednike iz interakcije dveju nezavisnih poslovnih partnera. Valja napomenuti da je globalno tržište fizičkog zlata vrlo malo u odnosu na globalno naftno tržište. Većina svetskog tržišta fizičkog zlata je mikroskopska u odnosu na ukupno svetsko tržište nafte, gasa, urana, retkih metala i drugih roba.

Pojam “fizičko zlato” je skovan jer su za njega počeli da se menjaju fizički energetski resursi, a ne „papir“. Rusija povlači zlato sa Zapada, ali samo u prirodnom obliku, a ne kao papir. Čak i Kina uzima fizičko zlato u zamenu za stvarne proizvode koje izvozi na Zapad.

Zapad se nadao da će Rusija i Kina prihvatiti kao platežno sredstvo za svoje robe i energetske resurse takozvano  “papirnato zlato”, potvrde o posedovanju fizičkih plemenitih metala raznih vrsta, ali do toga nije došlo. Rusija i Kina, kada je u pitanju zlato, žele dragoceni metal kao sredstvo konačne isplate. Poređenja radi, promet na papirnatom tržištu zlata se procenjivao na 360 milijardi dolara mesečno. Ali, s prelazom na stvarno, fizičko zlato, promet je pao na samo 280 miliona dolara mesečno. To znači da je odnos između trgovinskog „papirnatog zlata“ u odnosu na stvarno fizičko zlato iznosio oko 1000 : 1.

Putin je pokrenuo odbrojavanje čiji će kraj ujedno označiti kraj hegemonije petrodolara, a odluka da snizi cenu nafte je znak da želi da ubrza taj proces. Dakle, Putin je stavio Zapad u pat poziciju, bez pozitivnih ekonomskih izgleda. Zapad može da uloži ogromne napore i sredstava da veštački poveća kupovnu moć dolara, ali problem na Zapadu je što je količina fizičkog zlata u njegovom posedu ograničena.

Ovu ekonomsku kombinaciju je Putin sjajno odigrao. Fizičko zlato ubrzano završava u Rusiji, Kini, Kazahstanu, Indiji i drugim zemljama koje ne slušaju diktat Vašingtona. U trenutnoj stopi smanjenja rezervi zlatnih poluga Zapad jednostavno nema vremena da napraviti bilo šta protiv Putina i Rusije.

U šahu, situacija u koju je Putin stavio Zapad se naziva “mračno doba”. Zapadni svet se nikad nije suočio sa sličnim događajima i ekonomskim fenomenom. SSSR je brzo prodao svoje zlato u vreme pada cena nafte, dok Rusija čini suprotno i ubrzano kupuje zlato u istim okolnostima. Na taj način je Rusija pretnja globalnoj dominaciji modela američkog petrodolara.

Osnovni princip modela petrodolara omogućuje zapadnim zemljama predvođene Sjedinjenim Državama da žive na račun rada i sredstava drugih zemalja i naroda, a sve zahvaljujući ulozi dolara koji dominira u globalnom monetarnom sistemu. Uloga američkog dolara u globalnom monetarnom sistemu je da bude krajnje sredstvo plaćanja. To znači da je američka valuta na globalnom nivou krajnje dobro akumulacije i da nema smisla menjati ga za druga dobra.

Zemlje na čelu s Rusijom i Kinom zapravo menjaju ulogu i status dolara u globalnom monetarnom sistemu. Konačno sredstvo plaćanja i akumulacije imovine, američka nacionalna valuta, zajedničkim akcijama Moskve i Pekinga se pretvara u puko sredstvo avansa u odnosu s drugom konačnom finansijskom imovinom – zlatom. Dakle, američki dolar zaista gubi svoju ulogu kao krajnje sredstvo plaćanja i akumulacije imovine, čime gubi obe uloge, a na scenu stupa depolitizovano i denacionalizovano aktivno monetarno zlato.

 

 

Zapad tradicionalno koristi dve metode kako bi uklonio pretnju svetskoj hegemoniji petrodolara i tako očuvao sopstvene privilegije. Jedna od tih metoda je Obojena revolucija, a druga, ako prva ne uspe, su vojne kampanje.

Međutim, obe ove metode su u slučaju Rusije nemoguće ili neprihvatljive. Kao prvo, ogroman broj stanovnika Rusije, za razliku od ljudi u mnogim drugim zemljama, ne želi da trguje svojom slobodom i budućnosti svoje dece u zamenu za nekoliko zapadnih kobasica. To je vidljivo iz rekordne popularnosti Putina i anketa koje redovno objavljuju i glavne zapadne agencije.

