"Zmijske glave leče i proriču": Ovako je Crepajska Vanga postala glavna vest

Posle dugih 12 dana boravka u Jugoslaviji, sudanski general i predsednik Abud, konačno je 20. jula 1960. krenuo kući. Do tada je najveći deo posete proveo na Brionima, arhipelagu na severnom Jadranu, gde je jugoslovenski vođa Tito za sebe napravio kompleks u kome je provodio veći deo letnjih dana i primao goste.

Abud i Tito su sa ostrva jahtom došli do Pule gde je Sudanac ušao u svoj avion i poleteo natrag u Afriku. Jedno vreme su ga pratili borbeni mlaznjaci Jugoslovenske avijacije, nabavljeni nekoliko godina ranije u Americi, što je gosta dodatno impresioniralo. U narednim godinama, ti jaki utisci iz ove posete otvoriće jugoslovenskim firmama mnoge poslove u Sudanu. 

Foto: Printscreen You Tube

 

1970.

Glavna vest tog 20. jula 1970. godine odnosila se na – magiju i sujeverje, teme kojih do tada i nije bilo na naslovnim stranama Večernjih Novosti. Seoska vračara iz sela Crepaja, u Vojvodini, „lečila“ je ljude od duševnih i fizičkih patnji, a kako je to radila uverljivo je govorio naslov ove vesti: „Zmijske glave leče i proriču“. Nazvana „crepajska Vanga“ po svetski poznatoj vračari iz Bugarske, nazvanoj „Baba Vanga“, zgrtala je, kako su pisale Novosti, pare od lakovernih koji su joj se, u stotinama svaki dan, obraćali za pomoć.

Foto: Printscreen You Tube

Da i neke druge stvari nisu funkcionisale u zemlji u to vreme, uverljivo je pojašnjavala jedna od nekoliko vesto tog dana: za samo mesec dana, u junu te godine, u Beogradu je bilo čak 1.837. saobraćajnih udesa. Najviše ih se desilo zbog nepoštovanja – semafora! Zato je i naslov bio „Semafori kao ukras“. O tom problemu se detaljnije pisalo na strani 11 a iz današnje perspektive, nije teško zaključiti koliko je puno povređenih putnika i vozača bilo u tim udesima, s obzirom da u to vreme er begovi nisu postojali ni u mašti pisaca naučne fantastike, a sigurnosni pojasevi su bili stvar o kojoj je tek poneko čuo ponešto.

1980.

Iz današnje perspektive, osim bezbednosti tadašnjih automobila, teško bi se razumelo i dosta toga što je 20. jula 1980. pisalo u udarnim vestim tog dana. Predsednik Jugoslavije Cvijetin Mijatović je poručio u govoru na otvaranju mosta da je „samoupravljanje jedini put“, a o istoj temi je u vesti ispod te, govorio i Dušan Dragosavac, „sekretar Predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije“! Zvuči čudno i nepoznato, zar ne? Veći deo onoga što je pisalo u podnaslovima obe vesti možda je podjednako čudno zvučalo i tadašnjim čitaocima Novosti, bar onima koji nisu bili previše „verzirani“ za tadašnji politički rečnik i njegove fraze. A takvih nije bilo malo. U svakom slučaju, suština je bila samo u jednom: tadašnji politički sistem bio je uzdrman smrću vođe Tita dva i po meseca ranije, i slao je poruke da to nije razlog da sve nestane sada. I zaista, sistem će izdržati još 10 godina, samoupravljajući se.

1990.

I izdanje iz 20. jula 1990. nije obilovalo dobrim vestima: dok je udarna vest bila da je usvojen zakon o politilkim organizacijama u Srbiji, kao deo priprema za održavanje prvih višestranačkih izbora posle skoro pola veka, vest o dva samoubistva i jednoj iznenadnoj smrti u kući jednog od najviših funkcionera prethodnog sistema, bivšeg „saveznog sekretara za unutrašnje poslove“, odnosno, policije, jednom svemoćnog generala JNA Franje Herljevića, protresla je „čaršiju“. Dan ranije nađena je u vili na Dedinju mrtva njegova starija ćerka, dok su dva meseca ranije u istoj kući samoubistva izvršili njegova mlađa ćerka i njen verenik. Bio je to znak da se u porodicama do skoro nedodirljive kaste Titovih funkcionera, u tajanstvenom svetu dedinjskih vila, odvijaju prave drame koje su se često okončavale smrtima. Herljevićeva porodica je bila jedna od tih unesrećenih, a odsustvo detalja tih tragedija koje novine nisu želele da puštaju u javnost dovela je do razvoja ogromne količine kafanskih tračeva onih „upućenih“.     

2000.

Glavna vest tog 20. jula 2000. bila je da je predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević primio u Belom dvoru na Dedinju decu iz mesta Bosilegrad na jugoistoku Srbije koja su, kako su objavile Novosti, bila „uglavnom bugarske nacionalnosti“. Ali, prava proena u odnosu na sva dosadašnja izdanja iz tog turbulentnog leta 2000. godine odnosila se na fotografije: umesto lepotica sa plaža ili beogradskih ulica, u ovom izdanju stajale su poređane fotografije male dece, same ili sa mamama. Naslov je bio „dečije leto“ a danas bi takvo nešto bilo nemoguće da se objavi.