MOJA DECA SU ME GLEDALA KAKO KRVAVA TRAŽIM POMOĆ! Gosti na Informer TV: Žrtve nisu samo one koje su ubijene, već i žene koje umiru od STRAHA! (VIDEO)

Predsednica udruženja žrtvi nasilja Hajrija Ramadani, advokatica Tamara Nemčev Džinić i žrtva nasilja Milena Filipović Vasilev u gostovanju na Informer televiziji govorili su o nasilju sa kakvim se susreće sve veći broj žena.

Svakodnevno slušamo priče o porodičnom nasilju, nasilju roditelja nad detetom, nasilja muža nad ženom, zato danas u Info Jutru su gošće koje će upravo pričale o ovoj temi.

- Moj suprug i ja smo počeli da se zabavljamo kao maloletnici, a venčala sam se sa 16 godina uz saglasnost svojih roditelja. Mislila sam da će se na taj način zaustaviti problemi koje mi je tada pravila njegova majka. Moj suprug je Makedonac, i mi tamo imamo kuću, prošle godine nas je čak njegovam majka fizički napala. Moja deca su gledala mene i mog muža kako krvavi tražimo pomoć, i to ne želim nikome. Posle svega toga, kada smo otišli u policiju i kod lekara, završili smo na sudu, ali tamo kažu da sve može da se reši parama, tako da tamo ima mnogo korupcije - rekla je Filipović Vasilev i dodala:

- Zabranjeno nam je da dajemo prave izjave, pošto nas je napala njegova majka sa njegovim očuhom, ali njihovi iskazi su bili suprotni. Suprug i ja smo završili sa ozbiljnim povredama, a moje dete je to gledalo, i završilo sa temperaturom preko 40 stepeni, i naše dete je bilo toliko loše od tog stresa da je doktor koji je pregledao rekao: Njeno srce se bori za opstanak!

Foto: Zoran Sinko

Žrtva nasilja Milena Filipović Vasilev istakla je da nema podršku nadležnih institucija Makedonije.

- Plašim se da odem ponovo u Makedoniju, jer iako smo prijavili nadležnim institucijama, nemamo njihovu podršku upravo jer tamo mito i korupcija funkcionišu, i njegova majka to koristi. Njegova majka je gurnula naše dete kada joj se ono zaletelo da je zagrli. - ističe Filipović Vasilev.

Predsednica udruženja žrtvi nasilja Hajrija Ramadani istakla je da je prva pomoć žrtvi najbitnija.

- Ja sam žrtva nasilja koja je bila u Sigurnoj kući i videla sam kako prolaze žene i deca, zato sam i osnovala udrženje, jer žrtva žrtvu najbolje razume. Ali posle Sigurne kuće niko se ne pita kako je i gde je ta žena? Ukoliko nakon Sigurne kuće žena nema krov nad glavom, posao, ona će se vratiti žrtvi. Nažalost, iako se nudi besplatan pravni savet, ni jedan advokat neće besplatno da prati ceo proces koji nekada zna da se otegne i 10 godina. Mnoge žene nemaju posao samim tim nemaju novac, i ne mogu samostalno da plaćaju sudske troškove pri suđenju, zato odustaju od prijave i sudskog procesa - rekla je Ramadani i dodala:

- Policija i Centar za Socijalni rad treba žene da upute u Sigurnu kuću. Pričamo samo o ženama koje su ubijene, a ne pričamo o ženama i deci koja su umrla od straha, gladi i nemaštine. Nažalost, te žrtve ne brojimo.

Foto: Zoran Sinko

Advokatica Tamara Nemčev Džinić istakla je šta donosi Zakon o nasilju u porodici.

- Donošenjem Zakona o nasilju u porodici prioritet je bilo sprečavanje nasilja. Zakon je donet da se ne bi čekalo da dođe do nasilja, već ukoliko postoji neposredna opasnost da će se dogoditi nasilje u porodici. Ovaj Zaon obavezuje svakog od nas da prijavi svaku sumnju da postoji nasilje u porodici, prekršajna odgovornost je onih koji to ne prijave. Žrtva nasilja je ta koja u najčešćem broju slučajeva i tada je policija dužna da dođe na lice mesta i obezbedi prevoz do policijske stanice. Policijski službenici prolaze specijalizovanu obuku na ovakvim predmetima koji su veoma osetljivi, i tada se uzima izjava žrtve i onda se dovodi nasilnik u policijsku stanicu radi daljeg rada. Policija onda vrši procenu meru riziku, onda se najčešće donosi zabrana prilaska nasilnika žrtvi, jer na taj način se oni odvajaju - rekla je Nemčev Džinić i dodala:

- U slučaju da je nasilnik zajedno sa žrtvom pri dolasku policije, onda oboje idu u policijsku stanicu. Nažalost, imamo situacije kada Zakon nije dovoljno efikasan, na primer, kada nasilnik ne može da se pronađe. 

Foto: Zoran Sinko