Lična prijateljstva koja štićenik Vašingtona Aleksej Navalni ima s američkim političarima su loša i za njega i za Vašington. Nakon objavljivanja te nesporne činjenice, 98% ruske populacije Navalnog vidi isključivo kao izdajicu ruskih nacionalnih interesa. Stoga zapadni stratezi, koji još nisu poludeli, ne mogu ni da sanjaju o bilo kakvoj Obojenoj revoluciji u Rusiji.

Druga tradicionalna metoda su zapadne vojne agresije, ali Rusija sigurno nije bivša Jugoslavija, Irak ili Libija. U svakoj vojnoj operaciji čak i protiv nenuklearne Rusije na ruskoj teritoriji, Zapad na čelu s Sjedinjenim Državama bi bio osuđen na poraz. Generali u Pentagonu koji vode NATO snage su svesni toga. Bilo bi jednako beznadežno pokrenuti i nuklearni rat protiv Rusije konceptom takozvanog “preventivnog nuklearnog napada“.

NATO tehnički ne može da nanese udarac koji bi u potpunosti razoružao ruski nuklearni potencijal u svim njegovim aspektima, a masovna odmazda na nuklearni napad protiv neprijatelja ili grupe neprijatelja bi bila neizbežna. Međutim, takav rat bi imao posledice da bi živi naprosto zavideli mrtvima.

Dakle, nuklearni rat protiv zemlje poput Rusije nije rešenje za problem predstojeće propasti petrodolara. U najboljem slučaju, to će biti konačni kraj istorije. U najgorem slučaju, nastupiće nuklearna zima i kraj života na planeti, a preživeće samo bakterije koje će mutirati zbog zračenja.

Ekonomska struktura Zapada može uvideti i shvatiti bit situacije. Glavni zapadni ekonomisti su sigurno svesni ozbiljnosti i očaja situacije u koju je Zapad svojevoljno upao. Jednostavno je upao u Putinovu klopku iz 2014. i smrtonosni stisak Moskve je sada pojačan.

Uostalom, institucije Breton Vudsa znaju zlatno pravilo: “Ko poseduje zlato određuje pravila”, ali na Zapadu o tome ćute. Tihi su zato što niko ne zna kako izaći iz ove situacije. Ako se javnosti objasne detalji nadolazeće ekonomske katastrofe, svi će početi da postavljaju pitanja: „Kako Zapad kupuje naftu i gas iz Rusije u zamenu za fizičko zlato?

Šta će se dogoditi s petrodolarom u Sjedinjenim Državama kada Zapadu ponestane fizičkog zlata za plaćanje ruske nafte, gasa i urana i kineske robe? Niko na Zapadu danas ne može da dgovori na ovih nekoliko jednostavnih pitanja.

Kao što je svojevremeno napisao analitičar Dmitrij Kaliničenko, to se inače zove “šah-mat”, dame i gospodo. Igra je gotova.

Međutim nisu svi bili tako kratkovidni i veliki igrači, čija se bogatstva mere i hiljadama milijardi dolara, pažljivo posmatraju šta se događa. Treba reći da oni lično ne gaje nikakve rodoljubive osećaje prema Sjedinjenim Državama i ta im je zemlja bila samo dobar poligon za ostvarivanje profita proteklih sto godina. Stoga neki mediji, kao na primer Blumberg ili The Sydney Morning otvoreno su upozoravali na opasnu igru oko igre s cenom zlata i nafte.

Naime, oni su primetili trenutak kada je Rusija počela da kupuje ogromne količine zlata i upozoravali su i pokušavali da shvate šta Moskva time želi da postigne. Ako je 1. januara 2010. Centralna banka Rusije imala „samo“ 21 milion unci zlata, 1. novembra 2014. godine je imala 37 miliona, a 2019. 73 miliona unci zlata. Izraženo u tonama, ako je 2014. imala 1.150 tona, sada Centralna banka Rusije ima 2.241 tonu zlata.

O poređenju s američkim zlatnim rezervama je teško govoriti, jer nije jasno postoje li one zaista, budući da niko nikada nije bio u stanju da utvrdi verodostojnost podataka koje iznosi američki FED i nalazi li se u Fort Noksu fizičko zlato, među kojem bi trebalo da bude i ono drugih zemalja, ili je reč o polugama od volfrana, kako je upozoravao republikanac iz Teksasa, Ron Pol.

