LJUBAV IZ ŠKOLSKE KLUPE I DALJE TRAJE! Bračni par iz Požege poslavio 71 godinu braka!

Milojka i Momir Milivojević iz Lunovog sela, uskoro će napuniti čitav vek postojanja na ovom svetu i uprkos skoro čitavom stoleću, ljubav ih, kažu nije napustila. Ovih dana proslavili su 71. godinu srećnog braka i romanse koja je počela u prvoj polovini prošlog veka i to u jednom školskom dvorištu

Ovaj vremešni par uveliko je zakoračio u desetu deceniju života, ali kažu, kao da je juče bilo, još uvek pamte dan kada je u školskom dvorištu ograđenom prošćem započela njihova romansa i vreme kada su pregrmeli teške, ali i lepe dane boreći se da obezebede egzistenciju za svoju decu.

- Oženio sam se sa 19. godina, majka mi je bila bolesna, i trebalo je da idem u vojsku, te da bi neka ženska ruka mogla da pomogne, rešio sam da je oženim. Možda je ona mogla da se uda i bogatije, ali, mi smo se kao deca u školi zavoleli - priča Momir.

Foto: Rina

Ova školska ljubav traje i dan danas potvrđuje ovaj par. Upravo je to razlog što su se u njihovom dvorištu nakon sedam decenija ponovo začuli zvuci harmonike.

- Momira se sećam iz školskih dana, bio je dobar, a vragolast - priča Milojka sa osmehom na licu i dodaje da nije neku školu završila, jer ih je u obrazovanju prekinuo rat.

Milojka i Momir kažu da su „ratni mladenci” i đaci, bili su slični po uspehu u školi, mada je kažu ona znala bolje pesmice i dobro ih recitovala.

Milojka je od supruga starija jednu godinu, a Momir sa dečačkim osmehom kaže da je ona na dobitku, jer ga je osvojila.

- Sećam se dana kada smo išli na vašare i kad stanem da razgovaram sa drugom devojkom, ništa joj ne promiče - kazao je Momir.

Foto: Rina

Kažu da se sećaju velike svadbe, a pre braka se nije prilazilo blizu, majke su u to vreme bile stroge za svoje ćerke.

- Moj otac je bio rešen da se oženim, moralo je tako, jer sam bio tri godine u vojsci, te da se za to vreme ne bi nešto promenilo, morali smo da se venčamo pre vojske kako bi naša ljubav opstala i bila sigurna. Nisam hteo da je varam - istakao je Momir.

U to vreme svadbe su bile ogromne, mnogo svatova i rodbine, komšiluk, selo puno.
Tadašnji svatovi odavno su se preselili na onaj, a ovi današnji tek su stizali na ovaj svet.

Foto: Rina

Zorka Rajevac je jedino dete ovih vrednih planinaca koji su kažu napravili samo jednu veliku grešku u svom veku što nisu imali još potomaka.

- Ovde sam odrasla, imala lepo detinjstvo i predivne požrtvovane roditelje. Da je bilo još dece, oni bi isti bili. Moji roditelji su veoma radni, pošteni, voleli su se, lepo su se slagali. Ova kuća je zarađena radničkom rukom, dok je stara kuća nasleđena od oca. Moj deda je bio pametan, imao je troje dece, znao je da kad mu se sin oženi, treba da počne da radi, mnogo su radili, te su zato ostali sa jednim detetom plašeći se da li će moći da prehrane decu - priča Zorka.

Njihova ćerka Zorka ističe da su se njeni roditelji uzeli iz ljubavi. Majka je iz bogate porodice, dok je otac malo siromašniji, ali bio je dobar momak, Milojka je znala da odabere.

- Inače, moj deda je odškolovao četvoro dece i svi su sa fakultetskom diplomom, mene, svog brata doktora i dvoje moje dece, jer je moj suprug umro mlad, morao je malio da pomogne. Ali, moram da kažem da mi je mnogo žao što nemam brata ili sestru, ja sam takav čovek, za mene ne bi bio loš brat ili loša sestra. U svakom slučaju, ponosna sam na svoje roditelje - zaključila ćerka Zorka.

Foto: Rina

Komšija Radosav ne seća se Milojkine i Momirove prve svadbe, ali na ovoj drugoj „Zlatnoj” naručio je nekoliko pesama, a možda ove ne bi ni bilo da ih na veselje nije nagovorio njihov sinovac Dragoljub, koji je u šali rekao da im nije bio na prvoj, a na ovoj može.