DA LI I VI OPSESIVNO TRAŽITE DIJAGNOZU NA INTERNETU? Psihološkinja Jovana Stojković otkriva kako da lečite ovaj poremećaj

Opsesivno traženje dijagnoza na internetu, česti odlasci kod lekara, strah da će vas zadesiti najgora moguća bolest samo su neki od simptoma hipohondrijaze. Reč je o anksioznom poremećaju koji se uglavnom javlja u zrelom dobu i ako se na vreme ne leči može da dovede do teških posledica.

 

Psihološkinja Jovana Stojković otkriva kako hipohondrijaza može uspešno da se leči terapijom.

- Hipohondrijaza se danas često sreće. Takve osobe ćemo prepoznati tako što, kada dođu kod lekara ili na psihoterapiju, već na vratima vade štos papira i razne dokumentacije od lekara. Naša obaveza je da tom klijentu poverujemo da se istinski oseća loše, da ponekad ima i fizičke bolove. Ali, ukoliko prođe šest meseci od traganja za određenom bolešću, a ta bolest se i dalje ne dijagnostikuje, onda možemo posumnjati da se radi o hipohondrijazi - objašnjava naša sagovornica za Informer.

Foto: Shutterstock

Osoba svoje telo stavlja pod lupu, traga na internetu o simptomima bolesti na koju sumnja.

- U poslednje vreme, često se javlja kancerofobija. O tome svakako treba pričati javno i mora da postoji određena preventiva. Međutim, kada uzmemo podatke o tome koliko ljudi u Srbiji izgubi život od kancera, a to je oko 20.000 godišnje, a usput se pojavi još 36.000 novih slučajeva, onda je i opravdano da se svaki čovek uplaši za svoje zdravstveno stanje - kaže psihološkinja. 

U ličnosti osobe koja počne da upada u hipohondrijazu je jako izražena anksioznost koja može dovesti do depresije.

- Ukoliko je osoba bila više od šest meseci obavezna da čuva nekog od članova porodice koji je bolovao od neke neizlečive bolesti, to takođe može biti okidač za hipohondrijazu. To su najviše prolongiran stres, mikrostresovi koje doživljavaju svakodnevno i smrtni slučaj - objašnjava Jovana Stojković.

Foto: Shutterstock

Osobe koje imaju ovaj poremećaj uglavnom nisu svesni tog problema.

- Ili će neko biti potpuno preplavljen svojom bolešću i tražiti dokaze iako ih nema, ili će ići u potpuno drugi ekstrem, a to je da se uopšte neće javljati lekaru i na taj način će tešiti sebe. Takvi ljudi govore sebi da im je tako suđeno. U praksi se češće sreće ovaj prvi model ponašanja, a to je da tragaju za svojom bolešću - kaže Stojkovićeva.

Naša sagovornica savetuje da ovu temu morate da pokrenete na pisihoterapiji.

- Kod mnogih klijenata dolazimo do zaključaka da je taj odlazak kod lekara njihovo vreme, kada oni mogu biti okrenuti sebi i baviti se sobom. Čini se kao da ti ljudi šalju poruku porodici da obrati više pažnje jer oni nisu dobro. U tim situacijama i okolina treba da se zapita zašto određena osoba toliko beži u bolest iako nije bolesna. Ne smeju imati osuđujući nastup, već treba da sagledaju situaciju iz drugog ugla. Postavlja se pitanje koju funkciju ima ta nepostojeća bolest, pa se osoba tako ponaša. Često to može biti poziv u pomoć jer se osećaju loše, zapostavljeni su ili su došli u fazu sagorevanja, ali nikako ne treba osuđivati i umanjivati znake fizičkog ili psihičkog bola - objašnjava Jovana.