U međuvremenu, sve su češće bile tvrdnje kako Rusija gomila zlato jer želi da se reši američkih petrodolara u trgovini s naftom. Osim toga, ako je to beg u sigurniji kapital, „za svaki slučaj“ se može kupiti tona ili dve zlata, ali ovoliko novca potrošiti za kupovinu zlata i gotovo učetverostručiti zlatne rezerve u deset godina, s tendencijom dalje kupovine, sigurno ne možemo govoriti o nečemu što se kupuje „za svaki slučaj.

Kako je Putin izigrao berzovne špekulate i okrenuo situaciju u svoju korist? 

U trenutnoj situaciji, koja je puno ozbiljnija nego što se čini na prvi pogled, još jednom treba podsetiti kako je to Vladimir Putin 16. decembra 2014., na jevrejski praznik Hanuku, finansijske špekulante poslao na „odmor“. Sve se da jednostavno objasniti, jer je bilo dovoljno gledati tabelu kursa rublje.

Važno je napomenuti da se špekulanti razlikuju od običnih ljudi koji kupuju stranu valutu i skrivaju je u slamaricu. Špekulanti stalno pokušavaju da kupe jeftinije danas i sutra da prodaju skuplje, ili još bolje, istog dana, kako ne bi izgubili niti jedan jedini dolar s otvaranjem berze sledeći dan.

Dakle, špekulanti su kupovali dolar za 60 rubalja, a nameravali su da ga prodaju za 66. Ali, kao što se da dokazati, tačno u ponoć 16. decembra 2014. su izgubili sve što su zaradili i to je stavka broj jedan na tabeli. Prateći dinamiku kursa, špekulanti su krenuli u kupovinu kada je dolar pao na 59 rubalja i čekali su dalji rast vrednosti, ali su ujutro pretrpeli udar kako se vidi na tački broj dva. Većina špekulanta nije htela da uzme dobit, čekajući rast vrednosti dolara na berzi da dosegne stopu od željenih visokih 66 rubalja.

Sada pređimo na tačku broj tri. Špekulanti su pojačali prodaju kada je Centralna banka Rusije sa svojim rezervama odlučila da stabilizuje rublju, baš kao što je Banka Rusija učinila ovaj ponedeljak.

Treba reći da su špekulanti bili na dobitku samo na početnom jačanju dolara, tako da je u bilo kojem smeru  glavna stvar bila pogoditi kako će se kretati cena rublje. Gotovo normalno, špekulanti su pretpostavili da će s obzirom na tadašnju cenu nafte od 60 dolara za barel uravnoteženi kurs biti 60 rubalja za dolar, a profitiraće od razlike u ceni 66-60 rubalja za dolar. To je trebalo da bude dobar profit.

Međutim, na Hanuku, 16. decembra 2014. Centralna banka Rusije nije išla na razmenu i došlo je do nedostatka dolara na berzi. Dan pre toga je Vladimir Putin bankarima dao ogromnu količinu rubalja, koji su, kao što znamo, svi završili na berzi. U odnosu na dolar, rublja se pod punom cenom vinula u oblake, a špekulanti su sve očekivali samo ne takav scenario.

Neki su obustavili trgovinu, a neki su išli dalje, ali cenu koja je skočila sa 66 na 78 rubalja za dolar nije bio u stanju da izdrži niti jedan špekulant i mnogi su rizikovali bankrot.

Neverovatna tačka je ona pod brojem četiri, kada su videli da će doći do kolapsa dolara i razmislili šta im je činiti. Neki špekulanti su odlučili da kupe dolar po ceni od 72 rubalja. Zašto? Jednostavno, mislili su da će takva cena i ostati. Tada je Putin prodao svu valutu koju je kupio sat vremena ranije.

Sada možete izračunati koliko novca je zaradio Putin. Banke su izdale tačnu količinu rubalja koliko je trebalo. Tada su tim novcem kupile dolare za 60, a odmah ga podale špekulantima za 72 rublje. Ukupno, za svaki dolar Putin je tada zaradio 12 rubalja.

Tačka broj pet je ona kada su ostali najinteligentniji i lukavi špekulanti na berzi u vreme kada je dolar stajao 66 rublji, računajući na rast. Oni su uspeli da saniraju gubitak, ali je takvih bilo vrlo malo.

Sada bi svako ko se iole razume u kratkoročne špekulacije na berzi mogao da izračuna dnevnu dobit Vladimira Putina, iako su ruski liberali tada vrištali kako novac treba ostaviti u bankama.

