“Čudo na kome čovek visi”! Prvi balkon u Beogradu izazvao bunt!

Prva zgrada u Beogradu, zidana na evropski način i u zapadnjačkom stilu, bila je Đumrukana na Savi, međutim, prvi balkon izazvao je zaprepašćenje tadašnjih građana.

Кnez Miloš je, kao važan korak ka osamostaljenju Srbije, primio đumruk (naplatu carine) od beogradskog vezira, Vedži-paše, 21. decembra 1833. godine, po odredbi “Sultanskog hatišerifa”.

Predaja nadležnosti je izvršena u staroj đumručkoj zgradi (carinarnici) koja se nalazila nešto dalje nizvodno od pristaništa, ispod Кalemegdana. Već iduće godine, 1834, počela je da se zida nova zgrada "za đumruk".

Izabrano je mesto prema pristaništu izvan ušančenog Beograda, nedaleko od Sava kapije. Zidanje velike i tvrde zgrade izazvalo je divljenje i domaćih ljudi i namernika iz drugih mesta. Ali, po starom običaju, uprkos tako važnom iskoraku u modernizam, koliko je to bilo moguće u tadašnjoj Srbiji, odmah su se čuli i glasovi kritike i osude.

Foto: facebook.com

Đumrukana je dovršena 1835. godine. Podignuta je i za carinarnicu i za smeštaj prvog konzula koji dođe u Beograd. Slučaj je hteo da prvi bude austrijski konzul (od septembra 1836). I tu dolazi do glavnog zapleta priče koja je ogorčila "čaršiju", danas toliko bizarne i neverovatne. Doduše, ako je posmatramo iz savremene perspektive. Jer, u Srbiji izmučenoj vekovnom okupacijom, potpuno zaostaloj na rubu velike i umiruće imperije, svaka novina se stalno posmatrala više kao pretnja nego progres.

Carinska odeljenja zauzela su prizemlje, pred kojim su bile arkade, dok je za konzulat i konzulov stan bio određen jedan deo sprata. Čitav sprat imao je s lica sedamnaest prozora, sa staklom, okrenutih zapadu, kroz koje se gledala bliska Sava, a često i neobična lepota sunčeva zalaska.

Ovakvo slobodno gledanje iz kuće bila je novina za Beograd. U njemu je tada bilo još mnogo protivnika neposrednog opštenja sa sokacima, pa ni samim očima. Iz kuće treba da se samo gleda bašta i svi pogledi, naročito ženski da se zaustave najdalje kod ograde. Prozori su "otvarali kuću za svakoga prolaznika".

Foto: Printscreen You Tube

Ali tek pravu pometnju izazvao je balkon!

Na njemu čovek, pričali su, visi, pa nije ni u kući, ni na sokaku… Prozori su malo prokrčili put, ali balkon nikako. Jer, austrijski konzul Dimitrije Atanacković je prve godine svoga konzulovanja, 1840, razbio zid na samoj sredini fasade, ispod devetog prozora, namestio visoka vrata i sagradio – balkon (terasu).

Taj konzulov balkon bila je prva evropska terasa u Beogradu i trajao je sto godina. Srušen je zajedno sa zgradom u avionskom bombardovanju u Drugom svetskom ratu, 1944. godine. A bilo je i spora oko plaćanja balkonskog troška. Кonzul je potrošio, u svemu, sto dvadeset pet talira za balkon. Odobrenje za izbijanje i uglavljivanje vrata i građenje balkona dobio je od Jevrema Obrenovića, predsedatelja sovjeta, ali ono nije bilo dovoljno.

Foto: Printscreen You Tube

Trebalo je da ga dobije od celog sovjeta, pa zbog toga ovaj nije hteo da se “soglasi“ sa plaćanjem. Onih dana kad je bio dovršen balkon na Đumrukani, već se pravio plan za drugu veliku zgradu u Beogradu. U taj plan ucrtan je jedan balkon.

Naime, knez Mihailo je kupio i porušio stare zgrade Cincarskog hana, da tu podigne visoko zdanje, na tri sprata. Кad je i ova zgrada sazidana, 1842. godine, slegla se prvo cela Glavna čaršija, a za njom i žitelji drugih krajeva varoši, da vide novu zgradu sa – balkonom.

Balkon je bio ugrađen, da posluži prvom spratu, na samom uglu gde se danas seku ulice Gračanička i Kralja Petra. Na balkon je uskoro postavljen masivni pozlaćeni jelen, da bude firma čuvene kafane koja se tu nalazila.

Ako im je ta druga po redu terasa i smetala, tadašnji Beograđani su ipak ćutali. Malo da se ne zamere knezu, a mnogo više zato što su do tada već ostali u manjini. Beograd je počeo da se navikava na terase, i da ih voli.