Obojio večnost! Na današnji dan pre 130 godina Srbija je postala bogatija za jednog genija

Majstor pejzaža, aktova i mrtve prirode, jedan od najznačajnijih srpskih slikara uopšte, rođen je u Vinkovcima.

Sticajem okolnosti, njegov otac se u tom gradu, na obodu Zapadnog Srema, u to vreme nalazio poslom.

Kada se porodica vratila u zavičajni Šid, Sava je imao četiri godine. Realnu gimnaziju pohađao je u Zemunu. Paralelno sa gimnazijskim školovanjem, posvećeno je pohađao slikarski kurs kod Isidora Junga.

Vremenom je već tada postalo vidljivo da ga je ljubav prema likovnom stvaralaštvu u potpunosti osvojila. Njegovi bližnji, roditelji, nastojali su da ga usmere ka nečemu racionalnijem i praktičnijem. Otac, izdanak ugledne šidske građanske porodice, po obrazovanju je bio šumarski inženjer. Kao neku vrstu razumnog rešenja, sinu je predlagao studije prava. Sava se, međutim, nije dao.

Konačno, 1914. godine započinje studije na Višoj školi za umjetnost i obrt u Zagrebu. Boravak u tom gradu iskoristiće, osim podrazumevajućih školskih obaveza, za proučavanje dela starih majstora. Takođe je predano proučavao i noviju umetnost, impresionizam i simbolizam.

Uspelo mu je pritom da zadobije izvesno uvažavanje u umetničkim krugovima Zagreba. Tako 1918. godine izlaže u zagrebačkom Ulrihovom salonu zajedno sa Bogumilom Carom (1891 1969), kao i na zajedničkoj završnoj izložbi Škole za umjetnost i obrt.

Utisak je da je Šumanović u ranijoj fazi uglavnom bio oslonjen na estetske uzore tada sveprisutne secesije, kako je taj umetnički fenomen bio poznat u Austrougarskoj. U Nemačkoj je korišćen i termin Jugendstil, u Francuskoj Art nouveau, u Britaniji Modern style, a u Sjedinjenim Američkim Državama Tifani stil.

Mladi Šumanović bavio se ilustracijom, grafikom i scenografijom, uz, razume se, slikarstvo.  Zapažene su njegove ilustracije objavljene u književnoj reviji „Juriš”, pod uredništvom Antuna Branka Šimića.

Po okončanju Prvog svetskog rata, krajem 1920. godine, Šumanović odlazi u Pariz, omiljeno odredište umetnika sve do naših dana, uz Njujork, koji je tu ulogu delimično preuzeo sedamdesetih godina.

Višemesečni boravak u Parizu iskoristiće za dodatno obrazovanje kod Andrea Lota (1885–1962), kod koga je pohađao i poseban kurs. U toj fazi, po svemu sudeći pod Lotovim uticajem, na njega snažno deluju kubizam i konstruktivizam.

Foto: Tanjug/Strahinja Aćimović

Otud će upravo Šumanović postati izrazit predstavnik kubističkog slikarstva u Srba.

Kada je 1922. godine u Beogradu održana Peta jugoslovenska izložba, Šumanović je bio njen učesnik.

Dve godine potom, 1924, piše studije „Slikar o slikarstvu” i „Zašto volim Pusenovo slikarstvo”. Naredne, 1925. godine, ponovo boravi u Parizu, gde će izlagati i na Jesenjem salonu 1926. Upravo u tom periodu nastaje njegovo znamenito delo „Doručak na travi”.

Godine 1927, takođe u Francuskoj, Šumanović stvara i, po mnogima, svoj najznačajniji rad „Pijani brod”, platno monumentalnih dimenzija, inspirisano istoimenom pesmom Artюra Remboa. U likovnom smislu, kao uzor se u izvesnoj meri prepoznaje Žerikoova „Splav Meduze”.

Foto: Tanjug/Strahinja Aćimović

Tokom tog boravka u Parizu učestvovao je i u dekorisanju kultnog restorana „La Kupol”.

Život i rad u „Gradu svetlosti”, svojevrsnom tadašnjem Vavilonu, ipak su ostavili posledice. Ophrvan životom, iscrpljen i premoren, 1928. godine vraća se kod svojih u Šid, sa namerom da se u mirnoj, domaćoj sredini oporavi.

U narednom periodu nastaju njegova znamenita dela sa pejzažima voljenog Srema.

Krajem te godine, u septembru 1928, izlaže u Beogradu. Pošto su kritike bile iznenađujuće pohvalne, ohrabren i sa novim samopouzdanjem, uveren da se oporavio, odlučuje da se vrati u Pariz.

U „Gradu svetlosti” tada nastaju nova remek-dela, poput „Crvenog ćilima”, „Luksemburškog parka” i „Ležećeg ženskog akta”.

Konačno, 1930. godine vraća se u voljeni Šid. Od tada će biti posvećen lokalnim temama, slikajući pejzaže i aktove. U tom periodu nastaju „Šiđanke” i „Beračice”.

Neobični Šumanović, u potpunosti posvećen svetu umetnosti, savremenicima je često delovao osobeno i izdvojeno iz svakodnevice. Njegov prijatelj, arhitekta i slikar Aleksandar Deroko, sećao se da je tridesetih godina jednom priveden jer je zatečen kako slika na Avali.

Prema Derokovim rečima, Šumanović je bio zbunjen i toliko uronjen u rad da u prvom trenutku nije umeo jasno da objasni ko je i šta radi.

Foto: Printscreen/RTS

Ustaše ga uhapsile i ubile

Hrvatske ustaše uhapsile su ga u njegovoj kući u Šidu, u zoru, na Veliku Gospojinu, 28. avgusta 1942. godine.

Srem je, kao i Šid, nakon okupacije Kraljevine Jugoslavije u aprilu 1941. godine, pripao takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Tog jutra ustaše su uhapsile oko 150 građana Šida i odvele ih u Sremsku Mitrovicu, gde su posle torture ubijeni, najverovatnije 30. avgusta. Među njima je bio i Sava Šumanović.