Kako je tačno Putin zaustavio orgije s povećanjem kursa na čak 78 rubalja za jedan dolar? Pa, on je sam priznao da je „nazvao prijatelja“ i pitao ga ima li tri milijarde dolara, a zatim ga „pitao“ da proda te tri milijarde za 78 rubalja po dolaru. Povoljno, nema šta. Niko ne može reći da nije dobro imati prijatelja kao što je Putin koji će vam reći kada je dobro prodati dolar.

S obzirom da je gospodin Jevtušenko, vlasnik energetske kompanije Sistema i pod istragom za nezakonitu privatizaciju Bašnjefta, izašao iz kućnog pritvora i veseo i srećan učestvovao na sastanku u Kremlju, mnogi su pretpostavili da je on bio taj „prijatelj“ Putina u njegovoj valutnoj igri bez granica.

Ne treba biti stručnjak za ekonomiju i shvatiti da su ekonomski razlozi za pad rublje kulminirali početkom novembra, kada je kurs bio dvostruko veći od realnog kursa ruske rublje koji je trebalo da bude oko 22 do 25 rublji za dolar.

Niko nije očekivao da će Putin oboriti rublju na kurs od 80 rubalja za dolar. Svi su računali da će od 65 rublji za dolar kurs ići dole. Koliko novca su izgubili špekulanti na „stop-losu“ na „Crnu Hanuku“ 2014., nije poznato, ali vest da su bankari u Njujorku zatvorili trgovinu rubljom zbog velikih gubitaka, govori dovoljno.

Da je trgovina bila profitabilna, berza se ne bi zatvarala. Amerikanci su pisali „kako su analitičari potvrdili da su mnoge od velikih američkih banaka obustavile operacije u trgovanju na platformi Foreks i to su morali da učine kako bi zaštitili sebe i svoje klijente”.

Dakle, odlučili su da se zaštite od propasti, a sredstva koja su izgubili su bila pristojna. Uz sve to, Putin je tada upozorio „kako ne zna ko se bavi špekulacijama, ali da će ih kazniti“. Rublja se morala zaštititi, a o tome se govorilo već dugo vremena, ali  isto tako vlada konsenzus da jaka rublja šteti domaćoj proizvodnji.

 

 

Nekoliko objašnjenja oko pojma „stop-los“, koji doslovno znači “zaustaviti gubitak”. To je način kojim se ograničavaju gubici u upravljačkom portfelju. U stvari, to znači zatvoriti prodaju vrednosnih papira i imovine zbog nepovoljnih kretanja cena, što je finansijski alat koji sprečava finansijske gubitke. Dakle, čim prodaja postane neprofitabilna u prvom nizu, protivtrgovina prestaje.

Sve je bilo dobro isplanirano i teklo glatko, ali isto tako je dobro da je na kraju postignut konačni cilj, a sad se čini da treba ići do kraja, jer američke naftaše treba istisnuti s tržišta, što je priznao i čelnik Rosnjefta Mihail Leontijev.

Naime, tada je nafta pala sa  60 na  40 dolara za barel i ta cena je “ubila” sve buduće  naftne projekte škriljaca u Sjedinjenim Državama, a 200 bušotina je odmah zatvoreno. Međutim, vremenom su kompanije dobile kredite i one koje su preživele su nastavile da posluju, na početku manjim kapacitetom, a kasnije sve većim. Sada je veme da se ponovo „prorede“, ali do tačke na kojoj neće biti veliki akteri na globalnom tržištu.

Tada je pad kursa rublje sa 45 na 60 za dolar ruska preduzeća učinio isplativijima i konkurentnijima na stranim tržištima, a to je bilo idealno za diversifikaciju ekonomije. Prirodan pad kojeg su pretrpele berze u Rusiji je na drugoj strani stvorio uslove da su se jeftino otkupile deonice ruskih kompanija od zapadnih investicijskih fondova. I na kraju, sve negativnu u vezi deprecijacija rublje, naravno, samo za javnost, može se pripisati Zapadu i liberalima.

U ovom trenutku je rublja stabilizovana na kurs kojeg smo spomenuli u početku, a berze MICEX i RTS već trguju u plusi i berzovni indeksi rastu. Za konkretne efekte ovog plana s obaranjem cena nafte moraćemo se strpeti koju nedelju, možda i duže, ali se bez sumnje može reći da Moskva diže ulog i da danas puno više vredi pratiti berzovne indekse i cene nafte i zlata nego domet najnovijeg projektila ili performanse borbenog aviona pete generacije.