Horor: Balkanac pojeo majku jer su mu "naredili demoni"

Kada kanibalizam prestane da bude pitanje čistog preživljavanja u surovim uslovima prirode, ona postaje nusproizvod najtežih mentalnih poremećaja, bolesne potrebe za apsolutnom kontrolom nad drugom osobom ili dubokih seksualnih fetiša.

Forenzička praksa i istorija zločina pokazuju da iza čina konzumacije ljudskog mesa nikada ne stoji samo jedan motiv, a priče o Sabahudinu Veliću, Džefriju Dameru i Iseiju Sagavi najbolje oslikavaju koliko različiti ponori ljudskog uma mogu dovesti do istog, jezivog ishoda.

Dok je za jednog to bio nalog demona, a za drugog način da žrtvu zadrži zauvek uz sebe, treći je zahvaljujući pravnim propustima svoj zločin uspeo da unovči i postane bizarna zvezda.

Sabahudin Velić: Naređenje od demona i ritualno kuvanje rođene majke

Prva priča vodi nas u okolinu Bosanske Krupe, tačnije u selo Varoška Rijeka kod Bužima, gde je 2018. godine zabeležen jedan od najjezivijih zločina na ovim prostorima.

Glavni akter je Sabahudin Velić koji je u svojoj zajednici bio poznat kao povučen i miran čovek. Sve se promenilo nakon njegovog povratka sa rada iz Austrije, kada je upao u duboku izolaciju i verski fanatizam. Živeo je sa majkom Nasirom.

Iz ugla forenzičke psihijatrije, Velić je školski primer psihotičnog kanibalizma vođenog teškim deluzijama, gde nema seksualnog sadizma niti svesne namere da se nanese bol, već je reč o potpunom raspadu ličnosti pod uticajem šizofrenije.

Foto: printscreen avaz.ba

Njegov motiv bio je bizaran ritual krvne žrtve. Policiji je detaljno opisao kako su mu demoni, odnosno džini, i crna magija mesecima naređivali da prinese žrtvu kako bi se skinuo greh sa sveta. Najpre je sekirom ubio psa, a potom je u dvorištu napao i usmrtio rođenu majku, nakon čega je delove tela skuvao i jeo, dok je ostatak zakopao na više lokacija. Sudski epilog ovog slučaja prošao je bez klasične kazne.

Nakon što se sam prijavio policiji u Sarajevu, tim lekara je utvrdio da je Velić u trenutku izvršenja zločina bio potpuno neuračunljiv, što znači da nije bio svestan svojih postupaka niti je mogao da upravlja njima.

Kantonalni sud u Bihaću stoga mu nije mogao izreći zatvorsku kaznu, već mu je odredio meru obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi zatvorenog tipa, gde se i danas nalazi.

Džefri Damer: Tražio "žive lutke" pa jeo meso žrtava da ga nikada ne bi ostavile

Za razliku od domaće psihotične tragedije, američki slučaj Džefrija Damera iz sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka predstavlja potpunu suprotnost u pogledu svesti i proračunatosti.

Foto: youtube prtscr/Milwaukee County Sheriff's Dep

Damer, koji je živeo od 1960. do 1994. godine i ostao upamćen kao Kanibal iz Milvokija, imao je naizgled obično ali emocionalno hladno detinjstvo obeleženo razvodom roditelja i ranim, morbidnim interesovanjem za seciranje uginulih životinja.

Svoj krvavi pir započeo je sa 18 godina, a do hapšenja 1991. godine ubio je i raskomadao 17 mladića i dečaka, uglavnom pripadnika afroameričke i latino gej zajednice koje je namamljivao u svoj stan.

Foto: youtube prtscr

Kada je policija u julu 1991. godine konačno upala u njegov stan, zatekla je prizor koji je šokirao čak i iskusne inspektore.

Iz frižidera i zamrzivača izvađene su upakovane ljudske glave, odsečeni udovi i komadi mesa spremni za konzumaciju, dok su se u velikom plastičnom buretu u kiselini raspadala tri torza.

Svaki kutak stana svedočio je o bolesnom fetišu i proračunatom sadizmu, pa su tako na policama i po uglovima pronađene izbeljene ljudske lobanje koje je Damer čuvao kao trofeje, dok su u fioci komode pronađene polaroid fotografije na kojima su bile dokumentovane sve faze komadanja i poziranja sa telima žrtava.

Psihološki profil Damera ne beleži psihoze niti glasove u glavi, on je bio potpuno svestan realnosti, inteligentan i svestan svojih postupaka, a dijagnostikovani su mu granični poremećaj ličnosti, nekrofilija i teški sadizam.

Njegov motiv za kanibalizam proistekao je iz patološkog straha od samoće i napuštanja, pa je kroz konzumaciju mesa svojih žrtava pokušavao da ostvari apsolutnu kontrolu i osigura da ga oni nikada ne napuste, verujući da će tako bukvalno postati deo njega zauvek.

