Imao je čak tri velike ljubavi: Ove zanimljivosti o Vuku Karadžiću mnogi ne znaju

Na današnji dan, 25. septembra, 1823. godine srpskom piscu i jezičkom reformatoru Vuku Stefanoviću Karadžiću dodeljen je počasni doktorat Univerziteta u Jeni.

Ovaj događaj označio je značajno međunarodno priznanje njegovom radu na reformi srpskog jezika i književnosti. 

Međutim, mnogi ne znaju detalje i zanimljivosti o čoveku koji se svojim znanjem i veštinama upisao u bogatu srpsku istoriju. 

Gradonačelnik Beograda

Iako je veći deo svog života proveo u Beču, Vuk Karadžić je u Beogradu ostavio značajan trag. Na mesto gradonačelnika došao je 29. marta 1831. godine kada je knez Miloš "sojedinio" Magistrat beogradski sa Sudom beogradskim i imenovao ga za predsednika te institucije što je, u stvari, bio prvi čovek prestonice s platom od 1.200 forinti srebra.. U Beogradskom magistratu Vuk je morao da rešava različite upravne i sudske sporove, kao što se vidi iz njegovih zapisa u sudskim protokolima. Osim sporova građansko-pravne prirode, rešavana su i razna krivična dela: krađa, siledžijstvo, ubistva...

Foto: wikipedia

Ipak, na položaju gradonačelnika Beograda Vuk je ostao oko godinu dana. Posle svog kratkog iskustva na mestu gradonačelnika koje mu se očigledno nije dopalo, u pismu Dimitriju Davidoviću napisao je ovako: "Za prezidenta Magistrata nahije i varoši Beogradske može se naći gotovo u svakom selu čovek, koji će, u današnje vreme, sve one poslove svršavati, kao i ja, a ja, živeći po svojoj volji, mogao bi što raditi, što svaki ne može..." A zatim je otišao u Beč.

 

Nefilološki rad

Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala.

Foto: wikipedia

Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan.

Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano

Citat "Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano" u našim krajevima, obično se pripisuje Vuku Karadžiću, međutim citat je zapravo ortografski princip koji je izmislio Johan Kristof Adelung, nemački gramatičar i filolog. Karadžić je iskoristio njegov princip kako bi sproveo reformu srpskog jezika. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. 

Tri velike ljubavi - Ruža, Sara i Ana

U istoriji su zabeležene svega tri veze Vuka Karadžića. Njegova prva, ali i najveća, ljubav bila je njegova vršnjakinja Ruža Todorova. Njih dvoje su se zavoleli pre izbijanja Prvog srpskog ustanka, kada su oboje imali svega 17 godina.

U pitanju je bila iskrena, mladalačka ljubav i svi su mislili da je samo pitanje vremena kada će ozvaničiti vezu. Ipak, ustanak, a potom i Vukova bolest, zauvek su ih rastavili. Vuk je 1811. godine otišao u Negotin, a potom u Beč, gde je i ostao do kraja života. Ruža je neko vreme tugovala za Vukom, ali se kasnije udala za tadašnjeg veoma uglednog trgovca iz Tršića, Milutina Dobrilića i rodila dvojicu sinova čije će živote mnogo godina kasnije spasiti upravo Vuk.

Foto: wikipedia

Naime, vrativši se na vlast 1859. godine, knez Miloš se nemilosrdno svetio pristalicama dinastije Karađorđević među kojima su bili i Ružini sinovi. Saznavši za to, Vuk je uspeo da izmoli kneza Miloša da poštedi Ružine sinove. 

Druga žena koja je igrala važnu ulogu u Vukovom životu bila je Sara, mlada udovica krajinskog kneza i velikog trgovca Miše Karapandžića, sa kojom se Vuk sprijateljio ubrzo po dolasku u Negotinsku krajinu. 

