"Molim Beograd!" Evo šta je nekada predstavljao broj 23456 u telefonskom imeniku!

Mogućnost da “preko žice” završe neke važne poslove doneo je pravu revoluciju u beogradskim životu tokom tridesetih godina 20. veka.

Kada danas listamo imenike iz tog vremena, po važnim telefonima možemo da mnogo bolje razumemo šta je za Beograđane u tom trenutku bilo zaista bitno. Slika koju odaju požutele stranice ovih nekad izuzetno važnih knjiga, precizan je i bogat prozor u prošlost Beograda, i život kakav su vodili naši preci.

Ono što je nekada bilo važno, a danas na svakodnevni život nema više nikakvog uticaja jeste – plovidba. Tako je jedan od važnih telefona bio upravo onaj Agencije rečne plovidbe.

Naravno, usijani su bili i telefoni železničke stanice. Ali, zanimljivo je, naprimer, da je i svaka taksi stanica imala svoj broj, pa taksi na poziv ima, zapravo, stoletnu istoriju u Beogradu.

Foto: facebook.com

U to vreme već uveliko rade hitne službe sa dežurnim telefonima – žandarmi i vatrogasci. Ali, nije postojala hitna pomoć u današnjem obliku. Jedan broj bio je za "stanicu za spasavanje i brzu pomoć". U stvari, to je bilo ono što je danas u nekim državama broj "112", a i u Beogradu se tridesetih, da kažemo, lako pamtio, jer je bio - "23456".

Ali, zašto ne "12345"? Zato što su iz nekog, najverovatnije tehničkog, razloga svi brojevi u Beogradu tada počinjali su cifrom "2".

Naravno, među važnim telefonima bili su i porodilište, bolnice i razne ambulante. U Beogradu je bilo i mnogo privatnih apoteka, čija su dežurstva bila podeljena po grupama.

Preko telefona mogli ste da šaljete i telegram, kao i danas. Takođe, mogli ste da naručite i buđenje. Kakav je to, tek, bio luksuz!

U sistemu tadašnje telefonije postojao je jedan koncept koji je iščezao - "glavni telefon". Da biste stupili u vezu s centralom bilo je dovoljno da okrenete samo 7 ili 8.

Foto: Wikipedia

Ali, pozvati nekoga u Zemunu bilo je malo komplikovanije. Prvo ste morali da stupite u kontakt sa zemunskom centralom, pozivom na "411", pa da potom diktirate željeni broj telefonistkinji.

Zemunac bi morao da pozove svoju centralu i da telefonistkinji kaže "Molim Beograd!", a onda da pričeka dok ne čuje glas s druge strane Save koji kaže "Beograd". Potom izdiktira broj i nastavlja razgovor sa željenim sagovornikom. Ali, pretplatnik nije mogao sam da prekine vezu! On je morao da okrene ručicu induktora, što je znak u centrali da je razogovru došao kraj.

Zanimljivo je da se posao telefoniste već u samom uputstvu definiše u ženskom rodu. Tako je uvek mogao da se čuje samo ženski glas kad se pozove glavni telefon.

 

 

Ostavite komentar

Pravila komentarisanja:

Komentare objavljujemo prema vremenu njihovog pristizanja. Prednost u objavljivanju komentara imaće registrovani korisnici. Molimo Vas da ne pišete komentare velikim slovima, kao i da vodite računa o pravopisu.

Redakcija Informer.rs zadržava pravo izbora, brisanja komentara, ili modifikacije komentara koji će biti objavljeni. Prema Zakonu o informisanju zabranjeno je objavljivanje svih sadržaja koji podstiču diskriminaciju, mržnju ili nasilje protiv lica ili grupe lica zbog njihovog pripadanja ili nepripadanja određenoj rasi, veri, naciji, etničkoj grupi, polu ili zbog njihovog seksualnog opredeljenja.

Nećemo objavljivati komentare koji sadrže govor mržnje, psovke i uvrede. Sadržaj objavljenih komentara ne predstavlja stavove redakcije Informera ili portala Informer.rs, već isključivo stavove autora komentara.

Sugestije ili primedbe možete da šaljete na redakcija@informer.rs.