Sudski proces iz 1992. godine bio je planetarni medijski spektakl tokom kojeg je porota odbacila tvrdnje odbrane o neuračunljivosti. Damer je proglašen krivim i svesnim za 15 ubistava u Viskonsinu, zbog čega je osuđen na 16 uzastopnih doživotnih robija, što je iznosilo preko 950 godina zatvora.

Foto: youtube prtscr/Milwaukee County Sheriff's Dep

Njegov kraj stigao je iza rešetaka popravnog doma Kolumbija, gde ga je krajem novembra 1994. godine na smrt pretukao osuđenik Kristofer Skarver.

Isei Sagava: Pojeo koleginicu pa postao TV zvezda u Japanu

Treća priča donosi najneverovatniji pravni i medijski apsurd modernog doba kroz lik Iseija Sagave, bogatog japanskog studenta koji je šokirao Francusku i Japan.

Sagava je rođen 1949. godine u izuzetno uticajnoj porodici, a zbog prevremenog rođenja bio je krhke građe i visok svega 150 centimetara, što mu je stvorilo duboke komplekse niže vrednosti.

Otišao je u Pariz na Sorbonu da doktorira književnost, gde je četiri godine kasnije pozvao svoju koleginicu, Holanđanku Rene Hartevelt, u stan pod izgovorom da mu treba pomoć oko prevoda poezije.

Ubio ju je s leđa, a potom je tokom nekoliko dana fotografisao, raskomadao i pojeo preko sedam kilograma njenog mesa. Psihološki profil ovog ubice otkriva duboki seksualni fetišizam prema visokim, belim ženama koje je video kao pojam zdravlja i lepote, dok je sebe doživljavao kao ružnog i slabog.

Njegov motiv nije bio sadizam jer je žrtvu ubio brzo i bez želje da ona pati, već ideja da konzumacijom njenog mesa bukvalno upije i apsorbuje njenu vitalnost, lepotu i zapadnjačke gene.

Foto: Youtube prtscreen

Sudski proces i kazna u ovom slučaju prerasli su u cirkus zbog velikih rupa u međunarodnom pravu. Francuske vlasti su ga uhapsile na delu, ali su lekari procenili da pati od teške psihoze i da je trajno nesposoban za suđenje, nakon čega je smešten u psihijatrijsku bolnicu.

Njegov bogati otac tada uspeva da izdejstvuje ekstradiciju u Japan pod izgovorom lečenja, ali tamošnji lekari zaključuju da Sagava nije lud već da ima poremećaj ličnosti, što znači da je prema japanskom zakonu bio uračunljiv.

Pošto je Francuska već zatvorila slučaj i odbila da dostavi zapečaćene sudske spise Tokiju, Japan nije imao pravni osnov da pokrene novo suđenje bez dokaza, pa je Sagava 1985. godine pušten na slobodu.

Do svoje smrti 2022. godine živeo je kao slobodan čovek i bizarna medijska zvezda u Tokiju, gostujući u emisijama, pišući memoare o ukusu ljudskog mesa i crtajući mange o svom zločinu.

Ritualni horor u džungli: Članovi plemena jeli mozgove svojih rođaka, umirali od bizarne bolesti

Osim modernog konteksta serijskih ubica i teških psihoza, kanibalizam se kroz istoriju praktikovao kao deo ratničkih rituala, duhovnih verovanja ili običaja, a tragovi i sumnje o ovim praksama u nekim od najizolovanijih delova sveta opstali su sve do modernog doba.

Pleme Fore u Papui Novoj Gvineji postalo je svetski poznato sredinom dvadesetog veka zbog širenja smrtonosne neurološke bolesti zvane kuru, za koju su naučnici otkrili da se prenosi isključivo putem kanibalizma.

Članovi plemena Fore su, u znak žalosti i poštovanja, kuvali i jeli tela svojih preminulih rođaka, pri čemu su žene i deca uglavnom konzumirali mozak, gde je koncentracija smrtonosnih infektivnih proteina, bila najveća.

Iako je pod pritiskom vlasti i medicinskih radnika ova praksa zvanično iskorenjena pedesetih godina prošlog veka, pleme Fore ostaje najkrupniji naučni dokaz o tome kako ritualni kanibalizam može da uništi čitavu jednu populaciju.

Foto: Shuterstock

Bez obzira na to da li je motivisan glasovima u glavi, fetišom, ratnim trijumfom ili plemenskom tradicijom, čin jedenja sopstvene vrste ostaje najdublji tabu ljudske civilizacije, praksa koja nas istovremeno užasava i podseća na to koliko su tanke granice između kulture, razuma i iskonskog nagona.

BONUS VIDEO