Vuk je u to vreme imao 25 godina, a Sara je od njega bila starija čak 10. Ona je i zaslužna za ljubav koja se desila između njih. Naime, zbog svoje noge Vuk nije imao hrabrosti da joj priđe, pa je tako Sara načinila prvi korak. Međutim, napad Turaka ponovo je stao na put Vukovoj sreći. Bio je primoran da napusti Negotin, a iako je kasnije pokušavao da ubedi Saru da se doseli kod njega u Beč, nikada mu nije oprostila što ju je ostavio.

Ubrzo po dolasku u Beč, Vuk upoznaje Anu Mariju Kraus, ćerku bogatog austrijskog trgovca sa kojom je imao čak trinaestoro dece, od kojih je samo dvoje nadživelo roditelje: kći Vilhelmina-Mina, čuvena slikarka, i sin Dimitrije, vojno lice.

Međutim, iako je sa Anom imao skladan i srećan brak, Vuk nikada nije zaboravio svoju ljubav iz mladosti, Ružu Todorovu. 

U svojim Memoarima poverio se da je kao već zreo čovek dolazio u Tršić, i nije sreo Ružu. Bio je srećan zbog toga jer mu se tako ispunila želja da ga nikad ne vidi hromog.

Potomci

Vuk Stefanović Karadžić i Ana Kraus imali su trinaestoro dece. Međutim, samo su Mina i Dimitrije ostali u životu dok su svi ostali umrli u detinjstvu ili ranoj mladosti. Vuk je povodom toga jednom prilikom izjavio: "Čini mi se da će mi od sve moje dece ostati samo moja dela".

Mina Karadžić je bila veoma obrazovana. Pored maternjeg nemačkog, odlično je znala srpski, francuski i talijanski, učila je engleski, a znala je donekle i ruski. Pomagala je Vuku u radu, vodila njegovu prepisku na stranim jezicima. Učila je i da slika. Veliki broj njenih slika čuva se u NarOdnom muzeju, stručnjaci visoko ocenjuju njen slikarski rad, a učenicima, posetiocima Vukovog i Dositejevog muzeja, dobro je poznat njen portret brata Dimitrija. Pored toga, iz njenih objavljenih i neobjavljenih radova i pisama vidi se da je imala smisla za književnost.

Mina se udala za Aleksu Vukomanovića, profesora Beogradskog liceja (iz kojeg se docnije razvila Velika škola, a zatim Univerzitet). Muž joj je ubrzo umro, ostavivši sina Janka od nepuna dva meseca. Najpožrtvovanije što je mogla Mina je podizala, školovala sina i negovala bolesnu i oduzetu majku. Posle majčine smrti posvetila se potpuno podizanju i školovanju sina, kao i borbi da izradi stipendiju za paževski korpus (vojnu akademiju) u Petrogradu (Lenjingradu). Janko se isticao u učenju u paževskom korpusu. Kad je izbio srpsko-turski rat (1876—1877), došao je iz Rusije i učestvovao u ratu i bio odlikovan za hrabrost. Sledeće, 1878, godine ubio se i naneo najveći bol svojoj majci.

Mina, koja je i dotle preživljavala smrt svoje braće i sesttara, oca i teško bolesne majke, koju je godinama negovala, bila je poražena smrću jedinca, koji joj je bio jedini smisao života.

Od cele porodice ostali su u životu samo ona i Dimitrije, koji je, iako izrazitih sposobnosti, odličnog stručnog znanja oficira za izgradnju utvrđenja i vojnih objekata, što mu je omogućavalo, pored toga što je bio Vukov sin, brzo napredovanje u Srbiji, morao da napusti srpsku vojsku zbog pića i kocke, od kojih nikako nije mogao da se spase. Prešao je u rusku vojsku i bio daleko od Mine, jedinog preživelog dostojnog Vukovog naslednika. Umro je 1883. godine u 47-oj godini života. Iza njega su ostali potomci. Tako Vukova porodica nije izumrla Mininom smrću. Mina je umrla 1894. godine potpuno usamljena. Sahranjena je bila na starom groblju kod Markove crkve, pored muža i sina, prenesenog iz Rusije, a kad je ovo groblje raščišćavano, njihovi posmrtni ostaci preneseni su u manastir Savinac, u blizini Gornjeg Milanovca.